Sporo sazrevanje istorijske istine

Ali, ne dajmo se zavarati. Knjiga je nastajala mnogo duže: kroz autorove studije filozofije, bogatu i raznovrsnu lektiru, mnoga putovanja, dugo pisanje za listove u vreme kada se za to zahtevala kompetentnost.

Sam naslov ukazuje na težinu zadatka koji je sebi postavljao: „Imao sam na umu – kaže on – da je tragedija to što ne razumemo prirodu i razloge onoga što nam se događa. Otuda i podnaslov „Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe“. Ključni pojam oko koga koncipira svoj odgovor na ovo pitanje i grupiše portreta je – razumeti. On tako razume i posao publiciste. Poput francuskih analista, koji su polovinom 20. veka stvorili društvenu istoriju, i Đorgović sebi dopušta samo jednu strast – strast razumevanja. A kroz celu knjigu sledi jednog od najvećih istoričara 20. veka Erika Hobsbauma. Budući da svi pišu istoriju, Hobsbaum je upozoravao istoričara da je njegova odgovornost „iznad svega, u tome da bude nepristrasan u odnosu na strasti i politike i identiteta – čak i ako on oseća“.

Ali šta je još osim strasti potrebno za „razumevanje onoga što nam se događa?“ U Đorgovićevoj knjizi se oseća gorčina i ljutnja što istorijska istina sporo sazreva. On ima svest da još uvek u srpskom društvu postoje dve istorije: ona koja je zasnovana na predanju, romantičarska i neoromantičarska, i druga – zasnovana na činjenicama i kritičkom mišljenju. Svaka od njih utiče na realnost.

A zatim, Đorgović srpski narod, državu i društvo u novovekovnoj istoriji posmatra u kontekstu sve složenijeg sveta. Portreti svetskih državnika, političara, političkih mislilaca, novinara – otvaraju granice razumevanja „i onoga što nam se događa.“ Portreti Vinstona Čerčila, Vilija Branta, Mihaila Gorbačova, Borisa Jeljcina, Anvara el Sadata nisu samo uspele studije karaktera. Oni su govorili i pisali o srpskom narodu i Srbiji, ali su sa pozicija predstavnika velikih sila uticali na ovakve ili onakve izlaze, ideje i orijentacije srpskih ljudi između Istoka i Zapada od 19. do 21. veka.

Uz ovu vrednost koja Đorgovićevu knjiga čini jedinstvenom, njenu drugu vrednost čini njegov dosledno ostvaren pogled na novovekovnu istoriju Srbije. Istorija Srbije se ne može razumeti od – do, već u kontinuitetu. Ivo Andrić je rekao: „Istorija ima više lica.“ Da bi se ona razumela, svako od tih lica zaslužuje da u njoj bude osvetljeno i stavljeno na mesto koje mu pripada. Đorgović je tu umeo da prepozna rezultate koje su istoriografija i književna istorija ostvarile u poslednjih trideset godina. Izdavači poput Srpske književne zadruge, Zavoda za izdavanje udžbenika, pa i Službenog glasnika učinili su dostupne rezultate rada ponekog istoričara starije generacije, najvećeg broja istoričara srednje generacije, na koju se nadovezuje najmlađa generacija istoričara. Usuđujem se da kažem da bez tog poduhvata ne bi bilo ni Đorgovićeve knjige. Ali, ni da srpska istoriografija ne bi danas bila pluralnija nego što, u još uvek živom sukobu između romantičarske i naučne istoriografije, izgleda da jeste.

To isto važi i za rezultate književne istorije. Zar bi, na primer, bez Sabranih dela Stanislava Vinavera, koja je priredio Gojko Tešić, bio moguć onakav Đorgovićev ogled o Vinaveru, sa prvom rečenicom koja glasi: „Ako smo mogli ovakvog čoveka i ovakvo delo da gurnemo u stranu, onda sa nama nešto stvarno nije u redu.“ I to je ključno pitanje koje otvara knjiga Momčila Đorgovića.

Zašto su brojni dnevnici i memoari srpskih državnika, političara, političkih vođa, diplomata bili predati zaboravu? Zašto su dela pisaca bila selektivno čitana i retko objavljivana? I od kakvog je efekta bila ta zatvorenost? Nije li baš ona bila uzročnik tragedije, to jest nerazumevanja „onoga što nam se događa“? Naravno da vladaoci i novi režimi imaju iluziju da je zaborav moguć. Ali to nije bila iluzija samo komunista već i njihovih prethodnika – ranih socijalista, a zatim najduže radikala. Zatvorenost u ime odbrane nacionalnog, ideološkog i političkog jedinstva sprečila je samu spoznaju, Đorgović bi rekao razumevanja da istorija ne stavlja sve na jednu kartu i da uvek postoji mogućnost izbora. To je, možda, sprečilo ljude u Srbiji da shvate da „ono što im se događa“ nije i jedino što je moguće. Zato su Đorgovićevi junaci iz zatvorenosti u dogme pledirali za otvorenost i slobode za učešće u drami koja za mali, siromašan i zaostao narod znači pomeranje sa periferije ka razvijenijem okruženju. „Opasno je biti u sukobu sa vremenom“ – govorio je Milan Piroćanac, koji je posle sticanja državne nezavisnosti verovao da Srbija treba da se razvija u dubinu a ne da se širi.

Knjiga Momčila Đorgovića ima više dimenzija. On je pisao o ljudima koji su svoje misli poveravali hartiji. Opisujući zaostalost i besputnost zemlje, siromaštvo, neprosvećenost, očajne zdravstvene i higijenske prilike, nasilje – i istovremeno, partijsku skupštinu radikala koja je odbijala zakone o železnici, narodnom zdravlju, stajaćoj vojsci, često bi zabeležili i svoj jauk: „Jadan srpski narod“. Eho tog jauka nije dopirao do njihovih savremenika. Ali, današnjim ljudima ne deluje arhaično. To je i jeste smisao posmatranja istorije u njenoj celini.