Foto: Privatna arhivaSada mogu mirno da čekam kraj ovozemaljskog života i opet poput apostola Pavla da kažem: „Dobar rat ratovah, trku svrših, veru održah”, kaže protojerej-stafrofor hadži Spasoje Janković koji je već 65 godina u „službi Bogu i rodu svome”.
– Moram reći da na mom životnom putu nisu samo cvetale ruže. Bilo je i spoticanja jer „neprijatelj roda ljudskog” nikoga ne ostavlja a da se ne umeša u njegov život. Dakle, bilo je „padova” ali i brzog „ustajanja”, iskren je sveštenik Spasoje Janković (86) u svom kazivanju za Danas.
A, njega je taj duhovnički i životni put vodio od Batočine, preko Dušanovog Prizrena, Karađorđeve Tolole, Miloševog Kragujevca do Las Vegasa i Salzburga, od najmanjih šumadijskih parohija u okolini Aranđelovca do Svete zemlje, Joradana i Sanajske gore.
Otac Spasoje je rođen 1938. godine u selu Kijevu kod Batočine od oca Janka i majke Jele. Detinjstvo provodi sa majkom, dedom i babom jer je otac sve vreme rata proveo u Nemačkoj kao ratni zarobljenik.
Posle četvorogodišnje škole u rodnom selu, kao odličan đak, iako je svakog dana pešačio 14 kilometara (u oba pravca) završava Nižu gimnaziju u Batočini.
Iznenada na kraju škole, se odlučio da ide u bogosloviju.
– Nikada mi niko to nije savetovao niti me nagovarao. Naprotiv, čitava moja porodica otac, majka, deda… svi su izričito bili protiv toga. Samo sam odjednom u 15. godini osetio potrebu da postanem sveštenik. Ja to nazivam „prizivom Božijim”. Porodici nije bilo svejedno da idem čak u Prizren da se školujem a, da ne podsećam da je tada bio komunizam kada se sa svih strana „pucalo” u i na sveštenike i da sam od vlasti trpeo veliki pritisak, podseća on.
Priziv Božiji protiv Udbe
Kada je rešio da preda dokumenta za upis u Bogosloviju, ne batočinski SUP već kragujevačka UDB-a ga je zvala svakih dva-tri dana na saslušanje.
– Pretili su mi batinama i robijom. Svaki put mi traže ličnu kartu, koju ja pošto sam dete nisam imao. Onda mi kažu da bez lične karte ne mogu da idem u Prizren. Bio sam uporan. Onda su mi nudili sve moguće privilegije samo da ne upišem bogosloviju: koju god hoću drugu školu, besplatan internat, stipendiju, čak i oslobađanja svih dažbina i poreza mojih roditelja prema državi (u vidu nature – masti, vune, mesa, pšenice…)… Nisam se pokolebao, ostao sam pri svome, tvrde vere je bio otac Spasoje.
Školovanje u Prizrenu ostalo mu je u najlepšim uspomenama.
– Ne samo meni, već svim mojim školskim drugovima. Bilo je baš lepo. Dopadala mi se sama organizacija života u internatu iako je discilina bila gvozdena. Izlazak van kapija Bogoslovije bio nam je dozvoljen samo dva puta nedeljno. Tada već vladika raško-prizrenski a potonji patrijarh Pavle, koji je pre toga predavao u Bogosloviji često nas je obilazio. Ostao sam blizak sa njim do kraja njegovog života, kaže naš sagovornik.
I sam grad, onako star i orijentalni bio je prelep tih davnih šezdesetih godina prošlog veka. Povodom 60 godin mature svoje generacije otac Spasoje je napisao i knjigu o tim školskim danima i u svom rodnom Kijevu obeležio to okupljnjem maturanata iz 1958. godine.
– Bilo nas je šestoro na proslavi. Sada nas je još petorica, se setom zaključuje on.
Po završetku školovanja trebao je da bude raspoređen na Kosovo ali je tadašnji episkop Pavle čija je to bila eparhija napisao pismo vladiki šumadijskom Valerijanu da on kao Šumadinac treba da bogosluži u Šumadiji. Tako je i bilo.
Vladika Valerijan ga je rukopoložio u čin sveštenika 24. novembra 1958. godine, a prva služba u svom rodnom Kijevu. Na žalost, tog prvog dana služio je opelo svom bratu od tetke Miloradu.
Od tada do sada, za vreme od kada je bio bogoslov pa do penzionera, službovao je za vreme čak pet poglavara SPC: Vikentija, Germana, Pavla, Irineja i Porfirija i tri episkopa šumadijska: Valerijana, Save i Jovana.
Bog i pukovnik „pogurali” vozačku dozvolu
Bio je paroh u svom selu dok nije usledio dvogodišni odlazak u armiju. Na regrutaciji iako je trebao da bude u auto jedinicama, kada su videli da je sveštenik momentalno je „prekomandovan” u poljsku pešadiju – izviđače.
Vozački ispit, uprkos svim peripetijama i podmetanjima nadležnih zbog klasne nepodobnosti ipak je položio u JNA.
– Bog je bio na mojoj strani. Posle prekomande iz Valjeva kao pešadinac pređem u Beograd. Davali smo stražu na aerodromu. Po odlasku ćate u auto četi morali su da postave mene, ne što su hteli, već sam jedini bio pismen. Takav je bio „sastav” pešadinaca. Uz drugove vozače u kasarni naučio sam da vozim ali, samo meni nije bio dozvoljeno da polažem vozački ispit. Tražio sam raport kod komandanta garnizona. Ispostavilo se da je on, pukovnik Dragan Radisavljević rođeni sinovac mog namesnika Miloja Radisavljevića, sveštenika iz Kragujevca, pripoveda otac Spasoje.
Za vreme narednog polaganja vozačkog ispita pukovnik je kao komandant „upriličio” vanrednu inspekciju u njegovoj kasarni.
– U jednom trenutku je upitao: „Što samo ovaj ne polaže? Hajde i on kad voli.”, i tako sam dobio vozačku dozvolu, smeška se i danas dok se priseća ove anegdote iz vojničkog života.
Dugo po odsluženju vojnog roka bio je jedini licencirani instruktor vožnje u opštini Topola gde je službovao (a, kao sveštenik jedini u Srbiji sa takvom ćagom) i tokom ove svoje petogodišnje ne samo pastirske karijere obučio je 420 đaka koji su i danas na drumovima od toga 25 sveštenika, monaha i monahinja.
Posle armije raspoređen je u selo Kloku kod Natalinaca u blizini Topole, gde je proveo osam godina i sazidao parohijski dom i zvonaru.
– Gde god sam službovao ostavio sam iza zebe „zidani trag” u toj parohiji.
Godinu dana je lični vozač vladike Vlerijana u Kragujevcu a od početka 70.-ih je paroh u Topoli.
Ostavio „zidani trag” u svakoj parohiji
Ponovo sve iz početka.
– U Topoli sam stanovao u oronuloj staroj „popovskoj kući” podignutoj za vreme Karađorđa. Proveo sam tamo 13 godina i sazidao parohijski dom sa tri sveštenička stana. Bilo je smetnji od vlasti, saobotaža, obustave radova, pozivanja na odgovornost… Mislio sam da ću da zaglavim robiju, iskren je otac Spasoje.
Ali, nije. Premešten je za paroha u selo Venčani kod Aranđelovca gde je zatekao pustoš, crkvu punu prašine i paučine, a parohijski dom ako tako može da se kaže sav „izbušen” od miševa sa propalim podom i krovom koji prokišnjava.
– Živeo sam u kancelariji. Crkvu sam uredio uz pomoć sestrinstva manastira Blagoveštenje a potom se posvetio zidanju novog parohijskog doma, nastavlja on.
Ponovo neprilike, svakodnevna pozivanja u komitet, ovaj u Aranđelovcu.
– Prete mi, ja ćutim. Onda im jednog dana kažem da ću da završim parohijski kako-tako a potom odmah prelazim na zadružni dom, koji je otkriven i propada 30 godina, dosetio se otac Spasoje.
Ova njegova izjava „da će pop da uradi zadružni dom” toliko je uplašila komitetlije da su posle dva-tri dana dovukli građu i obnovili zadružni dom u rekordnom roku a njega i parohijski ostavili na miru.
– I, stvarno su ga odlično uradili. Nema zamerke, duhovit je posle svih ovih decenija naš sagovornik.
Jedno vreme je i vozač vladike Save a potom ga on raspoređuje na parohiju u kragujevačku Grošnicu u hram Sv. Apostola Petra i Pavla, crkvu iz doba kneza Miloša Obrenovića. Na toj parohiji je uz prekid od godinu dana proveo 18 godina do penzionisanja i iza sebe „ostavio” tri crkve: kapelu u Grošnici i hramove u Korićanima i Dragobraći.
A, taj grošnički „prekid” je nastao zbog svešteničke službe ni manje ni više nego u Las Vegasu.
Grad svih poroka ali i neviđene lepote
– Vladika Sava je pre dolaska na čelo Eparhije šumadijske bio episkop istočnoamerički i kanadski a potom u periodu od 1986-1988. godine i adminsitrator eparhija Srednjezapadnoameričke i Zapadnoameričke. U proleće 1988. godine je boravio nekoliko nedelja u Americi. Dočekao sam ga na aerodoromu u Beogradu, i baš dok smo prolazili kroz Batočinu, pored moje kuće, on mi kaže: „Ti Spasoje da častiš, ideš na parohiju za Las Vegas”. Nisam mogao da poverujem a da ne napominjem da ne znam ni reč engleskog, i danas se uzbudi dok se seća toga.
No, nije bilo vremena za (dan)gubljenje.
– Bio je mart mesec, vreme Velikog posta pred Uskrs. Naš dotadašnji paroh je prešao u grčku crkvu i parohija je ostala bez sveštenka. Vladika Sava me je „utešio” da idem da služim kao sveštenik za ljude koji su Srbi, pa tako po njemu „nema jezičke barijere” i problema, nastavlja priču on.
I, zaista nije ih ni bilo.
– Tada je u Las Vegasu bilo 85 domova, porodica koji su „primali sveštenika”. Dočekali su me kao najmilijeg, samo što me nisu nosili na rukama jer su ostali bez paroha, kaže otac Spasoje.
A, sem engleskog kakva su bila ostala iskušenja u čuvenom Las Vegasu?
– Mesto koje blješti 24 sata dnevno i isto toliko vremena se u njemu kocka. Ali, ne samo kocka. To je svetska prestonica greha, grad svih mogućih poroka. Nije lako čoveku da boravi u njemu a da ne poklekne, iskren je otac Spasoje.
No, izdržalo se.
– Kad se pomene Las Vegas govoriti o nivou moralnog i duhovnog života nekom se čini kao uzaludna priča. Ali, to je istovremeno i svetska prestonica lepote. U njemu nema fabrika, proizvodnje, zagađivača… Izuzetno je sređen i osmišljen, biser u pesku Nevade. Svuda oko njega je pustinja a u samom gradu se to ne primećuje. Prepun je parkova, zelenila – svako drvo ima svoj „sprinkler” (demonstrira otac Spasoje da je ipak obogatio svoj anglosaksonski vokabular) pored sebe za zalivanje, objektivan je on.
Proveo je tamo godinu dana, bilo je zaista lepo ali je, kako kaže osećao „stalni zov svoje zemlje”. Iz Nevade i SAD usedio je „kam bek” (što bi rekli Lasvegašani) u staru parohiju kragujevačku Grošnicu.
Na putevima od Svete Gore do Svete zemlje
Penzionisao se posle 2000. godine, i upokojenja blaženopočivšeg episkop Save za vreme administratora eparhije šumadijske vladike zvorničko-tuzlanskog Vasilija, posle više od 42 godine aktivne službe.
No, i po odlasku u penziju nastavlja sa pastirsko-duhovničkim radom i službom Božijom, četri godine u Hramu Svetog Dimitrija (sa ocem Borotom) u kragujevačkom naselju Vašarište, dok je tadašnji paroh Nebojša Rakić bio na studijama u Grčkoj i punih 10 godina u manastiru Grnčarica kod Batočine.
Sa blagoslovom vladike Jovana 2008. godine hodočastio je u Svetu zemlju i proveo Vaskršnje praznike u Jerusalimu.
– Obišli smo sva mesta na kojima je Gospod boravio i još, preko toga Sinajsku goru gde je Mojsije primio 10 Božijih zapovesti. Na Uskrs sam dobio zvanje hadžije od jerusalimskog patrijarha i od njega takođe, kao poklon naprsni Krst od sedefa. I dan danas ga nosim samo na Uskrs kao uspomenu na moje putovanje i boravak u Svetoj zemlji, kao jedan od najlepših događaja u životu, ističe otac Spasoje.
Služi i sada, skoro za svaki praznik u Batočini i „gde god ga pozovu”.
– Volim da služim, to je molitva. Služba Bogu i rodu svome, zaključuje on.
Najveća mu je žal što sinovi nisu nastavili njegovim, svešteničkim putem a najveća sreća i radost što su unuci Stefan i Đurđe nastavili poziv, obojica su teolozi i veroučitelji u Prvoj i Drugoj kragujevačkoj gimnaziji (Stefan je i đakon) i kao i unuk iz familje (od brata od tetke) protojerej Bojan Dimitrijević, paroh maršićanski.
U zavičajnom Kijevu, ne plevi samo onu „Božiju baštu” već i pravu, ima plastenik sa kojim se zanima.
I vozi. I dalje. Ovoga leta, ako Bog da u planu ima ponovo da obiđe Grčku. Odgovara mu i morska klima zbog astme, a usput obiđe svetinje, Hilandar, brojne crkve i manastire.
– I tamo služim kad odem. Ljudi to vole, a sveštenici mi se iskreno obraduju, skroman je on.
Pa, ko i ne bi oče Spasoje, završavamo mi.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
