Socijalizam na američki način

Tako bar proizilazi ne samo iz raznih, mnogobrojni, svakodnevnih, zamarajućih ispitivanja javnog mnjenja veći iz spektakularno masovnih okupljanja na kojima govori Obama ili njegov potpredsednički kandidat senator Džozef Bajden.

Dobre izglede potkrepljuje i veliki broj birača koji su u 32 od 50 saveznih država većizašli na takozvano rano glasanje od kojih je većina registrovana kao demokrate, među njima je veoma mnogo mladih koji uporno čekaju u redovma na biračkim mestima. Barak Obama je, pri tom, potrošio ogromne milione u predsedičkoj kampanji uključujući i kupovinu polučasovnog emitovanja na šest kanala u udarnom vremenu-osam sati uveče-prošle srede. Istog dana kada mu je na mitingu u Floridi, gde još dobro stoji i republikanski rival Džon Mekejn, prvi put, u zajedničkom istupu, pomogao Bil Klinton, bivši predsdnik koji svojom oratorskom veštinom i dalje oduševljava javnost. Iznad svega naruku demokratama idu ekonomske nevolje: krah berze, finansijskog sistema, masovna, svakodnevna otpuštanja, skok cena tamo gde ima još monopola, smanjenje profita u najvećim kompanijama, osiromašena srednja klasa i obogaćeni najbogatiji poreskom politikom Džordža Buša, a posebno zaostajanje u tehnološkom razvoju po čemu je Amerika sve do pre desetak godina imala vodeću ulogu u svetu. O ratu u Iraku da se i ne govori. Sve to zajedno dogodilo se za vreme takoreći neprikosnovene vladavine Republikanske stranke, što dodatno otežava posao Džonu Mekejnu i potpredesničkoj kandinatkinji Sari Pejlin.

Ipak, ovaj republikanski par ni u jednom času ne odustaje od bitke do poslednjeg daha, privlačeći „hrišćansku većinu“ kao svoju sigurnu bazu, ali i zaklete borce „za malu vladu“, niske poreze, samoregulisanje tržišta, totalnu privatizaciju u svakom pogledu uključujući i zdravstveno osiguranje, tradicionalne vrednosti koje mogu da znače i ostanak žena u kući u blagoslovenoj ulozi majki, zabrana abortusa, a samim tim i naučnih ispitivanja matičnih ćelija.

Svakodnevno stižu i vesti da su dosadšnje „crvene“ savezne države koje su decenijama glasale za republikance prešle u „plavo“ što je boja demokrata. Ipak, ni Barak Obama ni njegova stranka ne propuštaju da upozore da se ništa ne uzima zdravo za gotovo i da se mora boriti za svaki glas sve do poslednje sekunde predizborne kampanje, što je verovatno sasvim opravdano.

Koliko su stvari ozbiljne pokazuje i gotovo nezamisliv postupak Republikanske stranke koja je dala podršku svom senatoru u Aljasci Tedu Stivensu (83) koga je ovih dana porota proglasila krivim po sedam dela mita i korupcije i obmanjivanja Kongresa prilikom ispunjavanja izveštaja o svojim finansijama. Isti postupak nisu mogli da primene i na članicu Predstavničkog doma Mišel Bekmen iz države Minesota kad je uživo na tv-kanalu MBC izjavila da misli da je Obama antiamerički nastrojen i da bi to zasluživalo istragu, najpre novinarsku, a onda i kongresnu. Kasnije je Kolin Pauel, republikanac, bivši general i šef diplomatije podržavajući Obamu rekao da je taj postupak kongresmenke bio razlog više da ne stane uz svoju stranku, jer je u tome video novi vid makartizma.

U izvesnom smislu „blaži makartizam“ se ispoljava i u izjavama Džona Mekejna i Sare Pejlin koji Obamu optužuju da je „krajnji levičar“, da je „socijalista“, da njegovo objašnjenje o raspodeli dobara poreskim sistemom liči na marksizam. Ne izgleda bar zasad da će ove optužbe uspeti kao što očigledno nisu ni one da je musliman, što bi trebalo valjda da znači da je terorista i satana. Od trenutka kad je internetom Al Kaida podržala Mekejna, iz njegovog tima se govori o Obami kao prijatelju Hamasa. Ipak, ima i propagandnih materijala koji se vraćaju na to da je suviše mlad i nespreman za predsednika, što je posledica i okolnosti da sve veći broj uglednih republikanaca, iz redova visoke inteligencije, u javnim istupima objašnjavaju zašto će glasati za Obamu. Često se kao razlog navodi i „vulgarizacija“ koju je unela u kampanju Sara Pejlin, mada poslednjih dana i sama trpi kritike iz sopstvenih redova. Bliski saradnici Mekejna tvrde da je postala neposlušna, da radi na svoju ruku, da je čak otpadnik i da se izgleda sprema za predsedničkog kandidata 2012. godine, što bi značilo i da sumnja da će ovog puta sesti u stolicu potpredsdničku. Ne odgovarajući na ove optužbe ona i dalje širi strah od „socijalizma“ što ovde često pojednostavljeno znači nešto slično Sovjetskom Savezu, mada se baš i ne zna šta stvarno, osim možda onoga da će više oporezovati one što zarađuju 250.000 dolara godišnje i obezbediti bolju zdravstvenu zaštitu, razviti postojeći sistem medicinske pomoći za starije od 65 godina, uložiti više u obrazovanje, u stipendije talentovanima, a i siromašnima.

Posle svega, zanimljivo je da sve češće ovde neko od uglednih intelektualaca za sebe kaže da je liberal, liberalnih pogleda na svet „slično onim evropskim“. Poslednje decenije rečliberal nije baš bila preporučljiva za upotrebu, pogotovo što se uvek isticalo da su troškadžije poreskih para, da tvrde – što je bila posebna jeres – da je ravnomerni (bogatiji plaćaju više) poreski sistem jedino pošten, čak patriotski. Optuživali su ih još i „da vole da budu popularni u svetu“ što valjda nije bilo patriotski. Za tri dana znaće se da li će liberali opet biti u povlačenju, jer će, po Mekejnu, zavladati socijalizam shvaćen na – američki način.