Spomenik velikoj „Zorki“

Spomenik ima simboličko značenje, a nalazi se na trotoaru, pristupačan je građanima, i nema (ne)očekivane grandioznosti.

Ovo spomen-obeležje je delo šabačkog akademskog umetnika Branislava Nikolića.

Istina da oko njegovog izgleda ima podeljenih mišljenja – da li ovakav spomenik odgovara značaju i veličini „Zorke“ – ali je svakako nov pristup spomeničkoj kulturi.

Spomenik nevelikih dimenzija pripada socrealizmu, ali to ne treba potcenjivati, jer je prošle godine održana velika izložba posvećena nasleđu ovog pravca u čuvenom njujorškom muzeju MoMA.

Uostalom, i spomenici na Tjentištu, Jasenovcu, u Prozoru, i posle više decenija, po mišljenju eminentnih stručnjaka i teoretičara umetnosti sačuvali su svoju umetničku vrednost i poruku.

Da podsetimo, fabrika u čiju je čast podignuto pomenuto obeležje, ili bolje rečeno kombinat sa više fabrika i celina, zapošljavala je osamdesetih godina prošlog veka više od deset hiljada radnika, prostirala se na stotinu hektara, a fabrički dimnjaci bili su visoki kao soliteri.

„Zorka“ je u svoje zlatno doba bila, kako ističu stariji Šapčani, „radnička majka“, prepoznatljiva po brizi o zaposlenima i solidarnosti sa svojim sugrađanima.

Samo u Šapcu izgradila je oko 2.500 stanova, koje su radnici dobijali sa deset godina staža, a i kreditima je pomogla izgradnju više od dve hiljade kuća.

„Zorka“ je izgradila i Sportski centar, sa bazenom i halom, koju sebi  grad Šabac tada nije mogao da priušti.

Od zarada i akumulacije početnih fabrika mineralnih đubriva i zaštite bilja, podizane su fabrike cinka, keramičkih pločica, boja i lakova, farmacije, belih limova.

„Zorka“ je pomagala i sve manifestacije u gradu, kulturne, sportske, ulagala u razvoj privrede i poljoprivrede, izgradnju hirurškog bloka…

Nakon privatizacije prestale su sa radom Fabrika cinka, čuvena po kvalitetu „četiri devetke“, Fabrika zaštite bilja koja je snabdevala oko 40 odsto jugoslovenskog tržišta, a plavog kamena nije mogla dovoljno da izveze kolika je bila potražnja.

Znatan deo drugih fabrika i organizacija prešao je kasnije u privatne ruke, najvećim delom stranim koncernima.

Radnički standard za pamćenje

Radnički standard je u vreme najintenzivnijeg razvoja „Zorke“ bio, za ono vreme, na visokom nivou. Na primer, za odmore radnicima bilo je obezbeđeno sijaset destinacija u bivšoj SFRJ i u inostranstvu. Radnik je mogao, primera radi, sa porodicom da avionom odleti do Splita, a odatle trajektom na Hvar ili Brač, ili da zimuje u Zakopanima, gde je tadašnjih stotinu nemačkih maraka vredelo kao dve ili više inženjerskih plata u Čehoslovačkoj. U radničkim menzama su za svaki obrok bila obezbeđena tri jela po izboru, nimalo ne zaostajući za obrocima po hotelima.

Tekstovi su deo projekta, koji se sufinansira sredstvima Grada Šapca. Stavovi izneti u medijskom sadržaju ne odražavaju nužno stavove organa koji sufinansira projekat.