Nije pogrešno reći da je najvažniji geostrateški događaj u poslednjih dvadeset godina uspon Kine. Ipak, Zapad nije dodelio Kini, a kamoli drugim velikim ekonomijama u razvoju, stepen uticaja u današnjim globalnim vodećim strukturama kakav zaslužuje. Možda će se to u skorije vreme promeniti.
Kako stvari stoje, Kina se uzda u bilateralne aranžmane u cilju produbljivanja svog angažmana u zemljama širom Azije, Afrike i Latinske Amerike. Uz podršku 3,8 biliona dolara u deviznim rezervama, Kina je obezbedila investicije u infrastrukturu u zamenu za robu, te je tako postala najveći snabdevač finansija na svetu za zemlje u razvoju, pri čemu Kineska banka za razvoj već nudi više zajmova nego Svetska banka.
Ali, s obzirom da su te bilateralne aranžmane uspostavile državne korporacije, obično se ne drže najboljih međunarodnih praksi. Zapad je zato apelovao na Kinu da se kreće ka multilateralnim procesima koji zadovoljavaju međunarodne standarde, a da istovremeno ulaže veće napore da obezbedi globalna javna dobra. Predsednik SAD Barak Obama je otišao toliko daleko da naziva Kinu „slobodnim jahačem“ zbog njenih neuspeha da ispuni obaveze, što bi mnogi očekivali od jedne globalne sile.
Ali, ako su nedavne spoljnopolitičke inicijative kineskog predsednika Sija Đinpinga bilo kakav nagoveštaj, promena može brzo da nastupi. Kina je u julu prošle godine predvodila napore za osnivanje Nove banke razvoja pet BRIKS zemalja (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika) i znatno doprinela njenom fondu od 100 milijardi dolara.
Slično tome, na poslednjem sastanku Azijsko-pacifičke ekonomske saradnje u Pekingu Kina je predvodila stvaranje Azijske banke za investicije u infrastrukturi (AIIB). Takođe je osnovala Fond za put svile od 40 milijardi dolara za obnovu starih kopnenih i morskih ruta koje su povezivale Aziju i Evropu.
Primenjujući svoju strategiju „jedan pojas, jedan put“, Kina će pokrenuti investicije koje će se ticati 60 zemalja, uključujući zemlje centralne Azije, gde njen portfolio već sadrži projekte vredne više od 50 milijardi dolara. Prekomorska ruta će obuhvatati Indijski okean, Južno kinesko more i Sredozemlje. Oni zajedno neće činiti samo put, već mrežu koja će olakšati transfer robe i ideja širom Evroazije.
Uloga Evrope u ovoj inicijativi već se promalja s grčkom lukom Pirej, koju delimično vodi kineska državna brodarska kompanija Cosco, koja je već planirana kao stanica na prekomorskoj ruti. Luka Pirej će biti povezana sa ostatkom Evrope infrastrukturom na Balkanu i u Mađarskoj koju će finansirati Kina, što će učvrstiti njenu poziciju kao glavnog trgovinskog partnera EU.
Inicijativa za uspostavljanje Novog puta svile potvrđuje želju Kine da se afirmiše kao evroazijska sila. On neće samo povezivati dinamične ekonomske centre istočne Azije i Zapadne Evrope; on će takođe obezbediti pristup zemljama centralne Azije gde opada uticaj Rusije. To bi takođe moglo da pomogne da se smanje teritorijalne tenzije između Kine i njenih suseda.
Izgleda da napori Kine da poveća svoj uticaj za sada imaju efekta i to ne samo u svetu u razvoju. Britanija je nedavno objavila svoje namere da bude jedan od osnivača i članova AIIB-a, čime je pokrenulo lavinu prijava iz Australije, Brazila, Francuske, Nemačke, Koreje, Rusije, Turske i Španije.
Takvi događaji se u SAD, međutim, shvataju kao geopolitičke prepreke. Interpretacija je suštinski pogrešna. Naposletku, odluka Kine da zaobiđe glavne međunarodne finansijske institucije, koje su stvorene nakon Drugog svetskog rata, rezultat je odbijanja razvijenih zemalja, što ih je navelo da joj dodele status u skladu s njenom ekonomskom moći.
U Azijskoj banci za razvoj, na primer, Japan i SAD imaju po otprilike 13 odsto glasova u poređenju s manje od šest odsto za Kinu, a predsednik je uvek iz Japana. Slična situacija je u Svetskoj banci, gde je uvek Amerikanac glavni, i u Međunarodnom monetarnom fondu, gde je direktor uvek Evropljanin. Iako su se zemlje G-20 složile 2010. da povećaju kvotu Kine u MMF-u sa 3,65 na 6,19 odsto, što je mali korak u ispravnom pravcu, Kongres SAD je odbio da ratifikuje sporazum, čime je sprečio sprovođenje reformi.
Činjenica je da nove inicijative Kine nisu revizionističke, već retroaktivne. Ako nove sile ne dobiju pristup postojećim globalnim vladajućim strukturama, stvoriće sopstvene strukture. To znači da napredne zemlje imaju moć da spreče razjedinjavanje međunarodnog poretka u ideološke i ekonomske blokove, ali samo ako mogu da prevaziđu svoje strateško nepoverenje u Kinu.
U tom smislu, učestvovanje više evropskih zemalja u AIIB-u je pozitivan razvoj događaja, jer pomaže da se nova banka dopunjuje, a ne da bude rival postojećim institucijama. (Zapravo, uticaj Evrope bi bio čak veći ako bi EU, a ne pojedinačne članice, imala zastupnike u AIIB-u, kao što je to slučaj u G-20 i Svetskoj trgovinskoj organizaciji.)
Zapad mora da učini više ne samo da bi pozdravio Kinu za stolom globalnog rukovodstva, već i da prihvati i sarađuje sa institucijama koje Kinezi sada stvaraju. Zapadni lideri mogu samo otvorenim stavom da obezbede garancije da će institucije pod rukovodstvom Kine usvojiti najbolje prakse multilateralizma i pouzdanosti i da se one drže međunarodnih standarda rada i zaštite životne sredine.
Sada je pravi trenutak za pokretanje tog procesa. Ako EU, SAD i Kina iskoriste ovu godinu da usklade svoje namere na osnovu zajedničkih interesa, biće spremni da od samita G-20 u Kini 2016. izvuku najviše što mogu.
Ulazak Kine u multilateralne procese su dobre vesti za svet. Evropa, i posebno SAD, moraju da prevaziđu svoje strateško nepoverenje u Kinu. Ne smeju da protraće priliku da učestvuju i oblikuju ove procese, tako da se dobici dele što je moguće više.
Autor je bio visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost, generalni sekretar NATO i šef španske diplomatije. Sada je predsednik Centra za globalnu ekonomiju i geopolitiku ESADE i istaknuti saradnik na institutu Brukings
Copyright: Project Syndicate, 2015.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
