Valjarevićev Zimski dnevnik, objavljen 1995, za kratko vreme je stekao i do danas zadržao status kultnog ostvarenja 1990-ih.
Nakon pauze od jedne decenije, Srđan Valjarević je – opisujući zimu 2004/05. godine – napisao svojevrsni nastavak te knjige, Dnevnik druge zime… Krajem prošle godine Laguna je odlučila da ponovi opus ovog autora, u ičšekivanju njegovog novog romana.
Sabrani Valjarević započet je romanom Komo.
„Mnogo stvari je dovelo do toga da zima bude baš takva. Bilo je mnogo razloga da i ova priča bude baš ovakva. Teško da je nešto moglo biti drugačije. Ispalo je tako da sve to bude baš te zime. Možda je moglo biti i neko drugo godišnje doba. Možda je i ta zima mogla da bude drugačija, toplija ili hladnija, duža ili kraća, svejedno. Ali, priča ne. Priča nije mogla da bude drugačija. Priča bi u svakom slučaju bila ista, baš ovakva, i ispričana baš ovako kao u ovoj knjizi“, objašnjava autor razloge za Dnevnik druge zime, knjigu nagrađenu priznanjem Biljana Jovanović.
„U Dnevniku druge zime dnevničar se oporavlja od svojevrsne oduzetosti nogu do koje je doveo njegov alkoholizam; zapravo, može se reći da iznova uči da hoda. U širem smislu: i da misli, da oseća, da živi. Valjarević kao prozni pisac možda je i najjači baš u svojstvu uličnog hodača-pripovedača: onoga ko briljantno uočava i prepoznaje, i bez i trunke kitnjastosti i pretencioznosti u malešne lirske medaljone pretače svakodnevicu, svoju i tuđu, prizore i zbitija poznatih i nepoznatih ljudi, čineći od sivog i tmurnog Beograda pozornicu za svoj spektakl-bez-spektakla, za sve one kao uzgredne čarolije koje bi nekome (svakome?) drugome promakle“, zabeležio je, između ostalog, Teofil Pančić o ovoj knjizi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
