Socijalisti

Svedoci vele da je Slobodan Milošević na zajedničkoj sednici dva republička predsedništva (SK i SSRN), izneo ideju da se ove dve organizacije ujedine u SPS. Prisutni su je, skroz zatečeni, pozdravili frenetičnim aplauzom. Rasprave, naravno, nije bilo, i Milošević je ekspresno zatvorio sednicu. Razvejale su se iluzije da je Soc-savez frontovska organizacija, te da se iz nje može izroditi neka civilizovana građanska partija. SPS je osnovana 16 – 18. jula 1990. Legitimisala se kao „savremena partija leve orijentacije“. Tada je glavna fora, pored „odbrane nacionalnih interesa“, bio „švedski standard“. Bilans, uglavnom, znamo. Ali, i mračne devedesete imaju nijanse. U smislu razlike između Miloševićeve dejtonske ili rambujeovske faze, na primer, mada sporadična i kratkotrajna prizivanja pameti ili partnerski pomaci (Panić, Ćosić, Avramović, Drašković), nikada nisu dovodili u pitanje autoritarnu prirodu režima, niti bi u nekim svođenjima računa mogli da koriguju utisak o civilizacijskoj katastrofi koju je taj režim ostavio iza sebe, kao i njegovom „nasleđu“.
Ali, činjenica je i da, bar od 1992, Milošević i SPS više nisu mogli da vladaju sami. Ako je kasnije JUL bio parazit SPS, radikali su davali snagu socijalistima. Čak i kad su bili u nemilosti „levičara“, oni su nadahnjivali „nacionalnu stvar“, na kojoj je jezdio Milošević. Ili su, svojim delovanjem, socijaliste činili „umerenim“. Planska distorzija političke scene učinjena devedesetih, pragmatično pospešivana i uglavnom kontrolisana od Miloševića, vremenom se nametnula kao prirodna, dugovečna, a epilog je bio takav da je i Milošević u Hagu delovao kao radikal.
SPS, sa starom pričom, danas deluje anahrono, dok radikali, čak i kad potenciraju staru priču, deluju sveže. Status „priveska“ je jedino na šta SPS može da računa u partnerstvu sa SRS, i u tom smislu „sanaderizacija“ je potrebnija socijalistima. Mada i lakša: Sećanje na Miloševićeva kao neprikosnovenog lidera, na njegove „tekovine“ i haško mučeništvo obavezuju, ali Miloševića posthumna harizma, kako vreme za sada pokazuje, nije toliko mobilizirajuća. Pokazalo se da to nije ni Šešeljev testament, ali lider radikala još bije bitku, a sasvim je realna sumnja da li bi Šešelj mogao da zadrži, da je ostao u zemlji na čelu radikala, mirnoću koju ume da demonstrira njegov „najbolji đak“ Tomislav Nikolić, a što se oseća i na konstantnom rejtingu ove stranke.
Tokom devedesetih, sporadično se pospešivala fama o „liberalnom“ (mekom) krilu SPS (Čović, Lilić…), ali šanse da neko od njih bude Miloševićev Đukanović, uvek su se svodile na promile. Danas, međutim, taj „liberalizam“ nije baš bez šansi. Ako je jedna od odrednica demokratičnosti partija način izbora predsednika, onda su od 1990, samo DS i SPS ispunile uslov o više kandidata za predsednika. Posle raskida novosadske koalicije s radikalima (ne žele da budu ničiji privezak), socijalisti smatraju da bliža saradnja s DS ne treba da čudi. Čak cinično primećuju da se „i mi, i oni, nalazimo“ u grupaciji partija koje se u Evropi smatraju socijalističkim i socijaldemokratskim. Posle cenzusne neizvesnosti, i posle Dačićevog uspeha da se uprkos izvesnoj marginalizaciji u Vučelićevoj senci tokom sahrane lidera, i posebno nakon afere „Kofer“ nametne kao lider, status svakog „priveska“ je uspeh, samo što s Koštunicom i Tadićem taj status daje više nade nego s radikalima, koje baš nešto mnogo i ne zanima Dačićev „demokratski socijalizam“.
Ruku na srce, istorijsku šansu SPS je propustila odbijajući Čovićevu ponudu o „objedinjavanju levice“. Ambicioznom Čoviću je očajnički nedostajala velika partija, a socijalistima lider koji je izvorno njihov, ali koji je uspeo, na vreme, da se distancira od nekih najgorih Miloševićevih epizoda. Sa Krkobabićem, i još nekim „ukrupnjavanjima“, taj „privezak“ bi svima bio teži. I DSS i DS, svaka na svoj način, znaju da naglase „korektnost“ SPS. Opet, DS više insistira na „jasnom određenju“ prema prošlosti. Ni to nije nemoguće: Na Miloševićeve tekovine, tipa Dejtona ili Rezolucije 1244 UN, pristale bi i DSS i DS (sigurno pre nego na vladavinu prava i socijalnu pravdu), a ne treba potceniti ni mogućnost da bi možda i neki socijalisti u duši s olakšanjem primili jasno određenje sadašnjeg rukovodstva SPS od zla koje je Milošević naneo i Srbima i drugim narodima. Ako je čak i Nenad Čanak, ili nam se bar učinilo, osetio „potencijal“ u SPS, bilo bi glupo da to ne oseti DS, jer ta „moderna levica“ u varijanti SPS, i sve što u paketu s njom ide (pod uslovom prethodnog „jasnog određenja“), za tadićevce je možda i lagodnija od „moderne levice“ koju nudi LDP sa svim svojim cepidlačenjima. Dačić je više puta rekao o tome kako su oni „svesni svojih grešaka“, o njihovom neponavljanju, ali i o „poukama“, posebno o tome da se ne živi od prošlosti i da niko ni sa kim ne bi mogao u koaliciju ako bi samo pričali o prošlosti. Pametnom partneru to je dovoljno. Čak se čini da bi Dačić i još neki stvarno voleli da budu evropski socijalisti, ali bez „jasnog određenja“ od toga nema ništa. Sem možda labavog „priveska“ koji može otpasti u jačoj krivini, ili biologija jednostavno može SPS spustiti ispod cenzusa. Jer omladinu, od Dačića, Bajatovića i Ružića, sigurno više privlače EXIT, Ceca, LDP, Obraz, JSO, EU, Merilin Menson ili Ratko Mladić, ovo i ono, a „mladi socijalisti“, kakvi su nekad bili Dačić i Perčević, najmanje.