Sofija Kopola: Sve je po njenom

To što vas u okviru vašeg esnafa priznaju za najbolju i budete prva žena u istoriji jednog festivala ovenčana tim priznanjem, razlog je da se u ovoj rubrici nakon nekoliko dana vratimo Kanskom festivalu i da njena junakinja bude baš Sofija Kopola.

Nije to prvi put da je baš ona nešto postigla „prvi put“. Naime, Oskar za scenario za „Izgubljene u prevodu“ bio je prvi Oskar koji je dobila jedna američka rediteljka, a treći uopšte koji je dobila jedna žena-rediteljka. Da se na trenutak vratimo Kanu – njen novi film „The Beguiled“ je izgleda taj koji Sofiju ozbiljno vraća u sedlo, nakon njenih božanstvenih prvih filmova – „Samoubistvo devica“ i „Izgubljeni u prevodu“.

Dovoljno je čuti njeno slavno prezime, pa znati otkud joj umetnički gen ili pre razlozi da i sama postane to što je postala. Otac Frensis još kao bebu „upotrebio“ je u prvom delu svog antologijskog ostvarenja „Kum“, da bi zapaženiju ulogu ostvarila u trećem, najslabijem delu trilogije gde su kritičari loše dočekali njenu glumu. To je, izgleda, opredelilo za režiju i, kako stvari stoje, nije pogrešila. O njenom umetničkom okruženju od rođenja rečito govori sledeći citat: „Mi smo uvek bili sa mojim ocem, tako da on nikada nije bio odsutan. Mislim da to nije normalno, ali je bilo uzbudljivo. Uvek je bilo mnogo kreativnih ljudi oko nas a naši roditelji vodili su nas svuda. Dolazila sam u dodir sa mnogo različitih kultura i ljudi. Znate, ja sam kao dete morala da posećujem kuću Akire Kurosave“.

Ni porodica koju je ona oformila nije odmakla daleko od umetnosti. Prvi suprug bio joj je kolega reditelj Spajk Džouns (čuven je njegov spot za pesmu „Elektrobank“ The Chemical Brothersa gde Sofija, čiji je ovo omiljeni bend, igra onu ritmičku gimnastičarku, ako ste zaboravili), a drugi francuski muzičar, pevač alternativnog rok benda Tomas Mars, sa kojim ima dve ćerke Romi i Kozimu.

Sofija Karmina Kopola rođena 14. maja 1971. godine u Njujorku. Među omiljenim filmovima su joj „Poslednja bioskopska predstava“, „Lolita“, „Do poslednjeg daha“. Zanima je i moda, sarađivala je sa brendom Luj Viton u pravljenju jedne kolekcije njihovih čuvenih torbi, a jednu torbu nazvao je po njoj dizajner Mark Džejkobs. Savet koji je dobila od oca na setu svog prvog dugometražnog filma „Samoubistvo devica“ glasio je:

„Treba glasnije da kažeš ‘akcija’, više iz dijafragme“, i nije joj se previše dopao jer svoj posao doživljava kao i ovaj veliki i mnogi drugi majstori umetnosti režije – kao nešto gde je sve baš onako kako ona hoće.