Spirala straha

Otvaranje izložbe je prošlo! Konačno sam se vratio kući. Osećam se iscrpljeno, ali sam privremeno zadovoljan. Prethodnih pet dana sam proveo postavljajući izložbu u Galeriji savremene umetnosti u Smederevu. Galerija ima sjajan program i zanimljive kustose Natašu Radosavljević i Milana Markovića, koji sa puno entuzijazma grade jednu novu instituciju. Galerija je ogromna i nalazi se na glavnom trgu u pešačkoj zoni. Pre mene su tamo izlagali Petar Omčikus, Kosa Bokšan, Ilija Šoškić i Leonid Sokranski. Sve to u periodu od pet meseci.
Prijatelj Milan Blanuša me zvao telefonom. Rekao mi je da pravi špagete i da dodjem na „čašicu“ razgovora. Imao sam potrebu da sa nekim popričam o izložbi! To je čovek sa kojim sam mnogo radio, i koji je takođe nemački đak. Sedeli smo kod njega u ateljeu. Oprezno smo počeli. Razgovor o konkretnim umetničkim radovima i izložbi uvek je delikatna stvar, jer je umetnička taština velika. Stalo mi je bilo da čujem šta on misli. Zadržao se posebno na instalaciji Spirala straha, načinjenoj od olova, na podu galerije i koja direktno asocira na ritual u narodu poznat kao salivanje strave. Vrelo olovo se baca u vodu, tada nastanu neke čudne forme iz kojih onaj ko se u to razume može videti uzrok straha. U ovom slučaju spirala nije bila posledica magijskog obreda već samo simbol u funkciji umetničkog rada. Šta umetniku preostaje nego da od onog što mu se dešava i što mu je dato napravi najbolje što on može.
Na izložbi je bio i jedan stari rad, Ruka ubice na koji je Blanuša svojevremeno reagovao uradivši sliku. Zanimljiva je priča o nastajanju ove ruke. Sećam se da sam išao u diseldorfski zatvor sa pismom Akademije po odobrenje da uzmem otisak ruke nekog ubice. Oni su me odbili, jer im je to očito bilo nejasno i zbunjujuće. Posle toga mi je prijatelj koji je radio u ženskom zatvoru u Veneciji ponudio da napravim otisak ruke žene osuđene za ubistvo. Ali za moju zamisao bila je potrebna muška ruka, jer mi je ona bila simbol prikladan za ono što sam hteo da kažem. Naposletku, igrom slučaja našao sam ubicu u Beogradu, koji mi je sa puno razumevanja za ideju dozvolio da konačno dođem do tog otiska.
Prijalo mi što je Blanuša rekao da je njegov glavni osećaj vezan za izložbu – osećaj istinitosti. Taština…
Sve ovo što sam radio proteklih meseci, svi razgovori, velika energija, dileme do poslednjeg trenutka oko postavljanja radova i njihovo stavljanje u određeni kontekst – sve se to skupilo. Valjda zbog te silne koncentracije, u sećanje mi se stalno vraća rečenica Hanesa Boringera, profesora filozofije umetnosti na Akademiji u Braunšvajgu, kada je prošle godine posetio Beograd sa svojim studentima: Kada razgovaramo, pravimo umetnost, pišemo tekst ili mislimo na bilo koji drugi način, mi moramo da stavimo pištolj na sto. Nema šale!
Vreme je baš onakvo kakvo mi najviše smeta. Sve je olovno sivo! Podseća me na klimu u Nemačkoj, na teške, ali i lepe dane koje sam tamo proveo. Na borbu za opstanak. Na težak rad i studije u Diseldorfu. Na osećaj da sam stranac. U takvim danima često pomislim da mi uopšte nije žao što sam se vratio u Beograd. Jare ili pare? Bolje jare!
Ceo dan sam proveo u ateljeu. Nedelja je idealna za rad. Nedeljom je posebno mirno. Energija i koncentracija ljudi ima neki pitomiji predznak. Mirniju frekvenciju. Privremeno sam prekinuo rad pešačenjem po dunavskom nasipu. Setih se onog crteža Dragana Lubarde kojim je nama studentima objašnjavao značaj Dunava, Save i ušća. Jedinstvenost te konstalacije reka u Beogradu. Za njega je to bio oblik čoveka.
Posle skoro mesec dana kako je otišao iz Smedereva, javio mi se i Leonid Sohranski. Sa njim sam zajedno studirao u klasi Klausa Rinkea na Akademiji u Diseldorfu. On i sada živi i radi tamo. To je čovek zanimljive životne priče. Ruski Jevrejin koji je devedesetih dobio status azilanta u Nemačkoj, posle potucanja po izbegličkim kampovima. Počeo je sa studijama u Moskvi, pa je krenuo ispočetka na Kunstakademiji.
Sećam se da su našeg profesora zvali u sred noći lokalni političari u velikoj panici šta da rade.
Leonid im je, naime, podneo najozbiljniji projekat za dizanje spomenika izraelskom generalu Moši Dajanu, usred Diseldorfa. Pošto je Leonid Jevrejin, to je značilo da je stvar izrazito delikatna. Nisu želeli Mošu usred grada, a nisu ni znali kako da ga se otarase. To je bila surova implementacija Bojsovog koncepta socijalne plastike. Pošto su Rinke i Bojs bili bliski prijatelji, prirodno je da smo mi tu umetničku ideologiju dobili iz prve ruke. Ili, na primer, kada je na otvaranju velike izložbe u muzeju Kunstpalast u Diseldorfu, Leonid, zbog toga što je pevao u ruskom crkvenom horu, bio zamoljen da otpeva nešto za tu priliku. Opet je tu isplivao njegov provocirajući karakter. Počeo je da peva rusku borbenu pesmu Vihadila na bereg Kaćuša, što je Nemce blago rečeno zbunilo. Eto takav tip je taj moj prijatelj Leonid.
Pričao mi je dalje o tome kako Diseldorf nažalost nije više ono što je bio. Duh Bojsovog vremena je sada postao samo jedno romantično sećanje na neka divna vremena. Kaže, da su grad i umetnička scena izgubili energiju i značaj koje su imali tokom sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih. Svi su se već odavno preselili u Berlin. Umetnici, galeristi i kolekcionari, svi su otišli. Neki zauvek, a neki još uvek drže jednu nogu u Diseldorfu. Berlin je veliki magnet, metropola koja sve usisava i kojoj se teško odupreti. Pitao sam ga šta sada radi. Kaže da radi jedan projekat, zapravo opet jednu provokaciju gde je predložio gradskim vlastima u Berlinu da se dogradi i obnovi spomen-park palim sovjetskim vojnicima, oslobodiocima Berlina, iz vremena Drugog svetskog rata. Napravio je ogromne foto-montaže sa velikim vodoskocima. Sve je grandiozno i pompezno. Cinično se opet poigrava sa političkim stereotipima. Svidelo mi se to njegovo poigravanje sa balastom nemačke istorije. Pomislih kako bi i za naše društvo bilo lekovito kada bi se na takav način suočavalo sa istorijom.
Krenuo sam danas da pravim red u prostoru u kome radim, kao što je to ponekad neophodno i u životu. Slažem neke razbacane knjige, ramove, alat i sve ostale drangulije. Za promenu, malo reda! U rukama mi se posle šest meseci ponovo našla knjiga Tomasa Bernarda Vitgenštajnov sinovac. Sa velikim sam uživanjem pročitao tu knjigu. Usledili su potom neki čudni događaji. Ubrzo posle ove lektire, poput Bernardovog junaka, i sam sam se našao u bolničkom ambijentu u kritičnom stanju. Gledao sam svaki dan kako neko umire pored mene pitajući se da li sam ja sledeći. Tako sam se lako projektovao u stanje u kome se nalazio pomenuti junak. Kako je u tim trenucima opažanje posebno izoštreno! Kako ljudski postupci izgledaju drugačije, kako ih različito vrednujemo.
Posle Leonida, javlja se još jedan „Smederevac“. Iz Rima zove prijatelj Ilija Šoškić. Pitao me kako ide izložba. Kažem da je sve u redu. To je umetnik koji je sedamdesetih godina u Italiji igrao važnu ulogu na sceni zajedno sa protagonistima pokreta Arte povera (Kunelisom, Mercom, Pistoletom itd.). On je bio toliko angažovan da zlonamernima nije bilo teško – u burnoj atmosferi Italijanske političke scene tih godina – da ga dovedu u vezu sa Crvenim brigadama. To je čovek koji je u performansu pucao u zid iz revolvera držeći mleko u drugoj ruci. Ove godine je Ilija bio predstavnik Crne Gore na bijenalu u Veneciji. Podsetio sam ga na naš nedavni razgovor koji je odštampan u katalogu za ovu izložbu. I, nije slučajno, ljudi su posebno reagovali na deo koji se odnosi na terorizam:
Ilija – Ono gde sam rekao da terorizam ima više smisla u današnjem vremenu jer se bori protiv konfuzije. Protiv patologije društvenog ponašanja, življenja i političke patologije.
Selman – Problem je da ta vrsta terorizma koju danas vidimo proizvodi opet drugu vrstu patologije. Taj terorizam je proizvod zatucanosti i očaja, osećaja nemoći. Nije to onaj terorizam koji je postojao u Nemačkoj i Italiji i koji je bio proizvod jedne ideologije, filozofije. Protagonisti su tada bili vrhunski intelektualci.
Ilija – Patologije se proizvode međusobno, zato i nismo teroristi. Inače bismo bili?
Selman – Da! Mi umetnici suviše volimo ljude i život da bismo bili teroristi.
Ilija – Inače bismo imali puno razloga da budemo!