Srbija danas ne može da kaže „Ne!“

Na Fejsbuku mi je iskočila informacija da je na današnji dan pre dvadeset godina počelo emitovanje serije Žica (The Wire). Prvi put sam je gledao tokom lokdauna 2020. Mislim da mi ništa nikad nije izazvalo toliku dozu anksioznosti i klaustrofobije.

S jedne strane jedna od najboljih socioloških studija savremenog američkog društva pretočena u televizijsku seriju. S druge strane zahuktavajuća pandemija, neizvesnost i bespomoćnost.

Sveukupno, ogoljeni obrisi savremenog kapitalizma. Sećam se trenutka kad me je prvi put spucao osećaj da ljudski život ništa ne vredi.

Da je mašina toliko jaka da u njoj nema mesta za čoveka. Da smo svi samo proksi sistema ili tek njegovo pogonsko gorivo. Sve to ima i kod Marksa, ali Dejvid Sajmon…

Subota, 4. jun

Koncept vikenda postao je davna prošlost. Pogotovo ako radite u civilnom sektoru. Radno vreme se pretače od jutra do mraka, od ponedeljka do ponedeljka.

Na ovom mestu bi trebalo podsetiti da su sindikati zaslužni za to što smo uopšte i dobili taj slobodni vikend. Ali i oni polako postaju prošlost.

Ima još nade. Ali ona se drži na tankim granama. Ukoliko nešto dramatično ne preduzmu, sindikati će odumreti, a s njima i naša mogućnost da se izborimo za bolje uslove rada i života.

Bićemo prepušteni talasima slobodnog tržišta, pa ko se snađe – snašao se. Jedino što je sigurno je da taj broj neće biti veliki.

Nedelja, 5. jun

Danas sam ipak odlučio da odmorim. Od svega i svih.

Ponedeljak, 6. jun

Dolazi Lavrov, ne dolazi Lavrov. Dolazi, ne dolazi… Ne mogu se oteti utisku da je Srbija jedna moneta za potkusurivanje. Vučić prema narodu, za interne potrebe, igra na kartu neutralnosti.

„Neće nama niko naređivati, mi smo suvereni, možemo sami da odlučujemo…“ A stvarnost je sve suprotno od toga. Jer jedno je nesvrstanost. Bila. Reklo bi se jedan od najblistavijih trenutaka naše spoljne politike. Ali za to treba imati herca i reći „Ne!“. Srbija danas ne može da kaže „Ne!“ nijednoj strani.

Srbija je danas naizgled neutralna, a u stvari ona je rasprodala sve što ima – svima.

Kako reći „Ne!“ ako si prethodnih decenija sve rasprodao, ako nemaš ništa svoje na čemu možeš da gradiš sopstveni suverenitet?

Nažalost, ni u opoziciji nema mnogo inovativnih predloga kako izaći iz ove situacije.

Jedni su za „usaglašavanje spoljne politike sa spoljnom politikom EU“. Legitimno.

Ako izostavimo opšti i isprazni narativ o „evropskim vrednostima“ – koji ništa ne znači jer da one zaista podrazumevaju antiratne pozicije i da su principijelne mi bismo odavno govorili o sankcijama spram SAD i drugih NATO članica zbog niza ratnih dejstava u prošlosti – ekonomija Srbije jeste u najvećoj meri vezana uz zemlje EU.

Ali ne mogu a da ne primetim da ta kratka sentenca „usaglašavanje spoljne politike sa spoljnom politikom EU“, bez ulaska u neke fine nijanse i objašnjenja, nije baš najpametniji način za plasiranje jedne poruke.

Jer sudeći po nedavno objavljenom istraživanju koje je radila CRTA, tek devet odsto nedvosmisleno podržava ovaj stav.

Sa druge strane imamo one koji kažu da će se uvođenje sankcija Rusiji negativno odraziti na našu ekonomiju i interes Srbije, u smislu očuvanja teritorijalnog integriteta. Jedni u klin, drugi u ploču reklo bi se.

A činjenica je da su i jedni i drugi istovremeno i u pravu i u krivu. Jer Srbija jeste rastrzana između dve strane kojima je prepustila uzde sopstvenog suvereniteta.

Ne treba se zavaravati da istorijsko „Ne!“ koje bi Vučić rekao EU nije izgovoreno upravo zbog toga što se ne možemo do kraja iskobeljati iz političkog uticaja Rusije. I obrnuto.

Suverenitet nam je ograničen u meri u kojoj smo jaki. A nejaki smo. U odnosu na sve. I to je posledica svega što smo preživeli zadnjih 30 i kusur godina.

Nego, pusti sad Lavrova. Ima i većih problema. Partizan opet nije osvojio ABA ligu. Sledeća sezona je naša.

Utorak, 7. jun

Nikoletu su zadržali u porodilištu. Razgovaramo telefonom. Čekaju se analize, lekari, soba… Naša porodilišta su potkapacitirana.

I ne samo to. Ako hoćete kvalitetnu negu tokom održavanja trudnoće, morate se okrenuti privatnom sektoru. A tamo se „dobar dan“ naplati cirka 5.000 dinara.

U Srbiji, u zemlji u kojoj većina ljudi jedva sklapa kraj s krajem, zdravlje je postalo luksuz.

Onda vam se jave ljudi poput Ratka Dmitrovića, odlazećeg ministra za brigu o porodici i demografiju, i krenu sa mantrama o tome kako „novac nije presudan za porast nataliteta“.

U njegovom izvrnutom svetu problem je „sistem vrednosti“. Jer ako niste spremni da dobijete dete koje će posle sasvim moguće gladovati, neće moći da se školuje jer je preskupo, a da ne pričamo o tretmanu trudnica u porodilištima, onda vi imate problem sa „sistemom vrednosti“, a ne sa sudarom sa realnošću koja vas lupa u glavu na svakom ćošku.

Čekamo dve bebe, dve devojčice. Iako se još nisu rodile, brinem se kakav ih svet dočekuje. Nadam se da neće odrasti u društvu u kojem odluke donose različiti Dmitrovići. Da će o sebi i svom telu moći samostalno da donose odluke. Bez presije da budu ičiji inkubator. Za početak.

Sreda, 8. jun

Vredi li u Srbiji baviti se politikom? Možda može zvučati patetično, ali dilema je legitimna.

Potreba postoji, ali i jedno veliko „ali“. Pritom, ne mislim na političko, čega se nikada ne bih mogao odreći.

Mislim baš na ono čega se većina nas u principu grozi – politika kao tehnika, nadmetanje i odmeravanje, veština da drugu stranu oboriš na pleća.

Zapitam se i koliko neko ko nije ili ne želi da postane siledžija može da izdrži u tom polju.

Takvih dobrih ljudi ima mnogo u mom okruženju. Samo je pitanje koliko je moguće opstati, a ne biti uvučen u meandre kapilarne moći, šićardžijsku trgovinu „manje za više“ i sukobe ličnih sujeta.

Nalazimo se u tački kada nam je drugačija politika preko potrebna. Skeptičan sam da je to na duže staze moguće, a istovremeno me vuče inata da moramo da guramo pa dokle doguramo.

Skeptičan sam jer se pitam da li je moguće izvrdati strukturu. Ako te mehanizam uhvati, ako sredstvo kojim nešto hoćeš da menjaš nije naštelovano na način da otvori prostor onima koji ne bi samo da obaraju ruke – gotov si. Na ovaj ili onaj način.

Ako se ne prilagodiš, nestaješ. Ako se prilagodiš, opet nestaješ. Mada, možda ovo iz mene više progovara umor. Moramo dalje.

Četvrtak, 9. jun

Zapratio sam stranicu Dragoljuba Zamurovića. Prethodnih dana objavljuje svoje fotografije sa početka devedesetih. Kakva svedočanstva jednog nevremena! Studentski protesti, antiratni protesti, Milošević i Panić, Šešelj, sankcije… Rat.

Bio sam premali da bi mi to vreme ostalo u jasnijem sećanju. Znam da je bilo teško. Znam da smo delom preživljavali zahvaljujući humanitarnoj pomoći koju su primali naši rođaci izbegli iz Bosne i Hrvatske.

Znam da su se roditelji svom snagom trudili da to nevreme što manje osetim. I znam da mi uglavnom nisu davali da gledam dnevnik.

Tu i tamo sam iz znatiželje provirivao i lovio makar neki minut ili sekund strahote. To je ista ona zantiželja koja te u tim godinama iz sve snage vuče da gledaš neki horor film, makar i da gvirneš, iako znaš da posle toga nećeš smeti da spavaš.

Svaki put kada gledam i čitam o devedesetima osetim neizmernu tugu. Neverovatno mi je sve to. Da su ljudi postali neljudi.

Još mi je neverovatnija činjenica da smo tek tako izgubili svi sve. I svoj suverenitet i blagostanje, veliki deo ljudi svoje domove. Izgubili smo bližnje.

Danas, dok traje rat u Ukrajini, kao da nam se ništa od toga nije desilo. Ili smo baš zbog toga što smo sve to preživeli otupeli do mere da nemamo ni trunku saosećajnosti.

Dobro, ne treba generalizovati. Ali opet… Kako reanimirati empatiju i solidarnost u društvu koje vas iz dana u dan mrvi i atomizuje?

Autor je sociolog, politički aktivista. Radi kao koordinator programa za radna prava Centra za politike emancipacije