SPO obeležio Evropski dan sećanja na žrtve totalitarizma

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. *Dan Mrmota* u Srbiji od 1945-te .
   Ne, u srbiji se nista nije promenilo.

2. Ubistvo pilota je bio stvarno strašan komunistički zločin. Ovo što radi SPO treba da radi i zvanična Srbija.

3. Ubiti pilote koji su hrabro seli u avione i branili državu je zločin nad zločinima. Zato treba gajiti uspomenu na njih i njihovo žrtvovanje ali i podsećati kako je antipamet lišila ih života.

4. Svaka čast za SPO što je obeležio Evropski dan sećanja na žrtve totalitarizma ali bih volela da vidim da isti obeležava i naša država.

5. Hrabri piloti zaslužuju i da se o njima govori, piše, snimaju filmovi. Oni su bez taktiziranja za Otadžbinu smelo založili život. Komunisti su ih bez razmišljanja lišili života. Definitivno divan gest jedne državotvorne i odgovorne stranke kakav je SPO.

6. „Podatak“ da su „komunisti u selu Jabuka kod Pančeva 1944. godine streljali 72 pilota RV KJ“ prvi put se pojavio u knjizi Dražinog narednika iz ozloglašenog Avalskog korpusa Milisava Markovića, Sa Dražom u pobedu ili smrt, Toronto, 1991. Podatak su bez provere u Srbiju uveli kao primaran istorijski izvor dr Bojan Dimitrijević i prof. dr Predrag Marković. Od tada razni četnički ekstremisti ovo pokušavaju da nametnu javnosti kao istinu. Srpska istoriografija je vrlo kvalifikovano dokazala da je ovaj događaj izmišljen. Ali to nama nije bitno. Iz godine u godinu se ova laž ponavlja iako je Britanija te 1944. godine počela Jugoslaviji da isporučuje borbenu avijaciju koju nije imao ko da koristi izuzev školovani piloti RV KJ. Njih streljati znači streljati ratno vazduhoplovstvo, a koliko treba biti zlonameran pa ovakvu laž podmetati građanima Srbije, procenite sami.

   1. Ova vaša pisanija – komentar je običan pamflet SUBNOR-a. Zločin u selu Jabuka je opisan u mnogim knjigama, a ima ga i u arhivama. Komunisti međutim svoj zločin moraju da negiraju jer je izazvao zgražavanje ljudi kada su za ovaj zločin čuli.

      1. Ako ste kojim slučajem videli godinu koje je objavljena knjiga „Sa Dražom …“ i ako umete da sabirate, ispada 28 godina. Za 28 godina svi domaći lažovi nisu objavili jedno jedino ime izuzev Ise Mandarića za koga je utvrđeno da je poginuo u borbama protiv partizana u redovima Mihailovićevih četnika 1943. godine na Neretvi. Dajte jedno ime posle 28 godina „istraživcanja“. Nijedna srpska porodica se nije javila da kaže da im je otac, deda, brat, pilot RV KJ streljan 1944. godine u Jabuci. Jedno ime? Sram da vas je zajedno sa Čotrićem!

7. U istom rangu skandalozne laži je i „prebijanje pukovnika Dragutina Gavrilovića (slavnog majora Gavrilovića komandanta odbrane Beograda 1915. godine), koga su, „dok se sa železničke stanice Beograd vraćao kući po povratku iz logora, 1945. godine, sreli skojevci i prebili na smrt zato što je bio u uniformi VKJ. Gavrilović je umro na licu mesta“. Časni oficir koji nije podržao Nedića pa je do kraja rata bio u logoru, vratio se kući, proveo sa porodicom petnaestak dana, posle čega je umro od iscrpljenosti u svom krevetu okružen porodicom. Izmišnjenu priču o skojevskom prebijanju na ulici, porodice ja više puta demantovala, ali to našim istoričarima nije bitno. Priča o prebijanju Gavrilovića, identično kao i priča o prebijanju generala Petra Bojovića, uporno se podmeće građanima Srbije.

8. Uz zahvalnost što ste objavili ovo što je napisano, zato što je bračni par Drašković iz meni nepoznatih razloga omiljeni bračni par u Srbiji, kome se sve prašta, iako su glavni Slobini pirotehničari s kraja 80-tih uz Vukovog kuma Voju, par reči o „više od sto hiljada ubistava nevinih ljudi“. Iz ugla SPO i g. Čotrića cifra je vrlo skromna s obzirom da su s kraja 80-tih počeli sa „oko 300.000 srpskih intelektualaca, domaćina i mladeži“. Kada se sa spiska Državne komisije za utvrđivanje komunistički zločina 1944./1956. skinu poginuli u borbi, poginuli van Srbije, poginuli pripadnici drugih nacionalnosti, dupla imena, izmišljena imena … spisak od 80.000 što je samo po sebi znatno manje od 300.000 drastično pada na manje od 10.000 osuđenih i streljanih kolaboracionista i ratnih zločinaca u Srbiji južno od Dunava i Save. Za Beograd koji je „čuveni“ srpski istoričar iz Naprednog kluba, Čedomor Antić „procenio“ na najmanje 10.000 a najverovatnje oko 30.000 žrtava komunističkog terore“, utvrđen je broj od manje od 1000 streljanih kolaboracionista, ratnih zločinaca i nemačkih špijuna. Kao skandaloznu iznosim samo jednu činjenicu. Na spisku žrtava komunističkog terora se nalazi ime narednika Spasoja Drenjanina zvanog Zeka koji je izvršio pokolj u Vraniću (72 zaklanih od čega polovine devojke i devojčice silovane pred roditeljima i zaklane). Prethodno je ubio svog vojnika koji je molio da ne ide sa njima u „akciju“ jer je sa Pantićima kum. Pantići su najviše stradala porodica u tom pokokju za koji je bez sumnje utvrđeno da je izvršen po naređenju generala Mihailovića. Quo vadis Serbia?

9. Čotrićev “podatak” da su komunističke vlasti u blizini Pančeva u oktobru 1944. streljale 72 pilota Vojske Kraljevine Jugoslavije je laž (i to Čotrić vrlo dobro zna) – videti u: Milan Radanović, Kazna i zločin, Beograd, 2015, str. 359-361.
   Pitanje za Čotrića: Zašto bi “komunisti” streljali 72 kraljevska pilota “samo zato što su služili kralju i otadžbini” kad je tada u dve (partizanske) vazduhoplovne divizije JA bilo oko 220 oficira i 460 podoficira, pretežno iz bivše kraljevske vojske?