Sofokle i Antigona

Kad bi se samo malo istražilo, došlo bi se do poražavajuće činjenice da je, za razliku od značajnog dela sveta, u Srbiji prevođenje klasičnih dela retko.

I o prevodiocima se retko govori, pa je javnost jedva i svesna kakav je događaj u kulturi kad joj se dese knjige u kojima prevod antičke baštine pulsira ritmom nove epohe.

Bezvrednim bestselerima uprkos, međutim, te knjige pobeđuju svaku kulturnu zaparloženost i uspevaju da svojom vrednošću tiho ali neumitno stvaraju podlogu za sledeće naraštaje koji će, nadajmo se, umeti više da ih cene.

Pred nama se nalazi baš takva jedna knjiga – Sofokle i njegova Antigona: stvaralac i tragedija kroz vekove.

Izdavač je beogradski NNK Internacional a autor je Gordan Maričić, profesor antičke književnosti na Odeljenju za klasične nauke Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Ekskluzivnost ove knjige je ne samo u sintezi prikaza Sofoklovog života, osvetljenog iz bogato citiranih izvora, već u tome što je u njoj objavljen novi prevod jedne od najznačajnijih klasičnih drama – tragedije Antigona.

Maričić, poznat ne samo kao univerzitetski profesor već i kao odličan prevodilac mnogih antičkih drama sa starogrčkog, odlučio se na poduhvat novog prevođenja Antigone inspirisan rečima Slobodana A. Jovanovića (1911-1991), autora Francusko-srpskog rečnika, pisca pozorišnih kritika i studija, koji je govorio da bi na svakih pedeset godina trebalo da se pojavi novi prevod nekog klasičnog dela. Čak i da svaka generacija treba da ima svoj prevod klasika.

A kada je prvi put na srpski jezik prevedena Sofoklova Antigona?

Bezmalo pre jednog veka!

Prvi moderni srpski prevod, piše Gordan Maričić u završnoj belešci pod nazivom Naposletku, uradio je Miloš N. Đurić 1922. Prevod je preštampavan mnogo puta dosad, a poslednji put ga je koristio Jagoš Marković 2012, kad je Antigonu postavio na scenu Narodnog pozorišta u Beogradu.

I, evo, pred nama nove Antigone, Sofoklove drame koja u Maričićevom prevodu treperi na dašku novog vremena, spremne da ponovo inspiriše umetnike.

Svežina srpskog u Maričićevom prevodu pokazuje koliko je vreme antike umreženo u savremeno doba, i otkriva mnoge tajne jezika koji kao živa materija mitove što vekovima traju prilagođava savremenosti.

U (n)ovoj Antigoni na srpskom ponovo se potvrđuje još jedna misao Slobodana A. Jovanovića, poznata prevodiocima: „Niko ne poznaje svoj jezik tako dobro kao onaj ko se nosio s tuđim jezicima“.

Maričić to zna, i oseća da nove generacije traže „neki novi ključ za razumevanje, neku vrlinu sa kojom će se poistovetiti“.

Zato pronalazi najbolju ravnotežu i daje razumljiv, dirljiv ali snažan prevod Sofoklove tragedije u prozi. Uspevajući u svom naumu da „ne ubije pesnika ni u Sofoklu, ni u sebi“.

Pored novog prevoda Antigone, u knjizi Sofokle i njegova Antigona… dat je pregled Sofoklovog života i dela, sa akcentom na dramama (od ukupno 123 samo sedam ih je sačuvano u celini) zbog kojih se on i danas nalazi u samom vrhu svetske književnosti i uzor je mnogim piscima.

Sofoklova slava krenula je još u antičko doba – bio je omiljeni Sokratov tragediograf, a Aristotel ga je smatrao najboljim piscem tragedija.

Dokaze za to pruža i ova knjiga Gordana Maričića, koja potanko govori o dugovekovnoj, i novovekovnoj recepciji i drugih Sofoklovih drama. Ali jedna je jedina, i besmrtna, s razlogom: Antigona.