Novinarka Sofija Vukajlović za Danas: U ovom društvu je teško priznati da ste žrtva nasilja oca, sina ili brata

– Kada sam pustila taj tekst moj motiv je bio da dođe do nekog mog ličnog oslobađanja od straha. Nisam uopšte razmišljala o tome kakve će reakcije javnosti biti i cilj mi je bio da negde osvestim kolege na koji način će izveštavati o tim slučajevima. Najmanje je važno da mi u medijima saznajemo detalje, kakve je žrtva povrede dobijala, koliko uboda nožem i na koji način je stradala. Bitno je da saznamo ko je za to kriv, koje institucije su napravile propuste pošto se dešava da vrlo često žrtve maltretiraju ili na kraju ubiju ljudi koji su već bili prijavljeni za porodično nasilje. Cilj je da se svi osvestimo o tome da sistem ne postoji i šta bi mogli da promenimo u tom sistemu, koji počinje prijavom a završava se na kraju i u medijima – navodi Sofija Vukajlović za Danas.

Čudno joj je bilo, kaže, što su se toga dana kada je njena ispovest odjeknula o njenom slučaju oglasile upravo one organizacije koje se bave žrtvama nasilja a koje joj ni do danas nisu odgovorile na mejlove upućene za pomoć.

– To je apsolutno licemerje. Nije aktivizam sedeti pred kamerama i pričati o tome kako je položaj žrtava strašan. Aktivizam je da te organizacije koje dobijaju novac i prave kampanje urade nešto za žrtve nasilja. Da novac ulože u njihovu resocijalizaciju, da ulože u stanove u kojima bi mogle da budu do trenutka dok se ne osamostale, jer najveći problem je osamostaljivanje žrtava koje nisu stambeno i finansijski nezavisne. Samo sam čitala njihove izjave u medijima, nisam dobila nijedno direktno obraćanje bilo koje organizacije za zaštitu žena i organizacije koje se bave žrtvama porodičnog i patnerskog nasilja – ističe ova novinarka.

Ističe da se nakon javnog priznanja u medijim, da je bila žrtva, oseća mnogo zaštićenije i sigurnije nego u trenutku kada je o pretrpljenom nasilju govorila u policiji. Odnos prema njoj u policijskoj stanici, u trenutku kada je nakon 15-ogodišnjeg trpljenja nasilja od oca smogla snage da ga prijavi, opisuje kao neempatičan, težak i bez razumevanja.

– Razumem da moraju da utvrde činjenice, jer verujem da postoji i veliki broj lažnih prijava i da se time manipuliše, ali kad vidite ženu pred vama sasvim je jasno da li se radi o manipulaciji ili realnoj prijavi. Bilo bi bolje da inspektorima koji su zaduženi za žrtve nasilja bude predočeno na koji način sa njima moraju da razgovaraju. Ja nisam očekivala da se oni unose u moj problem i da ga „nose kući“, ali sam sasvim sigurna da postoji način na koji sa empatijom i razumevanjem možete razgovarati sa žrtvom a držati profesionalnu distancu – objašnjava naša sagovornica i dodaje da se više puta osećala poniženo.

– Ima ta jedna definicija koju stalno ponavljam, da nam glava funkcioniše kao helijumski balon koji lebdi iznad nas i kada uletite u nečiji stan u pižami, koliko god vam ta osoba bila bliska, ponižavajuće je, kada danima koračate u garderobi koja nije vaša, kada nemate apsolutno ništa vaše, teško je i osećate se poniženo, a sa druge strane imate svu podršku i onda ste u tim osećanjima vrlo podeljeni. I vrlo je teško definisati tu vrstu osećanja. Bilo mi je, recimo, jako teško što je nasilnik imao dozvolu policije od 48 sati da se iseli iz stana, i on je za to vreme sasvim bezbedno spavao i funkcionisao u stanu u kome je imao sve uslove, a ja sam bila u stanu svojih prijatelja. I onda vi vidite da on u tom trenutku ima više prava od vas, što je takođe ponižavajuće – ukazuje ona.

Sve se to dešavalo pre četiri godine, a pre tri godine njena tužba je odbačena. Da je, kako kaže, imao ko da je posavetuje o daljim koracima bilo bi bolje.

– Saznala sam kasnije da sam imala recimo pravo na forenzički pregled nakon pregleda u Urgentnom centru, ali tada niko me nije uputio šta treba da radim. Jako je bitno osvestiti ljude, pisati o tome koja su prava žrtava zato što vi kad uđete u taj lanac nijednog trenutka niste informisani o vašim pravima. Idete od vrata do vrata, emotivno i fizički razoreni i ne dobijate adekvatne odgovore – naglašava ona.

Trauma nakon traume

Odlazak na ročišta i ponovni sustret sa nasilnikom u istoj prostoriji u sudu, za nju je, kaže, bila najveća retraumatizacija i najveća trauma nakon traume.

– Bila su dva saslušanja u razmaku od mesec dana, gde je i odnos advokata nasilnika bio apsolutno nedopustiv – čovek se meni smejao u lice i to je teško. Moram da pohvalim sudiju koja ga je upozorila da će biti kažnjen zbog takvog ponašanja. Još jedan detalj koji je težak jeste kada su pred mene i nasilnika stavili zapisnik koji smo morali da potpišemo i da iz ruke u ruku jedan drugome uzmemo hemijsku olovku. Mislim da je to sasvim sigurno moguće izbeći i da je samo potrebno malo više pažnje i vremena – dodaje naša sagovornica.

Kada su je iz Centra za socijalni rad nazvali dva dana pre isteka 30-odnevne zabrane prilaska nasilnika i ponudili joj medijaciju sa njim, ona je odbila kao i „samo jedan razgovor sa psihologom na koji je imala pravo“.

– Imam svoju terapeutkinju sa kojom sam morala sve to da prođem jer sam imala sve simptome posttraumatskog stresnog poremećaja. Danas kažem da sam izlečena, ali naravno da i dalje osećam posledice. Trenutno spoznajem neke emocije i osećanja koja u životu nikada nisam osećala, da mi mnogo znači podrša svih kolega iz medija, nepoznatih ljudi koji su mi pisali, javnih ličnosti, jer se prvi put osećam sigurno okruženom svim tim ljudima. Naravno da je to i potpuno novi način na koji ja doživljavam stvari i o tome razgovaram sa svojom terapeutkinjom – navodi Sofija Vukajlović.

Danas sa 35 godina, kao zrela žena priznaje da je bilo pogrešno što ranije nije prijavila nasilje, ali je, kaže, imala veliki strah da je zbog tog priznanja ljudi neće više gledati kroz ono što ona jeste već kao žrtvu, s obzirom da je kao sportistkinja, a kasnije i kao novinarka već bila deo javne scene.

U svojoj ispovesti ona je čak navela da nema boljih maskera od žrtava porodičnog nasilja, da su njihove maske toliko dobre da kada i počnu da priznaju da su žrtve, ljudi im teško poveruju. Tako je bilo i sa njom.

„Kad ćutite i trpite nemate šanse da se izvučete“

Ističe da krvno srodstvo ne treba da bude prepreka da se nasilje prijavi.

– U 90 odsto slučajeva kada kažete porodično nasilje ljudi misle da se radi o partnerskom nasilju, a dosta ljudi zapravo trpi nasilje u okviru svoje primarne porodice i od onih sa kojima su u najbližem krvnom srodstvu. Kod nas su takvi ljudi stigmatizovani i prepušteni sami sebi. U ovom društvu, u kome je patrijarhat duboko ukorenjen je vrlo teško priznati da ste žrtva oca, sina, brata tako da ukoliko neko ko je vama krvno srodstvo može da učini zlo bilo da se radi o psihičkom ili fizičkom nasilju ili da se radi o silovanju u braku, koje je takođe kategorija o kojoj se kod nas vrlo malo priča a izuzetno je prisutna i spada u definiciju nasilja u porodici, zaslužuje da se prijavi – ističe ona.

Uprkos tome što je videla da sistem ne postoji, Sofija Vukajlović ohrabruje žrtve da nasilje prijave, jer „kada ćutite i trpite imate manje šanse da se izvučete, nego kad se borite“.

– To vam je isto kao kad plivate ako se prepustite veće su šanse da ćete potonuti nego kada mlatite rukama i nogama. Ne znam gde druge žrtve mogu da traže snagu, ja sam rekla hoću da živim, hoću da živim slobodno. Ja sam mlada žena koja je obrazovana i želim svoj život i imam pravo na to. To je ta početna tačka – ja imam pravo da živim, ni za šta nisam kriva, želim taj tračak radosti u malim stvarima. To je bila moja satisfakcija i moj savet je da kada izađete iz toga sebi ne postavljate velike ciljeve zato što ste vi emotivno razoreni, već malo po malo, korak po korak i onda se valjda dođe do toga apsolutnog rasterećenja. Ovih dana često me pitaju da li se sada osećam rasterećeno, a moj odgovor je – to je osećanje kome se učim – zaključuje Sofija Vukajlović.

Za deset godina stradalo 300 žena – kako unaprediti sistem zaštite žrtava nasilja

Novinarka Sofija Vukajlović ukazuje da je na sajtu Ministarstva unutrašnjih poslova „porodično nasilje“ zatrpano gomilom floskula, bez konkretnih informacija koje bi žrtvama bile od pomoći. Jedan priručnik o njihovim pravima, koji bi bio dostupan na klik pomogao bi u tome, smatra ona. Takođe predlaže da forenzički pregled, koji je teže oboriv na sudu, a koji se obavlja na svoju volju u Centru za sudsku medicinu posle pregleda u Urgentnom, za žrtve nasilja bude besplatan.

„Ako se već borimo za ženska prava, da se borimo za njih onako kako bi trebalo da bude i da gradimo sistem prevencije, jer kada pročitate podatak da 60 odsto tužbi bude odbačeno naravno da vas to demotiviše. Kada bi se procenat kažnjavanja povećao mislim da bi to bila mnogo veća satisfakcija za svaku žrtvu da prijavi nasilje nego podaci sa kojima u ovom trenutku baratamo. U poslednjih 10 godina 300 žena je stradalo u partnerskom i porodičnom nasilju. To je jedno malo selo u Srbiji, to su žene koje su mogle da postanu majke, bake – podseća ona.

Potresan tekst može i bez krvavih detalja

Mediji, kako ističe, mogu mnogo da doprinesu boljem položaju i tretmanu žrtava nasilja i da se više bave institucijama, nego senzacijama.

– Mi smo ti koji treba da izveštavamo u interesu javnosti, ali u interesu javnosti nije da kada dođe do femicida ili do teksta o nasilju, pričamo o tome na koji je način žrtva stradala, već da upitamo institucije kako je do toga došlo. Mediji moraju malo više da se bave institucijama, nego senzacijama. Potpuno razumem da je, u jednoj opštoj tabloidnoj atmosferi, medije vrlo teško vratiti na pravi put, ali znam da postoje ove male oaze dobrog novinarstva koje bi o tome mogle da pričaju bez krvavih detalja kako sam u tekstu rekla i senzacije. Te senzacije budu isključivo sažaljenje i to sažaljenje traje dan, dva i ta priča bude ugašena. Izuzetno potresan tekst može da se napravi i bez detalja nasilja koje je žrtva trpela – ističe ova novinarka.