Spasenja ima i izvan crkve

Ime je uzeo po Franji Asiškom i već hoda putem kojim je hodao poverello – „siromašak“ iz srednjeg veka. Kada je Rim zamenio mač hrišćanskim krstom, ova deviza u naslovu je ostala ista – ono što Rim kaže svršena je stvar. Od Drugog vatikanskog koncila pape Jovana XXIII prošlo je pedeset godina, a tek godinu dana od ostavke pape Benedikta XVI i milijarda i dvesta miliona katolika čekaju reforme institucije koja je medijevalno sakralno – hijerarhijski ustrojena do dana današnjega. lz njegovih homelija već se čitaju znaci vremena koji nisu obične izjave već simboli i signali koji su vesnici novina. U prvom redu to je novi stil koji svi opažaju. To budi velike nade, ali podstiče i strah – kada se totalitarni sistemi započnu reformisati, postoji mogućnost da se sve završi slomom. Ovoga je svestan i sam papa Franja, jer se takvi sistemi reformišu – ako se reformišu – odozgo. Bezmalo je sve novo s ovim papom i čita se iz svake izjave – homelije. Pape vladaju po sistemu primata papskog jer on je vicarius Christi, odnosno Namesnik božji na Zemlji. On je izašao iz raskošnih palata i sišao na ulicu bukvalno, i hoda per pedes apostolorum među siromasima, poniženima i uvređenima. „Ne mogu da živim bez drugih ljudi“, kaže papa. I neću Crkvu koja je sebi dovoljna i koja se samo na sebe poziva. Hoda bez pratnje stopama Isusa iz Nazareta, koga u Crkvi zovu Hristos, pa i car i pantokrator vizantijski – a veliki duhovni revolucionar nije bio ni car ni vladar-svedržitelj.

Nedavno među decom – ima simbolike u toj ljupkoj sceni – jedan dečak mu je s glave skinuo onu belu kapicu i igrao se s njom. Papa je bio oduševljen i doista bezmalo svi mu skidaju kapu, kako to u srpskom jeziku lepo zvuči. On hoće da služi a ne da vlada. Dolazi iz Južne Amerike, gde je nastala teologija oslobođenja kao varijanta teološkog marksizma ili marksistička teologija. Odatle i nade i senke još iz vremena hunti koje su vladale na tom kontinentu. „Nisam komunista“, kaže papa, ali izriče pohvale marksistima, koje zove „dobri ljudi“, a o gej osobama kaže „ako traže Boga, ko sam ja da im sudim“ i pominje greh, ali akcenat stavlja na „greh struktura“ u krilu ove umorne civilizacije. Ako su ovi znaci mali ili nedovoljni, papini potezi to sigurno nisu.

On je biskup rimski iako je papa i sve se češće sam tako naziva, a to nije slučajno, ni malo kao nagoveštaj reformi Crkve.

Stiče se utisak da problem famoznog primata odlazi u drugi plan jer se najavljuje novi vid papinstva. Tog „primata“ u ranijoj Crkvi nije bilo. Papa je okružen osmoricom kardinala koji su sinod, a to je – on to i kaže – i praksa na Istoku kod pravoslavnih, recimo, što jasno upućuje na neku vrstu kolegijalnog upravljanja Crkvom. Da li će novi oblik papinstva biti nađen, sigurno je rano govoriti, ali znaci upućuju na takvu mogućnost u skorije vreme. Reforme su cilj, ali još nije jasno kako će teći jer i male reforme izazivaju velike i opasne potrese. Nakon Drugog koncila i reformskih zahvata pape Jovana XXIII Crkvu je napustio kardinal Lefevr i hirotonisao svoje biskupe, a to je već šizma ili raskol, odnosno rana koja se vekovima ne zaceljuje. Lepo zvuči, ali rano je reći da li uvek biva kako Rim kaže – rizik vreba sve. Za sada su potezi smeli, i ako je verovati ozbiljnim medijskim najavama, papa Franja se sprema da Lindu Hogan proglasi za kardinala, a žensko sveštenstvo još nije dovoljno teološki obrazloženo iako kod Sv. Tome Akvinskog ima naznaka da će doći vreme i tome. U svakom slučaju ovako pružene ruke obećavaju mnogo.

Jasno se vidi još jedna novina – papa je svestan demokratskih principa u savremenom svetu i u krilu civilizacije, uglavnom sekularne, koja se temelji na filozofiji ljudskih prava. Spasenje i oslobođenje se prepliću kao imperativi, a da ima spasenja – pa i svetosti – i izvan Crkve, to je duhovna tekovina – znak u vremenu XX veka – hrišćanskih personalista iz škole E. Munijea i glasila „Esprit“, koji već osamdeset godina izlazi u Parizu. Ono o čemu govori veliki teolog Hans Küng moglo bi se naći na stolu velikog dijaloga za koji je papa spreman sudeći po onom što već sada znamo. A to bi bio dijalog Crkve i sveta u brazdi koju je zaorao Isus iz Nazareta, a on nije bio monarhista niti mu je Imperija bila cilj, već služenje koje se razlikuje od vlasti i vladanja. Kaže se da je najmanje jedan vek potreban za recepciju nekog novatorskog koncila jer vek je na neki način najmanja jedinica za računanje vremena u Crkvi, a novi koncil – iako ga je pominjao milanski kardinal Montini – se još ne naslućuje, ali to ne znači da je ta mogućnost isključena.

Papu Franju prate i izjave kardinala u Crkvi, a neke su ne samo zagonetno-provokativne već bukvalno zbunjuju. Tiču se vlasti i vladanja u Crkvi.

Nedavno – citirarno prema reviji „Esprit“ decembar 2013. – kardinal iz Minhena Reinhard Marx izrekao je i ovakve reči – „Neki katolici još uvek misle da sveštenik mora biti prisutan da bi Crkva funkcionisala – to je apsurd“. Deluje neobično i neki u toj izjavi vide nešto nalik onom iz Tartulijana, što se u udžbenicima svodi na sažetak Credo qia absurdum est – iako je iskaz kod Tertulijana širi i reč apsurd se uopšte ne pominje. A Lajbnic je mislio da je ta fraza samo lukavo-oštroumna i ništa više. Bilo kako bilo, minhenski kardinal – kako se nama čini – misli na služenje a ne na vlast u Crkvi. Ipak, od pape sve zavisi i stoga su sve oči uprte u njega – a kako će i kada dublje reforme krenuti, ne žurimo sa zaključkom povodom ovoga. Ako znaci govore, onda se otvaraju perspektive za vekovima čekano izmirenje i pomirenje sa pravoslavnima i protestantima recimo. Hrišćanska ekumena bi tek tada bila u brazdi Isusa iz Nazareta jer reč i poruka Njegova nisu još neki potrošeni resursi onog depozita vere kojom On nadahnjuje svet i čoveka u svetu.

Jedno je izvesno – papa Franja se opredeljuje za princip – nada, a znamo odakle je to i šta znači. To nije malo.