spomenar

Vladimir Jokić I bi svetlost.
A onda:
Pleme naroda najstarijeg rodi Adama i Evu. A Eva beše nerotkinja, pa Milenija rodi Kaina i Avelja. I Kain ubi Avelja. Posle je sve išlo lakše: Dasum ubi Ezmara, a Falek Nahora. Avram Milentijević pretekao. On rodi Salmona, a Salmon Josifa iz Babušnice. Josif na preskok rodi Marksa, a ovaj Josipa. Josip beše plodan: rodi celo Predsedništvo. Predsedništvo rodi Kaina Miloševića. On rodi Dosa, Dos Đinđića, Đinđić Koštunicu.
Onda neko opet ugasi svetlo…
(Dnevnik pobednika: Postanje, 1998)
Posle bombardovanja, Udružena demokratska opozicija (UDO) u stalnom je zasedanju, radi se danonoćno. Ništa nam nije teško: po kiši i po vetru uvek stojimo pravo!
U toku današnje sesije razvila se živa debata kako privoleti reprezenta pogubne politike vladajućeg establišmenta da demisionira. Gandijevsko krilo serkla predlagalo je da svi kleknemo i lepo ga zamolimo da ide s milim bogom. Neki su bili za to da legnemo, ali sukob mišljenja – potrbuške ili poleđuške – diskusiju je učinio jalovom. Javila se i ideja sa masovnim paljenjem sveća, međutim, i tu je došlo do oprečnih stavova: mondijalisti su naginjali milikerkama, dok su mislioci svetosavske provenijencije bili skloni lojanicama. Razmotrena je i zamisao o kolektivnom plakanju. Opet razilaženja: jecanje, ridanje, ronzanje ili grcanje? Minimalisti su listom bili za sitno kenjkanje. Kasno uveče, već umorni od plodne diskusije, odbacili smo i predloge o narikačama, dodolama, gašenju ugljevlja i svenarodnom kukunještu, kao i ideju o akciji „Kokicama protiv režima“.
Nastavljamo sa razmatranjima daljeg operativnog delovanja – sve do odlaska ovog antidemokratskog režima u ropotarnicu istorije. I zelene trave…
(Dnevnik pobednika: Vitezovi
okruglog stola, 1999)
Krenulo i nama penzionerima. Uvek nam krene pred izbore. Malo, malo, pa krkobabne ček, po domovima zdravlja kreče Gerijatriju, u apotekama se nađe i acetisal, mere nam pritisak na svakom ćošku, ne dižu cenu „Politike“… Ima već nedelju dana kako gospodin Simić pored kontejnera prolazi kao pored turskog groblja.
Krenulo nam, sad se zauflava: danas smo, preko penzionerske zadruge „Bez starca nema udarca“ dobili posao! Prikupljamo potpise za predsedničke kandidate – Simiću se zamalo nije otkačio kateter kad je čuo koliko plaćaju.
Šta li će da bude – pitam Kasalicu s drugog sprata. A on:
„Jebem li ga! Ovi se ujediniše, biće gusto. Još juče, u kancelariji, njušim da nešto ne klapa: Mija javno čita „Danas“, Goga se ne lorfa nego mu viri preko ramena, šef dvaput nudio kafu i ratluk, čak i Rajko kurir digao tri prsta kad je otkucalo tri… Za svaki slučaj, otišao sam na bolovanje, a partijsku knjižicu odneo na tavan, turio je u onu kutiju gde su mi i ostale – SKJ, UJDI, DS, DSS, SRS i ona đačka, kad sam ponavljao…“
(Dnevnik pobednika: Veliko iščekivanje, 2000)
Uputstvo za čitanje između redova prepiske između dosovskog Predsednika i istog takvog Premijera.
Poštovani gospodine Predsedniče
(pazi vamo tutavi),
ljubazno Vas molim da prihvatite ovaj poziv (smesta da si dovukao to lenjo dupe ovamo) i učinite čast meni (joj, zemljo, otvori se) i mojim saradnicima (sve moj do mojega) svojim prisustvom na prijemu povodom formiranja prve demokratske Vlade (najebali smo).
S poštovanjem (kad bi se zezali),
(potpis)
Uvaženi gospodine Premijeru (cvrc),
sa zadovoljstvom prihvatam Vaš cenjeni poziv (zabole me). Istovremeno, dozvolite mi da izrazim svoje nezadovoljstvo Vašim neargumentovanim opaskama koje se odnose na rad mog Kabineta (ne laprdaj da mi ne bi puko živac).
Sa osobitim uvažavanjem (trt),
(potpis)
(Pobednički dnevnik: Korešpondencija, 2001)
„Braćo i sestre! Na ovu legendarnu planinu, planinu-mučenicu, slegla se danas vaskolika srpska pamet, znanje, lepota, elegancija i šarm. Ovde, na ovoj dičnoj gori, pre više od šest decenija zaiskrila je prva varnica slobode u tmastom čemeru porobljene Evrope! (u stranu) Ostavi, bre, tu flašu… Tu, na vrhu Ravne gore, gde se odnedavno gordo uspravio naš bronzani Čiča, tu gde se zavijorio barjak otpora zavojevaču… (u stranu) Ne dudi više tu brlju… Ovde, braćo i sestre, ovde je bačeno prvo seme bune… (u stranu) Sad si našao da glođeš taj zaponjak… Zahuktala mašinerija osvajača zastala je na ovoj planini, a Evropa je ovde našla svoju dušu… (u stranu) Ne drpaj masnim rukama tu zastavu, tu svetinju srpsku…I danas, sa ovog svetog mesta (u stranu) Ne mlati, bre, više po tom panju – jebo te bubrežnjak…“
(Milenijumski dnevnik: Rodoljupci, 2002)
Sanatorijum za hronične bolesti „Srbija“. Tišina. Samo iz Odeljenja za intenzivnu negu dopire monotoni huk respiratora. Ali, šta je to? Kao da se širi veselo raspoloženje: iz Gerantologije odzvanja kikot, u Kartoteci, arhivari istorija bolesti naručuju još jednu turu infuzije, lete ovali vitamina… Pacijenti beže sa Hirurgije…
A hirurzi? Umorni, bacaju skalpel i čekaju da vreme učini svoje…
(Svetlosti pozornice: Mandragora, 2003)
Vazljubljeno Otačestvo naše – na vjeki vjekova blagosloveno bilo! – smerno i s milinom u sercu proslavi dve stotine godina moderne državnosti svoje i dva meseca vojujuščih konsultacija oko sastava nove vlade manjinske.
Blagočestiva mladež srbska i česnjaješča starež okupi se na Sretenje Gospodnje u svetlom Orašcu, oko kazana vruće rakije-mučenice, jegože krepivši duha svojego čekajući da im se kaže gde skelu da privežu.
Kazalo im se…
Da je svečani ručak za zvanice u hotelu „Šumadija“ te da se pohita e da se supa ne ohladi. A narod blagočesnjajušči neka se Dverima nebeskim vaznosi čerez spasenja svojego, u duhovnoj baštini „Nož, žica, gibanica“. Amin!
(Svetlosti pozornice: Vrata raja, 2004)
Kabinet Premijera, osveštan. Skromno namešten: čamova sofra, tronožac, glogov kolac, pirotski ćilim, bosiljak…Na sredini – časne verige. Iznad njih se puši bakrač s rtanjskim čajem. Sa duvara se smeši Sveti Sava. U kandilu titra žižak…
Za sofrom je Premijer u narodnom odelu. Ne pije, ne puši, samo posti. I brine: e su čim će izać’ pred Miloša?
Eto ti ga Srbin.
Srbin: Kamo, Gospodaru? Kuda ćemo ovakvi?
Premijer: Koekude…
(Svetlosti pozornice: Hamlet u
Mrduši Donjoj, 2005)
Srbija oko Večne vatre na svom Vekovnom ognjištu. Okupilo se i staro i mlado, i muškinje i ženskinje. Mlađarija baca kamena s ramena, časne starine gledaju Drugi dnevnik u izvođenju Filipa Višnjića. Redari s Justinom Popovićem na čelu paze da u Otačestvo ne zaluta neki peder i Obraz ukalja.
Na terminalu kod Saborne crkve čeka autobus da sve prisutne poveze u obilazak najznačajnijih spomenika novije istorije:
Ibarska magistrala
Batajnica
Fruška Gora
Đerdap
Petrovo Selo
Niko neće u autobus…
(Svetlosti pozornice: Bez krivice krivi, 2006)
Nad Srbijom – zvezdano nebo…
A u njoj?
(Svetlosti pozornice: Moja