Amerika godinama predstavlja svetionik nade i priliku za izbeglice sveta. Od hodočasnika koji su bežali od verskog progona u Engleskoj, preko irskih porodica koje su se iseljavale zbog gladi, do Kubanaca, Vijetnamaca i istočnih Evropljana, uključujući i moju malenkost, koji su hteli da pobegnu od tiranije komunizma, Sjedinjene Države su uvek bile „svetli grad na bregu“, gde su ljudi koji su bili suočeni s nevoljom mogli da počnu ispočetka.
Sada, kada četiri miliona Sirijaca, koji su ostali bez krova nad glavom zbog razarajućeg građanskog rata, traže utočište, moramo da ispunimo našu svetu dužnost i otvorimo vrata ugroženima. Do sada nismo ispunjavali svoju istorijsku obavezu prema raseljenim porodicama.
Kako je ukazao Njujork tajms, 1979 -1980. ovde je dom pronašlo 318.000 vijetnamskih izbeglica, a za vreme revolucije brodom Marijel za mesec dana je stiglo 80.000 Kubanaca. Ali od 2011, tokom četiri godine razaranja i krvoprolića, dozvolili smo da se samo 1.500 sirijskih izbeglica presele u SAD. To je sramotno nedovoljno.
Obamina administracija nedavno je saopštila da će sledeće godine ovde biti primljeno još 10.000 Sirijaca i da će gornja granica za prihvat izbeglica iz celog sveta u SAD do 2017. biti podignuta sa 70.000 na 100.000. To je bolji početak, ali zašto ne više? Nemačka, država s četiri puta manjim brojem stanovnika od nas, uskoro će prihvatiti 800.000 novih državljana. Pružanje pomoći ovim sirijskim porodicama moglo bi bukvalno da znači razliku između života i smrti.
Ja lično sam jedan od mnogih Amerikanaca koji je ovde došao kao izbeglica. To iskustvo neću nikada zaboraviti. Nakon napuštanja komunističke Jugoslavije 1955, premešten sam u tranzitni kamp u blizini Nirnberga da bih čekao vizu. Svi koji su se tamo našli čekali su u neizvesnosti. Sve smo izgubili – posao, imovinu, prošle živote – i sada smo bili sami i bez prijatelja u stranoj zemlji. Sećam se da sam se stideo osećanja bespomoćnosti, svoje potpune zavisnosti od milostinje stranaca. Mnogo godina kasnije sam kao premijer Jugoslavije ista ta osećanja video na licima zastrašene dece i nemoćnih staraca u tranzitnom kampu za bosanske izbeglice na jezeru Palić u blizini mađarske granice. Svi na koje sam naišao dok sam išao od šatora do šatora bili su preplašeni i istraumirani zbog užasnih stvari koje su videli.
Današnje izbeglice prolaze kroz slična iskušenja. Svaki dan donosi tragediju – čamci tonu u Sredozemnom moru, kamioni puni mrtvih, suzavac na makedonskoj i mađarskoj granici. Te porodice rizikuju sve da bi preživele. One nisu okoreli teroristi iz noćnih mora ksenofoba. Gotovo 40 odsto tih izbeglica imaju manje od 11 godina – to su prestravljena deca.
To je još jedan razlog zbog kojeg treba da pomognemo. Sećam se, ja sam bio nadahnut Amerikom i slobodom koju ona predstavlja. Kada mi je stigla viza, preselio sam se ovde s manje od 20 dolara u džepu, premestio sam se u Kaliforniju, pokrenuo farmaceutsku kompaniju i na kraju ostvario američki san. Uživam u velikom uspehu i vodim ispunjen i srećan život. Ali da mi ova zemlja nije otvorila svoja vrata, moj put bi možda bio znatno drugačiji.
Zapravo, moja priča nije jedina. Kako je ukazao osnivač AOL-a Stiv Kejs, gotovo je dvostruko veća verovatnoća da će novajlije u Americi pokrenuti kompaniju, a 40 odsto od 500 najvećih kompanija s liste magazina Forčun pokrenuli su imigranti ili njihova deca.
I ne radi se samo o biznisu. Među mnogim hvale vrednim izbeglicama koje su došle do ovih obala su umetnici poput Mihaila Barišnjikova i Salvadora Dalija, diplomate kao što su Medlin Olbrajt i Henri Kisindžer, i veliki umovi poput Hane Arent i Alberta Ajnštajna. Davanje dozvole većem broju Sirijaca da žive ovde nije čin milosrđa – bio bi to čin nacionalne obnove koja se u američkoj istoriji već bezbroj puta dogodila.
Povrh svega, otvaranje naših vrata je ispravan postupak, i mi to znamo. To je parabola Dobrog Samarićana. To je poezija Eme Lazarus koja je uklesana na Kipu slobode: „Dajte mi vaše umorne i siromašne, vaše potlačene mase koje žude da slobodno dišu, one koje ste prokleli i proterali sa vaših obala.“
To je apel pape Franje koji je prošle nedelje uputio Kongresu da usred velike izbegličke krize „tragamo za istim mogućnostima za druge“. To je izraženo u rečima Džona F. Kenedija. „Ova zemlja je uvek služila kao svetionik u mraku onima koji vole slobodu, ali koji su prognani, u nevolji ili ugroženi“, napisao je on 1961. „Moramo da izvršimo svoj deo zadatka i pomognemo onima koji su danas izbeglice, kao što su naši preci bili u prošlosti.“
Ovo nije samo retorika. To je vizija Amerike koja i dalje nadahnjuje ljude širom sveta i izvor snage koja nas čini najvećom nacijom na planeti. Nemojte da obeščastimo naša sveta načela. Hajde da prihvatimo ove porodice.
Autor je kalifornijski biznismen i bivši premijer Jugoslavije
Objavljeno 28. septembra 2015. u vašingtonskom listu „Hil“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
