Sopstveni izbor

Pobegla sam na desetak dana da se, što bi rekli klinci, „resetujem“. Lovćen i Orjen okupani u suncu. More mirno i još uvek toplo. Podsetilo me na neke jeseni u detinjstvu kad smo se kupali sve do sredine novembra. Plaže prazne, sa malo turista, samo poneki Norvežanin, izložen blagim sunčevim zracima i mještani raspoloženi za brojne susrete za koje u sezoni nemaju vremena. Herceg Novi zovu još i destinacijom iz mašte, pravim primorskim gradom sa prekrasnim položajem i pogledom. To je grad stepenica, bujnog mediteranskog rastinja, egzotičnog cveća i visokih palmi. Nekoliko vrsta palmi. Desilo se, međutim, i još uvek se dešava, da je izvesna uvezena pošast izmenila izgled i narušila lepotu, ne samo ovog grada, već i cele obale. Insekt po imenu surlaš, dospeo sa palmama kupljenim u Portugalu prilikom uređivanja marine u Tivtu, uništio je na stotine palmi, čitave drvorede i ostavio patrljke da štrče u visinu kao zloslutni jarboli. Niko nije znao da se to može desiti ni kako se efikasno i na vreme boriti protiv te katastrofe. Kada su najpre stradala samo poneka debla u nizovima palminog drveća, stotinama godina starog, mislili smo da će na tome stati, da je lokalna samouprava nešto preduzela. Ne nešto, nego sve što je potrebno da se spasi to dragoceno drvo. Nije navodno bilo novca za skupi otrov. Sada vidimo da neće ostati nijedna palma na celom primorju, sem onih lepezastih koje iz nekog razloga surlaši zaobilaze. Bar za sada. Ne znamo kada pojedu sve urmine palme da li će preći na nešto drugo. Dakle, plaćamo visoku cenu često agresivne intervencije investitora i večite čovekove trke za profitom. Menja se pejzaž, narušava priroda bez pomisli na konsekvence. Pohlepa je ono što dominira svetom uvek, naročito danas. Nisu više ista mesta, ona znana sa razglednica, ni Novi, ni Tivat, ni Risan, ni Igalo, ni Cavtat, ni mnoga druga sve do Splita. Surlaši lete i do 50 km uokolo. Pošast se lako širi i daleko prostire. Baš kao i prilike u celom regionu.

Subota, 27. oktobar

Nakon kupanja u moru, sa temperaturom gotovo izjednačenom sa spoljnim vazduhom, prelazim na završne radove u vrtu kako bih sve ostavila u zamišljenom poretku pred povratak za Beograd. Posađena jedna maslina, bugenvilija i jelka. Podrezane palme i loza. Sklonjeno lišće da bi slojevi koji će nas dočekati bili što tanji. Ovaj zaliv i naša kuća u njemu imaju blagotvorno, isceliteljsko dejstvo, bar za mene, rođenoj na pjeni od mora. Samo kad nema gužve i turista. Pejzaž je potpuno drugačiji i doživljaj svega intenzivniji. Žao mi je napustiti ovaj nebeski raj i vratiti se u „pakao“ velegradskog života, gde me čekaju samo poteškoće i razne prepreke. Ipak, dužnost zove, a osećaj odgovornosti ne dâ previše opuštanja. Oblaci se grupišu iznad zaliva kao da hoće da mi olakšaju povratak. Večernjim letom stižem u Beograd. Žao mi je što nisam uspela da stignem na neke ranije planirane sajamske susrete. Priznajem da mi je to nedostajalo.

Nedelja, 28. oktobar

Već više od tri nedelje pratim na raznim stranim TV stanicama svirepo ubistvo saudijskog novinara i pitam se u kakvom mi to svetu živimo. Čovek uđe u konzulat svoje zemlje da sredi papire i završi iseckan na komade. Ne zna se gde je telo ni kako je izneto. Zar je to moguće? Precizno isplanirano ubistvo i nikom ništa. Svi lažu i kalkulišu, saudijski vlastodršci, Erdogan, Tramp. Ogroman novac u igri ne dozvoljava najmoćnijim zemljama da oštro osude takvo zverstvo.

U gradskom prevozu, kod nas, neki besprizorni momak napastvuje devojčicu i niko ne reaguje. Kakvi smo to postali? Gde su nestale neke osnovne ljudske vrline? Ostrvili se na Sergeja Trifunovića, a taj, inače izvanredni glumac, radi najhumaniju stvar na svetu – pomaže lečenje bolesne dece. Stručnog i uspešnog čoveka smene u Narodnom pozorištu, a nestručnu osobu postave da bude na čelu Teslinog muzeja. Ako je ovo poslednje samo zbog izmeštanja urne, bojim se da će im se to i te kako obiti o glavu. Više nego za sve druge užase i greške koje su počinili. Tesla nas posmatra i s onog sveta. Stalno mi se nameće pitanje: u kojem pravcu ide ova naša zemlja i ovaj naš svet? Ne sluti ništa na dobro.

Planirala sam da stignem bar na zatvaranje Sajma knjiga, ali nisam otišla kad sam čula da su glavne zvezde Šešelj i neka Kija, za koju i ne znam šta je. To je ipak malo previše za moj staromodni ukus. Izostanak će razumeti moji omiljeni izdavači: Arhipelag, Clio i Geopoetika. Nadam se da ću i nadalje moći da kupim knjige po sajamskom popustu ovako grešna, ali ipak opravdano odsutna. Žrtva sopstvenog ukusa i izbora.

Ponedeljak, 29. oktobar

Zvali su me iz Blica da dam svoje viđenje o ovogodišnjem Oktobarskom salonu. Izvinila sam se zauzetošću, ali u ovom kratkom dnevničkom zapisu ističem da podržavam sve vrste eksperimenata, diverziteta, kakofonija i vizuelnih izraza. Podržavam, ali ne cenim sve podjednako. Ponosna sam što su u selekciji bili neki moji prijatelji iz sveta i neki mladi ljudi koje sam izlagala i koje podržavam. Jedna od njih – Nina Ivanović je ovenčana i nagradom Salona i baš sam se obradovala. U Haosu smo, tokom trajanja Salona, postavili jednu izložbu koja je trebalo da prati beogradsku bijenalnu manifestaciju i naslovili je humorno OTMENA SALONSKA PRATNJA na kojoj je predstavljeno tridesetak umetnika različitih poetika, što je bio svojevrsni diverzitet i po mišljenju mnogih i uglednog gosta Eroa – izuzetna postavka. Bolja nego mnogi segmenti Salona. Niko nije objavio ni slova. U mapi napravljenoj za Salon preporučuju se samo tri galerije, od kojih jedna tek otvorena, koje ne treba preskočiti u Beogradu. Naravno tu nije uvrštena Galerija Haos. Tako je, kažu selektori, inače veoma dragi ljudi, odlučio Savet Salona. Potpuno razumljivo. Oni koji vam ne dodele ni dinara za projekte (Grad) valjda misle da i ne postojite i nemate šta da kažete. Niste im u fokusu, sem za novčane i navodno prekršajne kazne. Kazna za ženu koja je prala staklo izloga galerije jer nije imala valjan ugovor. Kazna što smo greškom nekog birokrate pogrešno svrstani u kancelarijski umesto u izložbeni prostor. Šalju nam opomene i neprimerene račune, veće nego sve naše subvencije na godišnjem nivou. Toliko o podršci kulturnim institucijama.

Utorak, 30. oktobar

Danas smo radili pripremu za štampu kataloga i pozivnica za našu sledeću izložbu koja se otvara u novembru. Nastavljamo sa prezentacijama najrazličitijih pristupa crtežu. Ovoga puta reč je o crtežima u prostoru, instalacijama od povezanih niti pruća koje uspešno radi Radomir Knežević, profesor na FLU. U toku je, međutim, izložba crteža na porcelanu našeg istaknutog umetnika primenjenih umetnosti Velje Vukićevića, koji je ovenčan u svetu i kod nas brojnim nagradama. Postavka je izuzetna. Poseta brojnih škola i redovne publike je velika tako da pohvale ne izostaju. U Kulturnom dnevniku RTS nije pak bilo mesta za takvog umetnika. Pitate se često da li vredi ovde išta raditi i onda brzo shvatite da je u tome glavno utočište i spas, bez obzira na sve, a pogotovo na konfuziju koja vlada u društvu i državi. Kultura je opstajala uprkos i u inat svemu. Ako nam nedostaje hrabrosti da nastavimo, već smo odustali. Zato im poručujem: Haos će ostati noćna mora za diktatore i kukavice.

Svratio do galerije Dejan Atanacković da se dogovorimo oko njegovog projekta i preciziramo termin njegovog predstavljanja u našem galerijskom prostoru iduće godine. Doneo mi na poklon svoju novu knjigu kratkih priča „Čovek bez jezika“. Pošto Dejan zanimljivo piše, odmah sam je uzela da pogledam šta je smislio nakon uspeha „Luzitanije“. Radujem se i konceptu koji je predložio za svoju izložbu likovnih dela, uz čitanje tekstova i sa muzikom u fonu. Saradnja sa hendikepiranom decom je takođe deo našeg zajedničkog plana.

Sreda, 31. oktobar

Odlazim do Poslovnog prostora i Pravobranilaštva u Opštini Stari grad da vidim šta mogu da uradim u vezi Opomene kojom mi prete zaplenom imovine. Neke predusretljive žene shvataju ispravno našu borbu da opstanemo i predlažu da se i pismeno obratimo. Pregledajući svu dokumentaciju uviđam da smo pogrešno rangirani u gradskoj Odluci o zonama i cenama lokala u kancelarijski prostor, gde je cena zakupa znatno veća nego na primer za ateljea i izložbene prostore. Pišem žalbu s nadom da će biti ljudi koji će razumeti suštinu i izaći nam u susret. Valjda je nekome bar malo stalo do nekih vrednosti. Videćemo ishod ovih dana. Ako se to ne desi, napravićemo svečano zatvaranje Galerije Haos kako ne bismo nadalje remetili „harmoniju uništenu prilikom stvaranja sveta“ – što je za haos tvrdio Stanislav Ježi Lec.

Četvrtak, 1. novembar

Danas su zvale kolege iz Kuće legata da potvrde da smo za iduću godinu dobili na njihovom konkursu termin za veliku izložbu svih dosadašnjih laureata Nagrade za crtež iz Fondacije Vladimira Veličkovića, sa kojim uspešno sarađujemo više od decenije. Obradovani tom vešću pripremićemo izložbu sa pratećim katalogom, ukoliko dobijemo sredstva, za 25 mladih likovnih stvaralaca koji, po našem sudu, apsolutno zaslužuju jednu veću prezentaciju. To će biti i svojevrsni presek scene kad je reč o crtežu kao esencijalnom likovnom izrazu.

Autorka je istoričarka umetnosti i vlasnica galerije Haos iz Beograda