Spor sa Ruždijem zbog bombardovanja Jugoslavije

 NJegov pesnički rival i jedan od najvećih živih savremenih nemačkih pesnika Hans Magnus Encensberger, u antologijskoj pesmi „Tridesetogodišnjakinja“ peva o razočarenju generacije koja je pokrenula studentske nemire 1968: „Prvo je čitala Hesea onda Handkea.“ Svojevrsno je priznanje Handkeu, koji je nadahnuo šezdesetosmaše. A nobelovka Elfride Jelinek, njegova zemljakinja, smatra da je Handke najveći živi pisac danas u evropskoj književnosti, vrednujući ga pre svega kao dramskog pisca i romansijera.

* * *

Handke me je pozvao da ga posetim u naselju Šavil na samom rubu Versaja. NJegova dvospratna kuća je u šumi, među hrastovima u bujnom rastinju. Jutro je, uhvatio se tanki led, a Peter bosonog po dvorištu šeta. „Uživam da koračam ovako, po ledu koji pucketa pod tabanima.“ Uvodi me u kuću. Prostorije bez ičeg suvišnog, skoro da su prazne. Čiste i svetle. U prizemnoj manjoj prostoriji nalazi se sto, stolica, pisaća mašina, olovke, sveske, notesi, paket pisaćeg papira, korpa pod stolom. U drugoj prostoriji štafelaj i slikarski pribor. NJegova supruga, pozorišni scenograf sa kćerkom mu i pastorkom živi u istoj ovakvoj kući, ali udaljenoj nekih pola kilometra! Hanke mi pokazuje tekst koji je jutros napisao, na francuskom, i poslao faksom, „pour, AFP de la part de Peter Handke“:

„Hvala NATO. Hvala, veliki mali pisci, od Garsije Markesa do Gintera Grasa, od Kenzabura Oe do potkomandanta Markosa zbog toga što nisu ništa napisali. Hvala Papi i Vatikanu na beloj blaženoj tišini. Veliki korak u čovečanstvo! Međutim, za one koji se na našoj planeti još nisu pretvorili u Marsovce i ostale Zelene Koljače, njihova domovina je, počev od 24. marta 1999. Srbija, Crna Gora, Republika Srpska, Jugoslavija. Mars napada i počev od marsovskih napada, Helsinki, Madrid, Alžir, Dar es Salam („kuća mira“), Jerusalim, Jerihon, Bagdad, pa čak i London, Pariz, Berlin i Vašington biće deo Jugoslavije.“

Peter Handke 25. marta 1999.

u jutarnjoj buci vojnog aerodroma u Vilakuble

* * *

Ovaj tekst od svega nekoliko rečenica, pisan rukom i upućen AF Press sa precrtanim francuskim nastavkom „ques“, zamenjenim engleskim „cks“ u reči „attaques“, osvanuo je na prvim stranama najuglednijih evropskih i svetskih dnevnih novina. Usledile su oštre reakcije mnogih intelektualaca sa osudama pisca, a pozorišta u Parizu, Beču, Berlinu pod hitno su skinula sa repertoara njegove drame! Čak su neki intelektualci tražili zabranu da se objavljuju njegovi tekstovi. Na stranicama Monda 11. maja 1999. pojavio se poduži tekst Salmona Ruždija iz NJujorka u kojem, pored ostalog, stoji

„U ljutoj borbi za priznanjem „internacionalnog kretena godine“, o čemu se žestoko raspravljalo, biju bitku podjednako dvojica. Jedan je austrijski pisac Peter Handke, koji je prenerazio čak i najveće ljubitelje njegovog književnog dela, serijom strasnih beseda i odbrana genocidne vlasti Slobodana Miloševića i koji je, za vreme nedavnog boravka u Beogradu, odlikovan ordenom srpskog viteškog reda za svoje propagandne usluge.

Među prethodnim glupostima, istog već pomenutog Handkea, može se uvrstiti: objašnjenje da su se Muslimani iz Sarajeva samomasakrirali da bi potom optužili Srbe ili demantovanje genocida učinjenog od strane Srba u Srebrenici. Danas on poistovećuje vazdušni napad NATO-a sa invazijom vanzemaljaca iz poznatog filma Mars napada. Najzad u jednoj konfuziji bolesnih metafora, on poredi patnje Srba sa samim Holokaustom.

NJegov protivnik po nivou planetarnog ludila je Čarlton Heston, poznati filmski star. Kao predsednik udruženja (NRA) tj. Nacionalnog američkog udruženja ljubitelja naoružanja, njegova reakcija na masakr nevinih žrtava počinjenih nedavno od strane Dilana Klebolda i Erika Harisa u srednjoj školi Kolombine iz Litltona, u državi Kolorado pravo je remek delo kretenizma. Heston smatra da bi Amerika trebalo da naoruža svoje profesore, čini se da on veruje da bi škole bile bezbednije ako bi zaposleni u školama imali moć da ubijaju decu koja su im poverena.

Kosovo i Kolorado – piše dalje Ruždi – imaju nešto zajedničko. Oni pokazuju da se u našem neizvesnom svetu sučeljavaju nepodudarljive verzije stvarnosti, sa rušilačkim posledicama. Što ne govori da mi ne možemo emitovati različite moralne procene koje govore o tim suprotnim verzijama koje se bore u svetu. Jedino pravo razmišljanje o koncepcijama jednog Handkea ili Hestona je da su one za osudu, da se ne mogu odbraniti da zaslužuju da budu uništene. Malo je važno što je Handke bio koscenarista velikog filma Krila požude. Smatran „strašnim“ od strane Alana Finkelkrauta i Hansa Magnusa Encensrbergera, a po slovenačkom filozofu Slavoju Žižeku i romanopiscu Bori Ćosiću, on zaslužuje da bude likvidiran kao što je to mlako izjavila Suzan Sontag.“

* * *

Odgovor Petera Handkea na pismo Salmona Ruždija usledio je 20. maja 1999:

„Na strani Horizonti – Debate u Mondu od 11. maja 1999, jedan čuveni pisac i predsednik još čuvenijeg parlamenta evropskih pisaca (NDLR: Salmon Ruždi) mi je učinio čast da mi posveti čitav jedan članak u kome sam proglašen za internacionalnog kretena godine (zajedno sa Čarltonom Hestonom koji nije moj omiljeni glumac). Da bi to opravdao čuveni predsednik Parlamenta pisaca iznosi tvrdnje (ili kako se to danas kaže ističe, potcrtava, potvrđuje, konstatuje) u vezi malenkosti, u šest tačaka: 1. Peter Handke je napisao seriju strasnih pohvala genocidnom režimu Slobodana Miloševića, 2. P.H. za vreme svoje nedavne posete Beogradu, dobio je orden viteza srpskog reda za svoje propagandne usluge, 3. P.H. je predočio da su se Muslimani u Sarajevu sistematično masakrirali da bi potom za počinjena dela napali Srbe 4. P.H. je porekao genocide počinjene od strane Srba u Srebrenici 5. P.H. poistovetio je vazdušno bombardovanje NATO-a sa invazijom vanzemaljaca iz filma Mars napada; najzad 6. P.H. u jednoj konfuziji nezdravih metafora, poredi patnje Srba sa samim Holokaustom. Odgovor: U ovom tekstu u kome predsednik Parlamenta evropskih pisaca iznosi svoja svedočanstva: tačke od 1 – 4 su potpuno netačne. U šestoj tački postoji jedna mrvica istine: Tačno je da sam protivnike Srba poredio sa davnašnjim antisemitima. Peta tačka, je naprotiv potpuno tačna:ja sam nazvao i nazivam rat NATO-a protiv Jugoslavije (ne: rat na Kosovu) Napadom vanzemaljaca.“

* * *

Peter Handke – pisac bez parlamenta

U Jugoslovenskom kulturnom centru u Parizu često su se okupljali intelektualci. Sastanke je organizovala Milena Noković, francuska spisateljica, Francuskinja poreklom iz Crne Gore kao što je spisateljica Jasmina Reza Francuskinja poreklom iz Tunisa. U slučaju Milene, poreklo proizvodi mnogo elektriciteta. NJeni roditelji doselili su se u Pariz početkom Prvog svetskog rata. Otac se borio u bici kod Sedana i odlikovan je najvišim francuskim ordenom za hrabrost. Sestra Natali Nokovitch (1926-1944.) poginula je u oslobođenju Pariza i proglašena je za heroinu Otpora. Jedna ulica, stadion i gimnazija u Parizu nose njeno ime. Milenina dva brata, Mirko i Milan, proslavljeni su borci Otpora i iz rata su izašli sa činovima pukovnika Francuske armije. Mladalačka ljubav Milene i Žiskara d’ Estena (predsednika Francuske Republike od 1974. do 1981) puna je romantičarske energije o kojoj se i danas govori.

Milenu su u JKC-u čekali general Pjer Mari Galoa, Luj Dalmas, čuveni novinar, grčki pesnik Dimitri Analis, nemačka istoričarka Henrijet, mladi gruzijski pozorišni i filmski reditelj Paata Tsiutsadze, Jezdimir Radenović književni kritičar… Oni razgovaraju o napisu Salmona Ruždija u Mondu i Handkeovom odgovoru. General Žan Pjer Galoa kaže: „Handkeova slika odnosa prema zločinima koji su učinjeni prema žrtvama i za čiju su smrt krivi predsednici najmoćnijih svetskih država Klinton, Bler, Širak prekor je intelektualcima iz čitavog sveta da su postali saučesnici u mržnji i bestijalnosti prećutavši zločine, pravdajući ih da se oni ne mešaju u politiku. Postoje intelektualci koji su pozdravili NATO bombardovanje i koji su spremni da pozdrave i ponovo učinjene zločine prema bilo kom narodu na zemaljskoj kugli.“ Henrijeta, nemačka istoričarka sa lepim manirima, pedantna gospođa, svako mišljenje sasluša i zabeleži. Ona piše studiju o raspadu Jugoslavije i prikuplja građu. Milena Noković kaže: „Ruždi nije nekakav zao duh već slab, bojažljiv čovek u složenoj situaciji u kojoj jeste osuđen Homeinijevom naredbom, fatvom. Odapeta je strela Ajatolaha i ona mora da stigne izdajnika. Svaki musliman je dužan da ubije Ruždija zbog ismejavanja proroka Muhameda u Satanskim stihovima.“

Dimitri Analis smatra da je Ruždi napao Handkea da bi se opravdao pred fanatičnim islamistima strahujući za život, i da je očekivao da Handke to potegne. Paata, staložen i uljudan mladić kaže: „Ne! Ne! To bi bilo odvratno. Handke se nikada ne bi spustio na taj nivo.“ I Henrijeta govori o karakteru i intelektualnom poštenju Handkea i da on u svojim polemikama protivnika nikad ne udara ispod pojasa. Pa kaže: „Vidite odgovor je kratak. Sažet u čvrstim rečenicama sa ironijom prema tobožnjem parlamentu evropskih pisaca koji uzgred postoji samo na papiru i Handke ga pominje kao licemerni atribut u lažnom sugestivnom delovanju združenih pisaca.“

* * *

Supermoderni restoranski objekat „Svinjski papak“ nalazi se u tzv. Trbuhu Pariza na mestu kafane sa istim imenom koju je naturalističkom uverljivošću opisao Emil Zola. Ova krčma kočijaša i kasapa na početku 20. veka danas je elitna destinacija gde se dolazak mora najaviti unapred. Handke me je pozvao na ručak, i ja sam sa sobom poneo Livre d�or (zlatna knjiga) u koju su već crtali Dado, LJuba Popović, Edo Murtić, Vlada Veličković, Jože Ciuha, Dragan Mojović, Olja Ivanjicki. Pokazujem veliki blok sa belim skupim listovima i tražim da Handke napiše ili nacrta šta hoće kao neki pomen na sebe. On se nećka, pa jedva pristaje, vadi sačuvanu voznu kartu, vešto je lepi na praznu stranicu i ćiriličnim štampanim slovima ispisuje imena omiljenih pesnika Helderlin, Paul Celan, Antonio Maćado, Rene Šar� pa ime i prezime Predrag Mijatović! Pita me jesam li zadovoljan. Ja dopisujem i njegovo ime – Peter Handke. On uzima flomaster i iza svog imena stavlja veliki znak pitanja.