Siniša Martinović, srpski donačelnik u Okučanima, posle gotovo 15 godina od završetka rata vratio se iz Novog Sada u rodno mesto. Ima kuću i u Novom Sadu i u Okučanima i ne bi se vraćao da u Srbiji posao ide bar upola tako kao ovde. Žena mu je profesorka u lokalnoj školi, rođena je u jednom selu kod Našica čiji se stanovnici Srbi nisu iselili zbog čega su, kaže, zahvalni Ivanu Ergoviću, vlasniku Nexe cementara koji ni u najgorim vremenima nije otpuštao Srbe. Od 1991. do 2011. broj stanovnika Okučana smanjen je za gotovo 40 odsto.
Pre ratova devedesetih oko 83 odsto stanovnika činili su Srbi, sad ih je ispod 21 odsto. To je procenat koji im ne garantuje table javnih institucija ispisanih na ćirilici, pa takvih natpisa i nema. Ali je Martinović veoma ponosan što je Veće srpske nacionalne manjine u opštini Okučani uspelo da obezbedi pravo na učenje ćirilice i veronauku za srpsku decu u lokalnoj školi. Iako je i jedno i drugo dobrovoljno, đaku koji se za učenje ćirilice i veronauku odluči obe ocene ulaze u prosek, to Martinović ističe. I značaj crkve kao faktora okupljanja ono Srba što je ostalo.
„Ako vas interesuje“, kaže, „da vam pokažem kako smo obnovili crkvu.“ Sredstva za obnovu prikupljena su na donatorskoj večeri opština Gradiška i Okučani. U prostranom praznom dvorištu mala, bela pravoslavna crkva Svetog Dimitrija, a sa leve strane od ulaza u dvorište i prostrana katolička crkva Svetog Vida. „Obe crkve bile su rušene devedesetih, katolička crkva 1992. godine, a pravoslavna maja 1995. godine. Već dve godine, a 1. maja ćemo i treći put zaredom održati ovde parastos za srpske žrtve prošlog rata“, kaže Siniša Martinović i planira da ubuduće u taj događaj uključi i susedne opštine.
Veoma se ponosi što je Veću srpske nacionalne manjine obezbedio kancelariju i nameštaj. Na par koraka od jedne i druge crkve nalazi se malo isprepletanom istorijom nabijeno dvorište: s desne strane od ulaza je „Spomen-soba Vojnoredarstvene operacije Bljesak“, s leve strane od ulaza spomen lokalnim hrvatskim „braniteljima“. Pravo od ulaza u dvorište je kancelarija Veća srpske nacionalne manjine, s njene desne strane je lovačko društvo „Vepar“, a sa njene leve strane srpsko društvo Prosvjeta i Zavičajni kulturni centar, biblioteka i muzej. Sve u jednom dvorištu, bez problema. Da li zato što su Okučani mali, pa je sve ionako komšiluk ili zato što tako i treba da bude.
Martinović, koji je za donačelnika izabran kao nezavisni kandidat, planira gradnju spomenika srpskim žrtvama rata 1991-1995. godine. „Jedan od glavnih problema Srba je što još ne mogu da se naviknu da su manjina. Mi smo najmlađa nacionalna manjina“, kaže kao da time to nesnalaženje objašnjava.
Slavonija je nekad važila za veoma bogatu, a sada Hrvatska ulaže samo u turizam, kaže Martinović. Iz zapadne Slavonije se, kaže, cele hrvatske porodice sele na Zapad. A on je od Srpskog narodnog veća iz Zagreba dobio 20 vrećica semenskog kukuruza upućenog iz Srbije da ih podeli na 80 srpskih porodica. „I kako ja to da podelim“, pita. Našao je način, ali nije baš bez mane, pa da mu ne stajemo na muku.
Inače u Okučanima se sada novinar nađe samo pukom nevoljom. Ako, naoružan lakomislenošću u susednom Pakracu prvo zakaže razgovor, pa tek onda krene da pribavi voznu kartu Beograd – Pakrac. E tad nastaju mnoga iznenađenja: veze Beograda sa Pakracom su retke, dvaput nedeljno, a Zagreba sa Pakracom samo nešto češće – jednom dnevno, radnim danom po podne. Ako iz Beograda kreneš prvim autobusom u petak, vratiti se možeš u nedelju ili čekati sledeći petak. Ili kupiš kartu za neki autobus na relaciji Beograd – Banja Luka, ili Beograd – Zagreb, pa zamoliš da te ispuste negde na auto-putu, a tamo da te neko dočeka… Jedna takva kombinacija uključuje Okučane – mesto koje je nekad doživljavano kao saobraćajno čvorište, ono što je bio Stalać u Srbiji, u Hrvatskoj su bili Okučani.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
