Špekulacije o podeli Bosne i Hercegovine

Mihal Ramač: 1993 – GODINA KOJU SU POJELE NULE /13

Mihal Ramač (1951), novinar, književnik i prevodilac, objavio je šest zbirki pesama, knjige političkih eseja „Povest o početku kraja”, „S one strane snova” i „6. oktobar”, preveo na rusinski i s rusinskog tridesetak knjiga. Bio je glavni i odgovorni urednik dnevnih listova Naša Borba, Vojvodina i Danas. Radi u Radio-televiziji Vojvodine. Prema tekstu koji objavljujemo kao feljton snimljena je televizijska serija u šest epizoda, koja je emitovana tokom novembra i decembra 2013. godine.

U Beogradu ambasadore imaju samo Kina, Ruska Federacija, Vatikan, Zimbabve, Kipar, Libija i još desetak zemalja… Mnoge međunarodne veze se kidaju, ali stvaraju se nove: u Beogradu je osnovano Bratstvo lužičkih i balkanskih Srba, kao kolektivni član Sveslovenskog saveza. Slična udruženja zvučnih imena režim osniva radi zamajavanja domaće javnosti. Na tobožnje širenje istine o Srbiji troše se stotine hiljada maraka. Većina se sliva u privatne džepove.

Sredinom avgusta u drugu posetu Jugoslaviji ove godine dolazi Danijel Šifer, predstavljen kao ugledni evropski filozof. Obilazi bolnice, posećuje Vukovar, Bratunac, Derventu i druga mesta u Bosni i Hercegovini. U Beogradu ga prima i načelnik Generalštaba Života Panić. Na svakom koraku prate ga novinari. Šifer izjavljuje: „Može se reći da se klima menja pozitivno u korist istine. Prosečan evropski građanin i prosečan Amerikanac ne razmišljaju kao zvanična politika njihove zemlje.“

Međunarodni posrednici Oven i Stoltenberg započinju novu rundu mirovnih nastojanja. Nakon njihove posete Beogradu 8. jula Milošević izjavljuje da se stiglo na prag konačnog rešenja i objašnjava: „Nesumnjivo je da je taj realističan pristup budućoj konfederaciji tri republike u Bosni dobio, može se reći, pravo građanstva“. Posle susreta u Ženevi 17. jula Milošević i Tuđman zajedno saopštavaju da su „neosnovane špekulacije o podeli BiH“. Po njima, „jedini način za postizanje trajnog mira jeste uspostavljanje tri republike u okviru konfederacije“. Predsednici Srbije i Hrvatske postigli su rešenje za Maslenički most, Zemunik i hidroelektranu Peruča. Dan kasnije Tuđman svečano otvara novoizgrađeni pontonski most kod Maslenice. U prisustvu diplomatskog kora on izjavljuje da je to početak realizacije rezolucije Saveta bezbednosti koja predviđa povratak okupiranih teritorija pod vlast Hrvatske. Srbima u Krajini on upućuje poziv da se „uključe u proces normalizacije odnosa“. Vlast u Zagrebu, ističe Tuđman, spremna je da učini sve kako bi došlo do normalizacije i „integracije Knina i ostalih zona u hrvatski privredni i ustavnopravni poredak“. Lideri u Kninu ne žele da vide da više nisu potrebni Beogradu i nastavljaju da se ponašaju kao da je Krajina nezavisna država.

Posle još jednog kruga razgovora u Ženevi Izetbegović, Karadžić i Boban 29. jula nalažu svojim komandantima da obustave vatru. Prihvaćeni su ustavni principi, na osnovu kojih se država zove: Savez republika Bosna i Hercegovina. Čine je: Republika Bosna, Republika Srpska i Herceg-Bosna, koje nisu samostalne države. Otcepljenje će biti moguće samo uz odobrenje Saveta bezbednosti. Građani mogu da biraju u kojoj republici će živeti, izbeglice i prognanici mogu da se vrate. Predviđeno je da ustavni sporazum stupi na snagu kada ga usvoje predstavnici tri konstitutivna naroda. Dakle, nudi se neka sredina između federacije i konfederacije. Optimisti još jednom govore o približavanju mira. Realisti se plaše da će i ovom prilikom sve biti vraćeno na početak čim počnu pregovori o mapama, odnosno teritorijalnom razgraničenju.

Milošević i Tuđman lako nalaze zajednički jezik i češće prihvataju predloge posrednika, jer su zadovoljni onim što su postigli u Bosni i Hercegovini. Pored toga, ne žele da pogoršavaju međunarodni položaj Jugoslavije odnosno Hrvatske, pa se formalno saglašavaju i s rešenjima koje ne nameravaju da sprovode. Izetbegović ne može da se pomiri da pod vlašću Sarajeva ostane manje od petine državne teritorije. On očekuje da će jedinstvenu Bosnu i Hercegovinu sačuvati međunarodna vojna intervencija, koja će biti preduzeta radi zaštite civila. Zbog toga zvanično Sarajevo neprestano skreće pažnju svetske javnosti na patnje i stradanje dece, žena i izbeglica, kako u glavnom gradu i opkoljenim enklavama, tako i u ostalim delovima zemlje. Srpski i hrvatski propagandisti uzvraćaju istom merom. Ponekad se čini da se tri strane čak nadmeću u tome ko će krvavijim i mračnijim bojama prikazati muke i nevolje svojih sunarodnika.

Većina zapadnih medija najčešće osuđuje srpsku stranu, pozivajući se koliko na izveštaje s lica mesta, toliko i na izjave vođa bosanskih Srba i na beogradska glasila. Ratko Mladić junači se pred italijanskim novinarima: „Svet je navikao da o meni sluša najgore stvari. To me čini još jačim.“ Nadaleko odjekuju u reči Biljane Plavšić: „Ja bih najviše volela da istočnu Bosnu očistimo od Muslimana… Sve i da zadržimo 70 odsto teritorija, nema tu mira. Za nas nema mira…“

Nastavlja se