foto: lična arhivaSnovi o emigraciji ponekad nas odvedu daleko od gradova koje osećamo kao svoje i čije ulice mirišu na poznato i osvojeno… Oni se obično sanjaju onda kada grad u kojem živimo i koji smo zavoleli, više iz nekog razloga ne prepoznajemo.
Nisam rođena u Novom Sadu, ali je od detinjstva moj „grad fascinacija“… Tako sam, naime, zvala sve one gradove u kojima sam, kada sam kao devojčica iscrtavala svoje lične mape projekcija i želja, poželela da živim.
Na toj su se mapi našli Lisabon, Napulj, Barselona, Aleksandrija i – Novi Sad. Naizgled nespojivo.
Sticajem okolnosti, Novi Sad sam počela da upoznajem veoma rano. Bile su to ne tako česte, ali ipak redovne posete, nedeljom, baba Cinki, maminoj tetki, pomalo kapricioznoj i veoma žustroj Novosađanki krupnih očiju, čije sam priče omađijano slušala i posle danima vežbala da i sama govorim tim otegnutim, činilo mi se posebno ženstvenim i maznim naglaskom, koji je nama u Pančevu, u Banatu, uvek bio pomalo stran.
Kasnije je za mene dolazak u Novi Sad uvek značio i svečanu posetu glavnom gradu Vojvodine, možda i zbog redovnih poseta Sterijinom pozorju.
I upravo tih festivalskih dana, iz godine u godinu, zavolela sam svetla i mirise Novog Sada, one iste koje volim i danas, iako su drugačiji.
Decembra 2004. godine, sticajem prilično iznuđenih političkih okolnosti, Novi Sad postaje i zaista moj grad. Zavolela sam ga polako, uz šetnje pored Dunava, uz koncerte u Sinagogi, uz Dunavski park i divlje patke na ostrvu Eržebet.
I uprkos sumnjičavosti prema njegovim administrativno-snobovskim nanosima, koji su, činilo mi se, godinama počinjali i završavali pitanjima ko je „rođeni Novosađanin“, a ko „dođoš“, nije mi bilo teško da, u nekim danima, sasvim radosno i lako, pomislim da detinja fascinacija nije bila slučajnost, da je Novi Sad grad u kojem želim da dočekam starost i da ona bude krotka i blaga, razmaženo otegnuta, kao i onaj naglasak koji je polako počinjao da bude moj.
Uostalom, Novi Sad je tih godina izgledao upravo onako kako bi trebalo da izgledaju otvoreni, kosmopolitski gradovi, u kojima se čuje mnogo jezika koje ne govorimo, ali čiju zvučnost volimo i čija su sazvučja uvek bila razlog za neku vrstu građanskog ponosa.
Uživala sam svaki put kada sam, u instituciji u kojoj radim i danas, slušala rumunski, slovački i mađarski, jezik moje bake Ilone.
Ipak, od 2012. godine, Novi Sad je počeo da se menja. Od tada do danas, u njemu se promenilo gotovo sve.
Ono što je bila njegova prepoznatljiva i jedinstvena kosmopolitska supstanca počela je, najpre, nekako podvodno, a potom sve vidljivije da se kruni, osipa i izjeda u beskrajnim ideološkim raspravama njegovih novih političkih osvajača koje sam, u unutrašnjim monolozima i dijalozima sa dragim prijateljima, zvala kratko – varvari.
Novi Sad je postao grad opsesivne ćirilizacije, apsurdne odbrane većinske kulture koja se, kao onda devedesetih, proglašavala „ugroženom“, grad u kojem su se sve tiše čuli drugi jezici, grad manifestacija onoga što u teoriji prepoznajemo kao geto-kulturalnost.
Od 2016. godine do danas, podeljeni smo na građane prvog i drugog reda, u one prve spadaju svi oni prilagođeni i poslušni specifičnom režimskom amalgamu, koji bi da istovremeno neguje i „duh otvorenosti“ i radikalski rukopis, „duh tolerancije“ i nasilno isecanje iz svih javnih i društvenih prostora onih koji su ostali nesaglasni, neprilagođeni i otporni.
U međuvremenu je grad koji sam zavolela postao nešto poput paradoksalne „Evropske prestonice kulture“.
U intervjuu koji sam ovih dana dala crnogorskom Monitoru, napisala sam da je Novi Sad sasvim specifična „Evropska prestonica kulture“, paradoksalno nastala u kontekstu jednog autoritarnog režima i da je čitav onaj set vrednosti koje evropske prestonice kulture podrazumevaju, bez obzira na to koliko se razlikuju, vrednosti utemeljene u otvorenom kulturnom i društvenom modelu, u izrazitoj i aktivnoj interkulturnoj komunikaciji, u snažnom razvoju učešća građana u kreiranju ukupne društvene i kulturne atmosfere, zapravo fatalno osujećen upravo praksom autoritarnosti aktuelnog režima u Vojvodini i Srbiji.
Napisala sam i to da ponekad naša „Evropska prestonica kulture“ zaliči na kulu sačinjenu od živopisnih karata u koju su svoj umetnički angažman ugradili mnogi vrsni umetnici svih generacija, ali čiji su temelji zloslutno trošni, jer su ponikli i istrajavaju u ideološkim i nacionalističkim opsesijama iz devedesetih, na večitoj tenziji između ćirilice i latinice, koja se dovitljivo kombinuje na vizualima, plakatima i bilbordima i na gotovo fascinantnom žongliranju u izbegavanju osetljivih tema.
Novi Sad više nije slobodan grad. I polako, ali sigurno, iz godine u godinu, u njemu se uništavaju kultura, mediji, institucije, urbano jezgro i priroda.
Ipak, u Novom Sadu sam imala nezaboravno i najduže iskustvo borbe za slobodu i u njemu smo se zajedno, godinama, na protestima i tribinama, u ono malo preostalih slobodnih prostora borili mi, nesaglasni, građani drugog reda.
U Novom Sadu se nekako najdostojanstvenije i najlepše korača za san o slobodi, čak i onda kada se čini da je ona daleko, čak i onda kada su u njemu snovi o emigraciji sve uporniji i sve češći.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
