Soči: Putinov juriš na zlato

 Jaroslav je direktor takmičenja u hokeju na Zimskoj olimpijadi. Konstancija takođe radi za Olimpijadu na informacionim tehnologijama. Oboje sam upoznao pre nekoliko godina u Minsku, prestonici Belorusije. Učmala Belorusija nije mesto uzlazne mobilnosti. Pošto su radili za Olimpijadu, moji prijatelji su sada posedovali novu energiju.

Morao sam da priznam da sam osećao nelagodnost zbog onoga što možda predstoji u Sočiju kada u februaru počnu Olimpijske igre. Saobraćaj može da bude užasan. Može da nestane struja, kao što se već stotinu puta događalo prošle godine. Može da ne bude dovoljno snega. Kampanja protiv homoseksualaca Vladimira Putina može da podstakne napade na ulicama, verovatno i nerede. Islamski teroristi mogu da se prikažu u najgorem svetlu. Tokom izgradnje je toliko novca uliveno u kriminalne i političke poduhvate da pojedine konstrukcije, koje su loše osmišljene i izgrađene, i same mogu da postanu uzrok problema.

Jaroslav i Konstancija se s tim uopšte nisu slagali – izgledali su mi kao da su se priklonili olimpijskom idealu međunarodnog bratstva. Nosili su olimpijsku opremu „Soči 2014“ veselo plave boje. Uživali su u svom okruženju. „Dopada nam se Soči“, rekla je Konstancija, „U vreme Sovjetskog Saveza to je bilo to mesto gde se išlo na odmor“. I zaista je bilo, pošto je izbor bio ograničen. Soči je bio primorsko odmaralište još od vremena careva, a pre 1990-ih njegova lečilišta su bila rezervisana za sovjetsku elitu. Jaroslav me je podsetio na jednu staru izreku, poslovicu iz kockarskog sveta:“Da sam znao kakve će mi karte biti podeljene, sada bih živeo u Sočiju.“ Grohotom smo se nasmejali.

Soči se nalazi na najjužnijoj tački Rusije do koje se može stići. Grad je smešten na istočnoj obali Crnog mora u senci Kavkaskih planina i pruža se duž obale. Smatram ga ruskim Ki Vestom, izdvojenim mestom, mada bez čari bezbrižnosti. Ako Rusija obično pobuđuje slike šuma breza i snežnih nanosa, Soči je mesto tople vode i palmi. Pojedini delovi grada definitivno podsećaju na Rusiju iz mašte. Prepoznatljivi učmali gradski hotel, masivna Zemčuzina ili Biser, predstavlja lavirint soba s pacovima koji skiče, uređene u propalom sovjetskom stilu. Sam grad je opušten i tolerantan; rivalske etničke grupe iz demografske mešavine regiona žive zajedno bez sukoba. Ipak, ljudsko savršenstvo nije ideja koja vam odmah pada na pamet u sočijevskim kafeima i hotelima, u kojima su iskombinovane moskovske cene i vrsta usluge koja vas ne navodi na povratak. Preko leta ljudi napuštaju trećerazredne kupee noćnih vozova i tela kojima ne pristaje oskudna, uska garderoba pune kamenite plaže.

Ipak, pod uticajem svojih prijatelja i možda vina počeo sam da uviđam mogućnosti Sočija. Dva prsta su me potapšala po ramenu. Okrećući se na svojoj stolici, ugledao sam musavo lice. „Vi ste iz Amerike?“ pitao je čovek. U njegovom društvu su bila još dvojica koja su zaverenički sedela za susednim stolom. Čovek je pružio ruku, koja je bila prljava, i rukovali smo se. „Volim Ameriku“, kazao je. Njegov prijatelj preko stola je rekao:“Amerika je kul.“ Evo ga – primer neukrotivog olimpijskog bratstva. Ali onda se čovek približio i šapnuo mi na uho:“Znaju me u svim zatvorima u Americi.“

Nisam pitao za detalje, a znao sam da se ne šali. Olimpijada u Sočiju je postala magnet za kriminalne elemente, koji su došli sa svih strana, za onu vrstu ljudi čiji se uticaj proteže čak do Sjedinjenih Država. Ruski najmoćniji šefovi kriminalnih grupa su upravo iz ovog regiona, sa severnog Kavkaza. Ded Hasan, koji je dugo bio priznati šef ruskog organizovanog kriminala, bio je Kurd iz Gruzije. Hasan, čije je pravo ime Aslan Usojan, svoje kriminalne korene vezuje za Sovjetski Savez 1960-ih. Uz pomoć političkih i policijskih veza, Hasanova organizacija je olakšavala trgovinu heroinom u Avganistanu, prala je novac u inostranstvu i trgovala ukradenom robom, uklanjajući rivale ako je neophodno. Hasan je nadzirao svoju mrežu – deo međunarodne organizovane kriminalne grupe koja može da ima 300.000 vojnika – iz kavkaskih restorana u Moskvi koji su jedan drugom u susedstvu i u kojima se služi šašlik – iz „Starog Fetona“ i „Karetni dvora“. Hasan je dobro poznavao Soči – 16 godina ranije tamo je preživeo atentat kada je u njega pucao muškarac i promašio.

Olimpijada je ulila novac u Soči, a organizovani kriminal je sve vreme prisutan. Kada je Međunarodni olimpijski komitet (MOK) Zimsku olimpijadu 2014. dodelio Rusiji 4. jula 2007, milijarde dolara su počele da pristižu na Severni Kavkaz. Hasan je jednom od svojih namesnika, Jermeninu koji se zvao Alik Malaljan, dodelio zadatak da „protrese“ građevinske firme koje su dobile ugovore za Olimpijadu. Hasanova mreža takođe je uzimala udeo od ugovora o radu, transakcija od nekretnina i robe koja je prolazila kroz morsku luku.

Jedini Hasanov problem je bio borba za prevlast s Gruzijcem Tarielom Onianijem, poznatim kao Taro. U februaru 2009. Hasanov čovek Alik je ubijen pištoljem u Moskvi, možda po Tarovom naređenju. U julu iste godine članovi ove dve frakcije sastali su se na Tarovoj jahti na reci Moskvi, nastojeći da prevaziđu nesuglasice. Pošto je dobila dojavu, policija je stupila u akciju. Komandosi s fantomkama spustili su se iz helikoptera na krov jahte. Nadležni su ukupno uhapsili 37 ljudi. Toliko o mirovnoj konferenciji. Edvard Amur Kakosjan, Alikov naslednik na mestu šefa Hasanovog biznisa raketiranja Olimpijade, ubijen je u centru Sočija.

Hasan je nastavio da posluje iz dva moskovska restorana. Kada je jednog popodneva u januaru prošle godine ušao u „Stari Feton“, snajperski metak ga je pogodio u vrat. Drugi ga je pogodio u leđa. Umro je za nekoliko minuta. Široko je rasprostranjeno mišljenje da je Taro naručio njegovo ubistvo, mada Hasanu nisu manjkali rivali. Pošto im Hasan više nije bio na putu, a kontrola Sočija je popustila, mnoštvo kriminalnih mreža je prokrčilo put do olimpijskog „bazara“.

Za šest i po godina, koliko je prošlo od kada je MOK Rusiji dodelio Zimsku olimpijadu 2014, država je potrošila više od 50 milijardi dolara za pripremu Sočija i njegove okoline za Olimpijske igre. Veći deo tog novca je isplaćivan raznim izvođačima radova direktno iz federalnog budžeta. Milijarde odlaze u Olimp stroj, državnu firmu koja je nadležna za građevinske radove za Olimpijadu, a koja je za šest godina imala četiri direktora. Ovo će biti najskuplje pripreme za Olimpijske igre svih vremena. (Olimpijske igre u Vankuveru, gde je održana prethodna Zimska olimpijada, koštale su samo sedam milijardi dolara.) Koliko je od 50 milijardi dolara Rusije otišlo na finansiranje radova u vezi sa Olimpijadom, a s koliko su pokrivene sume za davanje mita i iznudu novca može samo da se nagađa. Osnovno vođenje knjiga nije prioritet. Jedan prijatelj u Moskvi, stranac koji je radio kao stariji menadžer na nekoliko Olimpijskih igara, kaže:“Nikada nisam video budžet u Sočiju.“

Put do uspešne ponude Sočija započet je na jednom putovanju u Austriji 2002, kada se Vladimir Potanjin, jedan od ruskih najuticajnijih oligarha, pridružio ruskom predsedniku Vladimiru Putinu i austrijskom kancelaru Volfgangu Šiselu na popodnevnom skijanju za vreme Svetskog prvenstva. Razgledajući okolinu na Alpima, Potanjin i Putin su se zapitali zašto Rusija nema skijalište koje po kvalitetu može da se meri sa austrijskim. Potanjinova firma Interos angažovala je Pola Metjuza, Amerikanca koji živi na padinama odmarališta Visler nedaleko od Vankuvera, da razmotri opcije. Metjuz je jedan od najuglednijih dizajnera zimskih odmarališta na svetu, a Severni Kavkaz je i ranije istraživao. Područje je otprilike veličine Alpa sa sličnom nadmorskom visinom, ali zbog njegove istorije sukoba i ekonomske depresije, ostalo je nerazvijeno. Metjuz se usredsredio na Krasnaja poljanu, planinsko selo gde se strma padina Kavkaza izdiže iz reke Mzimte, na oko pedeset kilometara od obale Crnog mora. Potanjin je na konferenciji za novinare 2005. objavio početak izgradnje njegovog skijališta, koje će se zvati Rosa Kutor ili Roze farma. Do februara 2007. predstavnici MOK-a su došli da istraže Krasnaja poljanu, a Metjuz je pripremio nadležne za Olimpijadu u Rusiji. „Rekao sam im da bi bilo dobro da pokupimo đubre na putu od Sočija do Krasnaja poljane“, rekao je Metjuz, „I bilo bi dobro da put ima belu liniju po sredini.“

Olimpijski sportski objekti često su raštrkani u više gradova stotinama kilometara udaljeni jedni od drugih. Soči će imati samo dva sportska bojišta. Takmičenje u skijanju će se odigrati u Adleru, priobalskom predgrađu, južno od centra Sočija. Skijanje će biti održano u Krasnaja poljani, na ili u blizini grebena Aibga u severozapadnom delu Kavkaza. Većina sportskih terena je spremna već godinu i više dana. Ali na nekima od njih, naročito na olimpijskom stadionu, bilo je više smetnji zbog čega su građevinski radovi u debelom zakašnjenju.

Soči je gradić s jednim drumom i sa ozbiljnim logističkim problemima, što je primer kako MOK pravi “zanimljiv” izbor grada pod izgovorom da širi svoje poruke, dok zapravo pokušava da se politički dodvori zemlji koja se ne usteže da izdvoji pozamašne svote novca. Upravo u tome leži suština ove Olimpijade. U okviru stalnih napora da se pokaže, odnosno da dokaže da je Rusija ozbiljan igrač, ruska država će pokušati da demonstrira da je ono što je inače nemoguće – organizovanje Zimskih olimpijskih igara u gradu sa suptropskom klimom – zapravo izvodljivo. Od kada je Putin na vlasti Rusija je zaokupljena time da sve radi na “ruski način”, bez obzira na to da li ruski način u konkretnoj situaciji ima smisla ili ne.

Iza svakog modernog dostignuća Rusije stoji skrivena priča, koja je možda važnija. Skrivena priča u Sočiju se tiče Putina i malog kruga ljudi oko njega, koji su ekstremno profitirali od građevinskih radova. Profiteri predstavljaju grupu bliskih ljudi koja datira još od ranih dana njihovih karijera u Sankt Peterburgu. Ruski premijer Dmitrij Medvedev nekada je bio izvršni direktor Gasproma, najvećeg proizvođača prirodnog gasa na svetu i ruske najveće kompanije. Aktuelni izvršni direktor Gasproma Aleksej Miler i on su 1990-ih radili u gradskoj upravi Sankt Peterburga zajedno s mladim Vladimirom Putinom. U Sankt Peterburgu su upoznali Borisa i Arkadija Rotenberga. Braća Rotenberg su nekada davno podučavali Putina u Sambi, borilačkoj veštini nastaloj 1930-ih s ciljem da pomogne sovjetskoj pešadiji u borbi prsa u prsa. Rotenbergovi su prvu ozbiljnu svotu novca stekli od biznisa s gasovodom, kao Gaspromovi glavni snabdevači. Oni takođe kontrolišu TEK Mosenergo, najveću kompaniju za proizvodnju toplotne energije na svetu sa sedištem u Moskvi, koja je kćerka-firma Gasproma. Mosenergo je dobio posao da izgradi novu termoelektranu u Adleru s ciljem da se zadovolje potrebe za električnom energijom na olimpijskim terenima za klizanje. Sve u svemu, kompanije pod upravom Rotenbergovih dobile su poslove vezane za Olimpijadu u vrednosti od 7,4 milijarde dolara. Prema izveštaju ruskih opozicionara Borisa Njemcova i Leonida Martinjuka, u protekle dve godine lično bogatstvo Rotenbergovih je uvećano za 2,5 milijardi dolara.

Autobus do Krasnaje poljane pratio je vijugav put koji je vodio kroz stenovitu klisuru pa nebu pod oblake. Građevinski radnici su daleko ispod njega radili na novoj pruzi. Kada su se oblaci razišli, mogao sam da vidim snežne planinske vrhove koji su se nazirali visoko iznad. Na terenu za bob u gradu ruski sportisti su trenirali na stazi na kojoj se razvijaju brzine i do 130 kilometara na sat. Dalje u dolini u skijalištu Laura, koje je u vlasništvu Gasproma, nekoliko desetina vojnih oficira u maskirnim uniformama izašlo je s konferencije i lagano ulazilo u profesionalnu sportsku radnju. Gledajući preko reke Mzimte, mogao sam da vidim raštrkano Potanjinovo skijalište Rosa Kutor; ako za vreme Olimpijade uopšte ne bude bilo snežnih padavina, u Rosa Kutoru postoje skladišta za 700.000 kubnih metara snega.

Nisam mogao da posetim skijašku skakaonicu, čija je istorija sporna. Pre godinu dana Vladimir Putin je došao u Soči u inspekciju nekoliko projekata koji su kasnili s realizacijom. Posebna provera je izvršena na skijaškoj skakaoni. Inženjeri su nekoliko puta morali da menjaju mesto skakaone nakon što je otkriveno da su mesta koja su prethodno bila namenjena za nju geološki nestabilna. Onda je morao da se izgradi novi put u planine po ceni od 200 miliona dolara. Za sve to je bio nadležan Ahmed Bilalov, potpredsednik ruskog Olimpijskog komiteta. Bilalov je takođe bio predsednik Odmarališta Severnog Kavkaza, državne kompanije odgovorne za izgradnju turističkih objekata u regionu. Putin je pozirao za kamere i pitao svoje pomoćnike koliki je planirani budžet: 40 miliona dolara, glasio je odgovor. Kada su ga njegovi namesnici potom obavestili da su troškovi za skakaonu dostigli 265 miliona dolara, Putin se namrštio. “Fin posao”, rekao je. Bilalov je sledećeg dana razrešen svih dužnosti i očito je pobegao iz zemlje. Odmarališta Severnog Kavkaza su sada pod upravom Sberbanke, državne finansijske institucije. Predsedavajući Sberbanke je German Graf, koji je, nepotrebno je i reći, radio s Putinom u gradskoj upravi Sankt Peterburga.

Kraj u broju od ponedeljka

Sa do sada uloženom sumom od 50 milijardi dolara koja i dalje raste Zimske olimpijske igre u Sočiju 2014. će biti najskuplja Olimpijada svih vremena. Iako je njihov cilj da pokažu moć Rusije Vladimira Putina, umesto toga će možda baciti svetlo na njene probleme – organizovani kriminal, korumpiranost vlasti i opasnost od terorista u okviru njenih granica – piše Veniti fer u tekstu objavljenom u februarskom broju koji će Danas objaviti u dva nastavka. Autor Bret Forest je tokom bogate novinarske karijere izveštavao iz više od 30 zemalja. Pet godina je proveo u Rusiji, dve u Brazilu i jednu u Ukrajini. Ovaj 39-godišnji frilenser tekstove objavljuje u najpopularnijim časopisima i listovima, uključujući Veniti fer, Atlantik, Plejboj, Njujork tajms, Roling stoun i Nešnel džiogrefik. Objavio je jedan roman, čija je radnja smeštena u Rusiji, a sada piše drugi.