U godini između dva Svetska dana slobode štampe ovde je sloboda teško ranjena. Žao mi je što koristim ratnu terminologiju, ali sloboda medija napadnuta je sa svih strana. Politički, tako što vlast čini sve da spreči i ućutka svaku kritiku. Ekonomsko uništavanje medija je uglavnom završeno. Ostaje još da se privatizuje ono što je ostalo i pridruži „komercijalnim medijima“ koji uveliko zavise od javnih para. Čak i tehnologija, slavljena kao nosilac novih mogućnosti, pokazuje da se sajtovi lako obaraju dok disciplinovana armija botova hara internetom, ističe za Danas Snježana Milivojević, profesrorka Fakulteta političkih nauka u Beogradu, povodom Svetkog dana slobode medija 3. maja.
– Na udaru su prvo stari mediji jer su oni simbol slobode govora i demokratski oslonac javnosti. Oni koji to ne vide ili veruju da se novi mediji ne mogu kontrolisati, zaboravljaju da je svaki napad na medije napad na jednu od najvažnijih institucija demokratije – dodaje naša sagovornica.
* U poslednjih godinu dana ukinut je „Utisak nedelje“ Olje Bećković, Danica Vučenićje napustila novinarstvo zbog „ignorisanja predstavnika vlasti“, odloženo je emitovanje emisija zbog bezbednosti Brankice Stanković… Šta ti primeri govore o stanju u medijima i odnosu vlasti prema novinarima i medijima?
– Ovaj zastrašujući niz, koji je inače mnogi duži, govori mi dve stvari – represija je fokusirana i namenjena odabranima. Od gubitka takvih novinarki nijedna medijska zajednica se ne bi lako oporavila. Čini mi se da je vrlo simbolično što su kao i 90-ih novinarke prve na redu. Ali, kad većpominjemo 90-e važno je da vidimo razlike i podsetimo da je broj otpuštenih u medijima tad bio veći od 1.000. Danas je represija selektivna, a ućutkuju se prvo najbolji. To ima snagu opominjućeg primera koji proizvodi ne samo „efekat zahlađenja“ nego duboko ledeno doba. Žrtve ovog ataka nisu samo pojedinačne emisije ili novinari. Posledica je promena medijskog pejzaža i novinarske kulture. Čitave medijske kuće su promenile identitet. Studio B je od nekadašnje prve nezavisne TV postao sramno huškačko glasilo, TV B92 je jureći komercijalni uspeh izgubila svaki ugled, a TV Pink je sa kulturnog kiča prešao i na politički. To vidim kao brisanje sećanja na građanski angažman iz 90-ih, nastojanje da se kritička javnost i uvredi i ponizi zato što je teških 90-ih kultivisala prostor slobode. Uz to, potiru se i demokratske dobiti prve tranzicione decenije. U jednom širem smislu to je dokaz da ovo društvo ne uči i da će još dugo sricati prva slova demokratije i slobode.
* Tvrdi se, što je istaknuto i u izveštaju Evropske komisije, da u u medijima u Srbiji postoji cenzura i autocenzura, dok predstavnici vlasti ignorišu takve tvrdnje. Da li, prema Vašem mišljenju postoje cenzura i autocenzura, šta je izraženije i ko je odgovoran za to? Kolika je tu odgovornost vlasti, a kolika i samih novinara i medija?
– Oba fenomena vidim kao deo „nove cenzure“. Nažalost, tu domaći izvođači nisu ni usamljeni ni originalni. Komparativni uvid nam ukazuje da je rečo planetarnom procesu u kome smo mi kao društvo opet na gubitničkoj strani. Proces se uslovno prepoznaje na mnogim mestima od Mađarske i Turske do Rusije i Kine i glavna je inspiracija domaćim „medijskim jurišnicima“. On je deo paketa neoliberalne demokratije, odnosno, novog autoritarizma, poretka u kojem izabrani lideri grade demokratski imidž, ali ruše svaku mogućnost opozicije, kritike ili neslaganja. Novim autokratama („demokratorima“) treba i nova cenzura, ne ona u kojoj se novinari hapse ili mediji zabranjuju, nego ona koja koristi novi jezik i maskira se iza novih saveznika: tehnologije i tržišta. Prilično neočekivano, internet je postao pogodno okruženje novim autokratama. U informacionom obilju ima mesta za sve, nema svrhe da se bilo čiji glas zabranjuje kada postoje bolji načini da se ućutka.
U proteklih godinu bilo je nekoliko talasa internet cenzure koja su pokazali kako se ovaj jezik kontrole brzo uči. Samo u prvom, u vreme poplava grubo su obarani sajtovi, pre svega Peščnik koji je simbol svega što sadašnja vlast nije, i zaplašivani građani koji su društvene mreže videli kao prostor slobodnog govora. Kasnije se prešlo na zatrpavanje stupidnim ali opasnim komentarima kritičkih tekstova ili fabrikovanje analitičara i eksperata bez pokrića da obesmisle svaku temu. U domenu javne debate vlast pokazuje najveću inventivnost u sprečavanju kritike. Nova cenzura se često maskira i ekonomskim ili tržišnim argumentima. Srećom po nove autokrate ispostavilo se da “tržište nikada ne proizvodi onoliko informacija koliko demokratiji treba“. Dakle, tržište je odlučilo da nam ne trebaju kritički mediji nego, kako reče jedan srećni dobitnik medijskog haosa, programi koji postoje u celom civilizovanom svetu, kao užasni realiti DNK. Svi koji se protiv toga pobune ismevaju se kao relikti prošlosti koji traže da se država meša u slobodu izražavanja. U Srbiji se praktikuju razni oblici nove cenzure a gubljenje energije u raspravama „cenzura ili autocenzura“ ostavlja po strani da je država odgovorna da stvori uslove za slobodu izražavanja. I da je svaka autocenzura, zaplašeni ili ućutkani mediji i novinari, takođe njeno delo. Zašto bi novinari odlučili da kritikuju i napadaju nemoćne, a budu servilni prema vlasti sem ako im je to direktno nagrađujuće? Sistem korupcije i klijentelizma, od kupovina diploma i falsifikovanja zvanja do napredovanja u karijeri i lakšeg pristupa fondovima, tu radi bolje nego direktni pritisci ili zabrane.
* Napustili ste nedavno sednicu skupštinskog Odbora za kulturu i informisanje na kojoj se govorilo o cenzuri zbog neprimerenog načina rasprave. Mislite li da politička elita ima sluha i iskrenu nameru da pomogne da se u stanje u medijima popravi?
– Sloboda izražavanja ne postoji zbog medija, ona je potreba i pravo građana. Zato žrtve njenog orgraničavanja nisu samo mediji nego celo društvo. Nažalost, vlast u tome ima i neočekivane saveznike. Sramotno volontiranje medija i novinara da napadaju novinare i medije koji ne hvale vlast svedoči o neiscrpnoj inventivnosti u sprečavaju kritike. Sa druge strane, jedine kritike koje stižu iz međunarodne zajednice odnose se na medije. I jedina tema oko koje im se premijer oštro suprotstavlja odnosi se na medije. Nisu ove kritike naročito glasne, ali su za sada jedine koje vlast čuje. Bahatost i ljutnja sa kojom reaguje otkriva koliko je nezainteresovana za slobodu, a osetljiva na kritiku.
* Mislite li da će nedavno usvojeni set medijskih zakona moći da promeni medijsku situaciju u Srbiji?
– Ovde je rečo tehnologiji: usvojili smo zakone po evropskim standardima, pa nećete vajda još i da ih primenjujemo? Kako je moguće da osam meseci od donošenja dobrih zakona medijske slobode, medijski sistem i kvalitet medija stalno nazaduju? Divim se cinizmu ove vlasti da se još jednom igra besmislicom zakoni su odlični dok je stanje u medijima sve gore.
Besprimerni napada na Sašu Jankovića
* Kako komentarišete negativnu kampanju protiv zaštitnika građana koju predstavnici vlasti vode preko određenih medija?– Ignorantski odnos prema izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije je deo šireg nepoštovanja kontrolnih i nezavisnih institucija. Njegova mnogo opasnija verzija je besprimerni napad na Sašu Jankovića. Urušavanje institucije zaštitnika građana ovog puta se izvodi kao užasni napad na čoveka koji pokušava da sačuva prostor za kontrolu vlasti i kritički govor. U širem smislu to je takođe urušavanje slobode izražavanja i podrivanje temelja kritičke javnosti. Demokratski deficit odmah se vidi u javnom govoru. Vlast sluša samo sebe, a i tu rečdobijaju samo odabrani.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
