Socijalni dijalog po meri predsednika

Ne zato što čekam neko važno pismo ili bilo šta slično, već zato što sam upao u neku vrstu vremenske ili prostorne dimenzije koja je takva da jednostavno onemogućava da ikako utvrdim kad bi mogao stići poslednji primerak zagrebačkih Novosti.

One izlaze petkom, ali iz nekog razloga dolaze u Beograd najranije idućeg četvrtka, pa se desi da vesti iz poslednjeg broja stignu pred samo objavljivanje novog broja.

Mnogo češće se dešava da vesti kasne i po deset i više dana, pa se onda nagomilaju i stignu dva ili tri broja u jednoj nedelji.

Bilo kako bilo, postaje mi donekle i zanimljivo da proveravam poštansko sanduče svako malo i da mi vesti iz Hrvatske i regiona stižu sa po čak deset dana zakašnjenja.

U krajnjoj liniji, dobra je to i vežba koja uči kako je to kad se malo sporije dođe do vesti, kad se slegnu utisci, pa o njima može da se i formira stav koji nije na prvu loptu, kako nas jako često uče mediji i suludo javno mnjenje oko nas.

Petak, 20. avgust

Kraj leta je osim sleganja utisaka o tome kako smo proveli letnji raspust i vreme kad se zahuktavaju razgovori o minimalnoj ceni rada.

Uvek me razgovori o pregovorima o visini minimalca podsete na ulogu i snagu sindikata danas.

Čini mi se da često olako potcenjujemo potencijal koji sindikati ipak imaju, uz sve probleme, urušavanje radnih prava, i čitavo rasturanje ideje da su sindikati uopšte nekakav važan društveni činilac.

Mislim da je ključno da se nekako povežemo i podržimo sindikate u ovim borbama i da gradimo odnose solidarnosti i uzajamne pomoći sa sindikatima, kako bismo pokušali da odgovorimo na sveukupno urušavanje socijalnih prava i poništavanje ideje da se u Srbiji može raditi, a ne biti radno eksploatisan, živeti, a ne biti u stalnom strahu od izvršitelja ili stanodavaca koji mogu za pola sata da vas izbace iz stana.

Da ne nastavljam nabrajanje, mislim da je važno da se pojedinci, akademska zajednica, progresivni politički pokreti, udruženja i sindikati okupljaju oko zajedničkih vrednosti i da smo u nedostatku takvog povezivanja osuđeni na atomizaciju različitih borbi koje skoro uvek završe novim neuspehom.

„Jeftina radna snaga naša je razvojna šansa!“

Tako smo naučili još u onoj čuvenoj reklami koja je pozivala investitore da dođu u Srbiju s početka vladavine Srpske napredne stranke.

Koliko je to pogrešna politika, vidimo i na primeru Geoxa i drugih investitora koji pomeraju svoje investicije ka zemljama sa sve jeftinijom radnom snagom, a sve to dovodi do toga da radnici za puno radno vreme dobiju tek toliko da drže glavu iznad vode i da nekako spoje kraj s krajem.

U pregovorima oko minimalca svaki put se iznova prisetimo ko je tu najjači i na čijoj strani se nalazi država u odnosima poslodavci – sindikati.

Još i pre bilo kakvog primicanja formalnom okončanju pregovora o visini minimalne cene rada, predsednik je u jednoj od svojih omnibus izjava o svemu i svačemu najavio i kolika je cena minimalca.

U toj situaciji deluje da će rezultat pregovora biti upravo to – ono što je predsednik predvideo. Toliko o socijalnom dijalogu u Srbiji.

Naišao sam negde na sjajan tekst koji je prikazao šta sve može da se kupi za minimalnu potrošačku korpu – statističku kategoriju koju radnici koji rade puno radno vreme ne mogu da dostignu u zemlji – ekonomskom tigru.

Čak 350.000 ljudi u Srbiji radi za minimalnu zaradu koja je tolika da ne može da dostigne ni minimalnu potrošačku korpu od 39.000 dinara.

Kakvo je to siromaštvo i kakav smo ekonomski tigar najbolje pokazuje to da se sindikati bore za to da minimalac bude toliki da makar dostigne minimalnu potrošačku korpu.

A ona kaže da tročlanom domaćinstvu koje živi od minimalne potrošačke korpe preostaje 127 dinara mesečno za obrazovanje, ili da može da priušti pola kilograma spanaća mesečno, 100 grama šljiva i 200 grama limuna.

Zato su razgovori o minimalcu važni, a naš možda i najvažniji zadatak u ovom trenutku da podržimo sindikate da se minimalna cena rada poveća.

Subota, 21. avgust

Prolazio sam danas pored spaljenog kineskog tržnog centra u bloku 70, a posle, šetajući dalje i pored čuvene zgrade izgrađene na zelenoj površini u bloku 45.

Ova zgrada nikla je iznad auto servisa ili auto centra, sad je u društvu još jedne zgrade koja se na nju naslonila, nepoznatog porekla i bez građevinske table.

Iako znam da su bili nekakvi mini-protesti povodom ove uzurpacije javnog prostora i nelegalne gradnje, pa da je čak bilo i priče da je gradilište zatvoreno, svaki put kad prolazim čuju se nekakvi radovi u zgradi, neki radnici nešto rade i ona, uprkos svemu – nastavlja da raste.

Ako se nastavi ovako, uskoro kap kiše neće imati gde da padne u ovom našem gradu kranova, a ogromna količina grotesknih stambeno-poslovnih kompleksa nastaviće da zvrji prazno i da pumpa dži-di-pi ove zemlje.

Sve do nekog novog sloma i nove stambene ili prirodne katastrofe kad ćemo shvatiti da je potrebna radikalna promena načina na koji gledamo na razvoj grada i iskorišćavanje javnih resursa.

Nedelja, 22. avgust

Nedelja mi je poslednji dan godišnjeg odmora koji sam zbog drugih stvari i istraživanja o segregaciji u stanovanju proveo u Beogradu.

Baš dok se pripremam za ponedeljak i prebiram po nagomilanim mejlovima, neko mi šalje mim gde predsednik republike govori kako ne ide i ne voli da ide na odmor, on voli da radi.

Srećom, ideja da smo lenji i da ne želimo da radimo ne prolazi mu previše.

Ubeđivanje ljudi u ovoj zemlji kako mora i više da se radi, kao da ovde niko ništa ne radi, nekakva je ideja koju ponavlja možda i zbog onog prethodnog pitanja – koliko je fer da tako neradni i lenji radite za nešto što je više od sadašnjeg iznosa minimalca?

Na kraju, ta priča o marljivosti, efikasnosti i ne znam više čemu prvi put se pokazala onda kad je uvedeno radno vreme u javnoj upravi od 7.30.

Dobro se sećam, tada je ova suluda ideja bila obrazlagana time kako će se povećati efikasnost javne uprave.

Ako se ne varam, od onda je prošlo više od sedam godina, a mi još uvek nismo došli do podatka koliko je i da li je uopšte ta efikasnost povećana.

Ponedeljak, 23. avgust

Dan je počeo inboksom zatrpanim mejlovima koje su slali saborci i saborkinje iz drugih organizacija i medija koji su se našli na naslovnim stranama pojedinih tabloida.

Dogovori i pregovori o tome kako nastaviti u ovim okolnostima i kako reagovati na sve to.

Stara je to priča, izvuku se nekakvi bankarski podaci, a onda se to što neka neprofitna organizacija prima donacije iz inostranstva koristi kako bi se prikazalo da se radi o stranim agentima ili domaćim izdajnicima, kako je to još i pre tabloida, a posle mnogih drugih pre nje nedavno rekla poslanica Pantić Prlja.

Zašto pominjem poslanicu sada?

Zato što se ne radi o incidentu već o jasno isplaniranoj politici koja služi da ograniči prostor za delovanje organizacija i medija koji se bore ni za šta drugo nego za javni interes.

Dok ovo pišem, stiže mejl sa druge strane sveta, kolege iz Comité Ambiental en Difensa de la Vida iz Kolumbije, koji su sa nama u ESCR-Net mreži, dobijaju pretnje smrću i životi su im ugroženi jer se bore za – javni interes.

Utorak, 24. avgust

Danas u Sremskim Karlovcima počinje Zemaljski forum Horizonti promene, koji u organizaciji Ministarstva prostora okuplja brojne aktiviste, pojedince iz akademske zajednice, udruženja, kolektive i mreže koje se kako u teoriji tako i u praksi bave promatranjem rešenja za nagomilane probleme ove planete na kojoj živimo.

U brojnim diskusijama, panelima, radionicama i razgovorima posle zvaničnog programa divni dragi ljudi iz onoga što sada zovemo regionom i drugih zemalja razmenjuju ideje, uče jedni od drugih i smišljaju kako da odgovore na rastuće nejednakosti, kako da podstaknu veće uključivanje građana u procese odlučivanja na lokalnom i nacionalnom nivou i kako da institucionalizuju solidarnost za koju stičem utisak da polako postaje nekakav neuhvatljiv koncept koji mnogi pominju, ali nam ga je u praksi potrebno mnogo više – u našim školama, na poslovima, u kvartovima, ulazima, gradovima i na zemlji na kojoj živimo.

Gledam Ivu, Jovanu, Marka i ostatak družine iz Ministarstva prostora i zaista sam srećan što su uspeli sve da organizuju i da naprave tako dobar program letnje škole da će se o njemu još dugo pričati. Ostaje nam samo da za nekoliko godina prebrojimo koliko je novih inicijativa i mehanizama borbe za pravednije društvo počelo da se osmišljava ovde.

Sreda – četvrtak, 25-26. avgust

Današnji dan mi je obeležilo predavanje o tome da li stanovanje može bez pustošenja, koje su održali Ana Džokić i Mark Nilen, arhitekte i dugogodišnji aktivisti koji promišljaju i organizuju alternativne modele stanovanja.

Gledali smo snimke nekih delova Beograda koji su se u razmaku od desetak godina potpuno promenili, pejzaž se promenio, sve je manje zelenila, a zgrade su sve više.

To donosi nove probleme, kako na nivou pojedinaca koji žive u ovim kvartovima, tako i na nivou infrastrukture, pa u krajnjoj liniji planete, koja je sve zagađenija, a naša potrošnja materijala, energije i prostora, sve je veća.

Završetak predavanja ispratio je esej koji je zbog sprečenosti da dođe poslao Jere Kuzmanić, koji nam je od Dalmacije, preko današnjeg Libana, pa sve do Maroka pokazao i podsetio nas kako su se i kako se još uvek ljudi udružuju da bi solidarno i racionalno koristili samo ono što im je neophodno i bili pošteniji prema planeti.

Autor je programski koordinator Inicijative A 11