SNS na „veštačkom disanju“

Krenimo od ovog drugog, od Vučića.

Kad su u leto 2019. prvi put počeli razgovori o izbornim uslovima, navodno su iz Evropske unije od Vučića očekivali da Srpsku naprednu stranku učini evropskijom.

Trebalo je u tu svrhu da raskrsti sa radikalnim elementima unutar SNS, a novi lider prihvatljiv EU, tvrdilo se, bio bi Nebojša Stefanović.

Dve godine kasnije, baš u danu kad su počeli video-sastanci opozicionih grupa sa evroposlanicima, Vučić je održao sednicu Predsedništva SNS na kojoj je saopštio vest da će se naprednjaci ujediniti sa Srpskim patriotskim savezom Aleksandra Šapića.

U delu javnosti to je protumačeno kao nastavak Vučićevih nastojanja da potpuno porazi Stefanovića.

Šapić će stoga postati operativni lider SNS umesto Stefanovića, dok će Vučić ići ka poziciji predsednika svih građana, odnosno gledaće da sebe izmesti iz(nad) stranke.

To izmeštanje imaće poseban značaj za kampanju za drugi predsednički mandat, a suštinski treći vladarski (2012-2017, 2017-2022).

Biće važno i za svako buduće prilagođavanje zakona o političkom uređenju radi daljeg produžavanja Vučićeve vladavine.

Te namere i moć koja stoji iza njih opozicija donekle potcenjuje, videći u Šapićevom ulasku u SNS samo slabost ove stranke u Beogradu.

Ovo potcenjivanje se pojačalo od februara kad je objavljeno da će Šapić biti u sadašnjoj Skupštini Beograda izglasan za gradonačelnika možda već na isteku mandata ovog saziva.

Ova najava izazvala je u redovima opozicije oštar zaključak da Vučić nema kandidata za Beograd, da je SNS tu na veštačkom disanju i da će stoga pasti na ispod 40 odsto glasova, što je ravno porazu.

To da SNS nema kandidata za Beograd je opoziciona zabluda, koja traje od 2012. Naprednjaci jeste da nemaju kadrove, ali se ne libe toga da ih pozajme i preuzmu iz bilo koje sfere, političke, sportske, umetničke, naučne…

Njihova lista će verovatno i 2022. kao što je i 2018. sadržati imena poput Aje Jung i drugih.

Međutim, SNS-u treba neko ko će umesto dosadašnjeg šefa beogradskog odbora Nebojše Stefanovića da operativno iznese kampanju.

Prema medijskim napisima u tu svrhu već su u pojedinim beogradskim opštinama Stefanovićevi ljudi zamenjeni Šapićevim.

Zanimljiv detalj je i to što su najavljeni razgovori i o ujedinjenju SNS-a i Šapićevog SPAS-a.

Dok je SNS masovna džin partija, dotle je SPAS nastao tako što je u oktobru 2017. lokalna stranka iz Kraljeva Puls Srbije promenila ime.

Osnovao ju je bivši gradonačelnik Kraljeva 2010, koji potom u SPAS-u nije preuzeo nijednu funkciju.

Aleksandar Vučić, tvrde pojedini u opoziciji, sprovodi tranziciju sopstvene vlasti. Korak u toj tranziciji je i sastanak 28. aprila u Narodnoj skupštini, gde je tri sata razgovarao o izbornim uslovima, sa predstavnicima svoje parlamentarne liste, zatim sa onima koji u junu 2021. nisu prošli sniženi izborni prag od tri odsto, liderima manjinskih stranaka, te sa bojkotašem Boškom Obradovićem.

Nedelju dana kasnije Obradović je bio četvrta kolona, odnosno stranka Dveri, čiji je vođa bila jedna od četiri grupacije koje su u sedištu Delegacije EU u Beogradu imale priliku da o novim izborima razgovaraju video-vezom sa Tanjom Fajon i Vladimirom Bilčikom.

Prethodne tri koje su iznele svoje predloge za popravljanje izbornih uslova su ona okupljena oko Dragana Đilasa, zatim oko Borisa Tadića, i treća oko Vuka Jeremića.

Kad je u leto 2019. održan prvi sastanak u prvom krugu pregovora o uslovima za parlamentarne i lokalne izbore 2020. dok još nisu bili uključeni evroparlamentarci, nego samo Fondacija za otvoreno društvo i Fakultet političkih nauka, pregovori su propali na samom početku.

Đilas je došao samo na prvi sastanak, a već na drugi njegova Stranka slobode i pravde nije poslala predstavnika.

Kad su se ti razgovori preneli na jesen u Skupštinu, Boris Tadić je došao samo da kaže evroparlamentarcima šta misli o demokratiji i izborima pod Vučićem i odmah napustio sastanak.

Uprkos pozivima Tanje Fajon, deo opozicije je ostao pri bojkotu parlamentarnih i lokalnih izbora, a i sada se ispostavlja mogućnost da isti oni koji nisu učestvovali 2020. ponovo bojkotuju.

Koliko je to realno?

Deluje da su najave novog bojkota oružje upereno u te druge razgovore bez posredovanja stranaca, odnosno pod Vučićevim vođstvom.

Ukoliko bi njihov rezultat, a Boško Obradović kaže da se očekuje brzo i da se radi na tome, doveo do raspisivanja vanrednih parlamentarnih izbora u decembru, bojkot opozicija bi se našla u procepu.

Ako bi se odlučila opet na neučestvovanje, to bi moglo sada da se u javnosti primi kao izraz slabosti, a ne snage.

Raspoloženje građanstva se posle godinu dana korona pandemije promenilo i ne može nikako da bude isto kao 2020.

Ljudi su željni povratka na normalnost, na stvarnost pre korone.

Ukoliko bi uz to išlo i smanjenje broja overenih potpisa za listu sa 10.000 na 5.000, bojkot opoziciji bi se lakše pripisivala razmaženost, strah od niskog rejtinga i slične kukavičke strategije.

Najzad, kako nekog u decembru ubediti da je bolje da ne glasa, da bi u aprilu bio pozivan i preklinjan da izađe na birališta radi predsedničkih i beogradskih izbora?

Jer, opozicija može da postigne uspeh samo uz veću izlaznost. Vučić već izvodi sve svoje na birališta, oni koji ostaju kod kuće nisu njegovi birači, ili su odavno prestali to da budu.

S druge strane, šta osim bojkota opozicija ima na raspolaganju da pokuša da natera Vučića na ustupke?

Kritike na račun njegove vladavine u zvaničnim evropskim izveštajima?

Koliko god da se te kritike mogu upotrebiti kao otvoreni ili tihi pritisak iz Brisela, Vučiću i dalje Evropska komisija šalje dobre vesti.

Poslednja je objava komesara Olivera Varheija da su članice EU prihvatile promenu načina priključivanja za Srbiju i Crnu Goru.

Uvođenje francuske metodologije Beogradu i Podgorici omogućava i da budu politički kažnjeni, ali i pristup fondovima baš kao i punopravne članice tamo gde se ispune uslovi, odnosno gde postoji zajednički interes.

To znači i predah od priče o nezatvorenim poglavljima i zastojima u pristupanju Uniji i njenog medijskog odjeka.

I najzad, kad je o medijima reč, tu gde Vučić najmanje popušta, pre će olabaviti sve izborne procedure nego što će popustiti kontrolu nad javnim mnjenjem, posle ovog kruga i dalje nisu jasna manevrisanja opozicije.

A manevriše se od zahteva za promenom članova Saveta REM za prošle izbore, do nacionalne frekvencije za ove, svega što je moguće smisliti, sem da se neodustajno ostane pri jednom zahtevu.