Spomenik na vodi

Priča nas vodi u tridesete godine prošlog veka. Zeko Đozgić, iz sela Kruševo, umeo da ceni vodu. Selo to, Kruševo, u prijepoljskoj opštini, gore, u brdima, bezvodno, gleda dole, na Lim i brzake, kroz koje se voda bujno i burno kovitla. Leti, voda je u Kruševu skuplja bila od kiselog mleka. Ljudi vodu nosili na konjima u drvenim posudama što su ih zvali buce. Zeko Đozgić, često idući u Prijepolje, zapamtio je jedno vrelo gde je rado zastajao da predahne, da se umije, da se napije. U finoj hladovini on o svom trošku napravi drveno korito i česmu koju je sam održavao više od 30 godina za sve namernike, za ljude i konje. Onda dođe vreme kad se amanet ostavlja. I sa svih svojih 88 godina Zeko ostavi amanet:

-Ne dajte za moju dušu ni hodžama, ni džamiji. Amanet vam, napravite mi spomenik na vodi. Nek mi to bude i „jasin“ i „hatma“. I umro Zeko Đozgić 1963. godine, a sinovi Zulfo i Hamed napraviše spomen-česmu, onako kako im babo ostavi u amanet. Ljudi tada rekoše: „Retko ko ostavi lepši spomenik“.

Svih godina do danas, u bilo koje doba da prođete – uvek je nekog bilo na toj česmi. Da se napije, da se umije, da natoči, da predahne, da cigaru zapali, da deca pojedu užinu. I predeo je slikovit. Gore, visoko, železnički most, dole Lim ko kakav penušac, a hladovina „bije“ iz „zahaća“ iznad same česme. Onomad, u jeku sezone, kad su ono svi išli na more, kad su kolone automobile „po sitno“ vozile opasnim putem kroz limsku klisuru, brojni bi predahnili, pa su baš tu vešti i snalažljivi baš tu na „divljim tezgama“ prodavali lubenice i grožđe.

Ali, eto, dođe vreme kada ljude valja podsećati i na ono što je sramota podsećati čoveka, jer se to u njegovom kratkom životu valjda podrazumeva, kao što se podrazumeva da pije i jede. Dođe vreme kada ljude moraš opominjati da ne prljaju, da ne bacaju svuda oko sebe smeće. U sred raznih plaćenih ekoloških kampanja i brojnih „projekata“ nekako sramota čoveka što mora reći da eto ljudi baš nemaju nikakvog obzira, pa izgleda kao da će naše vreme i mi u njemu biti upamćeni samo po smeću koje za sobom svuda ostavljamo, razbacujući ga oko sebe, ne mareći za mesto, rugajući se tako i naporu i nasleđu onih pre nas. Rugajući se i prirodi čak.

Za očekivati je da se i prijepoljske službe i njeni službenici dosete, pa na lepom i slikovitom mestu kraj česme, postave kakve klupe, a kraj njih, kako dolikuje i kakve kante za smeće. Možda onda učinimo da oni što zastaju trag ružan za sobom ne ostavljaju. Ne košta mnogo, a činilo bi se namirnicima da imamo sluha za „zaostavštinu“ i ljudsku poruku.

Jer, Zeko Đozgić je sam odabrao sebi spomenik. Porodica ga je održavala pola veka, a na nama sadašnjim je da se pobrinemo i za sve ono okolo, da ne zaraste u „čkalj“ i đubre. Nije sve u parama, nešto je u i „ljuskaluku“. To je izraz za ljudskost i „ono malo duše“ što sam ga čula baš u kraju rahmetli Zeka Đozgića.

Onda bi, možda, i mi mogli da zapišemo ono što je Selimović zapisao u toj priči „Kako si“? A zapisao je još i ovo:

„…Divno je što neprestano stojiš na tom mjestu, nasmiješeno dočekuješ ljude, razgovaraš s njima i olakšavaš im životne teškoće, skidaš im makar dio jada sa svega. Kako si se toga sjetio, čovječe Božji?! Dugo je ostao kraj te česme i njenog ljudskog pitanja i pozdrava, zamišljajući dušu tog čovjeka što se u vječnosti brine o ljudima koji će proći ovim drumom. Njegova dobra misao živi i spomen na njega ne umire. Hvala ti dobri čovječe. Nikad niko nije izmislio ljepši i jednostavniji pomen svome ljudskom srcu i želju da svim ljudima bude dobro…“.

Mi današnji i sadašnji slabo vidimo, slabo čitamo, malo nas sem nas još nešto zanima. Mi koristimo i prolazimo, ne misleći da smo i sami tako prolazni.

A gore, u tom selu, Kruševu, ni danas, ni kapi vode…