Srbija i novi međunarodni poredak

Bilo je to pitanje, čije je razumevanje odlučilo predsedničke izbore 2016. Svakoga zanima hoće li ono i na koji način uticati na ove predsedničke izbore i hoće li, kao što je pre četiri godine, donelo prevagu republikanskom, sada da na isti način uzvrati demokratskom kandidatu?

U evoluciji politike identiteta iz 2016. došlo je do zanimljivog i kontroverznog ukrštanja, koje povezuje SAD i Rusiju, a sve njih sa duhovnim osnivačima tradicionalističke škole gde i Srbija ima svoje mesto.

O tome, u tek objavljenoj knjizi Rat za večnost, piše Bendžamin Tajtelbaum, a koja je bila povod da se ponovo raspravlja o duhovnom i intelektualnom poreklu današnjeg stanja u SAD i svetu. Za sve ovo najbolju ilustraciju predstavlja susret bivšeg glavnog Trampovog stratega, Stiva Benona, sa uticajnim ruskim misliocem, Alekandrom Duginom u jednom rimskom hotelu krajem 2018. U razgovaru koji je trajao osam sati, uvideli su da imaju mnogo zajedničkog: obojica su vodeći eksponenti radikalnih antiliberalnih ideja, protivnici su globalizma, međunarodnih institucija, univerzalnih ljudskih prava, a ni jedan nije pristalica imigracije. NJihova zajednička vizija jeste svet suverenih i kulturno posebnih nacionalnih država.

Ona sadrži i religiozni element, gde se mnogo govori o judeohrišćanskom zapadu. Benon se ponovo izjasnio za savez između SAD i Rusije, videći dve države kao prirodne partnere u borbi protiv bezbožničkog kosmopolitizma.

Dve godine ranije, kad je Hilari Klinton nazvala Trampa rasistom, Benon je preformulisao Trampovu taktiku u strategiju ekonomskog nacionalizma koja je počela da razbija demokratsku politika identiteta. Počela je borba koja se fokusira na vezu između ekonomije i granice.

NJen cilj je da ojača međunarodni poredak gde su nacionalne države oslonac stabilnosti. To je borba protiv globalizma, internacionalizma, partije Davosa, Evropske unije i drugih međunarodnih organizacija koje se nadmeću za suverenitet s nacionalnom državom.

Aleksandar Dugin sa svoje strane objašnjava da je njegovo interesovanje za međunarodna pitanja počelo 1991, kad je u Rusiji nastao idejni vakuum nakon raspada Sovjetskog Saveza.

„Počeo sam od tada da popunjavam taj vakuum svojim idejama koje sam širio među oficirima i političkim rukovodiocima, objašnjavajući važnost razvoja novih ruskih geopolitičkih ideja koje treba da se usmere prema stvaranju evroazijskog bloka. Brzo širenje mojih ideja, duboko je uticalo na Putina“, izjavio je Dugin.

On, međutim, nije bio potpuno originalan u svom evroazijstvu. Pre njega, uoči raspada sovjetske imperije, to su činili Solženjicin i Sergej Kurginjan. Još ranije, Staljin, koji je mnogo više učinio za ukorenjivanje ove ideje, ne samo obaveštajnim akcijama, nego primenom spiritualne geopolitike u istraživanjima tri regiona koje je smatrao ključevima svetskih civilizacija: Tibeta, Balkana i Kavkaza. U njegovo ime činili su to Nikolaj Rerih, Gleb Bokij, Aleksandar Barčenko i drugi.

Ono po čemu je Dugin specifičan, jeste da je inspiraciju za svoju geopolitiku počeo da traži na zapadu. „U to vreme izlazio sam s malom grupom disidenata koja je zajednički čitala knjige Juliusa Evole. To je promenilo moj život. To je vodilo otkrivanju i prevođenju drugih autora koji slično misle, poput Renea Genona. Od tog vremena, ja sebe smatram tradicionalistom“, izjasnio se Dugin.

Tu se nalazi i tačka koja spaja Dugina i Benona. Benon se izjašnjava kao pristalica Genona i Evole kao što je to učinio u Tajtelbaumovoj knjizi, ali ne objašnjava kako je stigao do njih.

Tradicionalisti veruju u postojanje večne mudrosti ili večne filozofije univerzalnih istina koje čine izvore za sve najveće svetske religije. NJihovo učenje je sasvim antimoderno i antiprosvetiteljsko. Oni favorizuju spiritualno, simbolično i okultno. Tradicionalisti smatraju destrukciju uvodom u zlatno doba. Osnivači tradicionalizma su dva hrišćanska konvertita u islam, Rene Genon i Švajcarac Frithof Šuon i tamilski sveštenik iz mešovitog indijsko-britanskog braka, Ananda Kumarasvami.

U zapadnom svetu i većem delu Evrope, glavni tradicionalistički mislioci malo su poznati. Prvi od njih, Rene Žan Mari Žozef Genon, ili kraće Rene Genon (1886 – 1951), francuski konvertit u islam, istoriju je posmatrao kao ciklično kretanje u čemu nije bio jedini. Drugi je italijanski plemić, ezoterički i okultni pisac i fašista, Julius Evola (1898 – 1974) na koga se pozivaju Dugin i Benon, ali koji je mlađi i pripada drugoj generaciji sledbenika tradicionalizma.

Genon je pisao o širokom spektru tema, od teoloških nauka, do simbolizma i misticizma. Iako se rano upoznao sa hinduizmom, odlučio je da pređe u islam, zato što je smatrao da hinduistički rituali nisu spojivi sa zapadnim načinom života, za razliku od islama, koji je „jedina tradicionalna religija koja je praktično dostupna zapadnjacima u svako vreme“. Od 1930, pa do smrti 1951, Genon je živeo i radio u Kairu pod imenom Abdala Va?id Ja?ja. Imao je četvoro dece od kojih se najmlađi sin rodio posle njegove smrti. Genon je u Kairu bio blizak sa neverovatnom ženom, kapricioznom, ekscentričnom, harizmatičnom pesnikinjom, feministkinjom i sledbenicom futurizma, Valentinom Sen Poan. Ona je bila Lamartinova rođaka koja je stigla u Kairo 1920, ali je prethodno u Maroku prešla u islam i postala vatreni arapski nacionalista.

Bila je prva žena koja je preletela Atlantik i organizovala plesne koncerte za Matropoliten operu u NJujorku. Bila je čuvena po svojoj lepoti, pozirala je Rodenu i bila inspiracija evropskim pesnicima.

Julius Evola se smatra najradikalnijim protivnikom jednakosti, liberalizma, demokratije i prosvetiteljstva. Prema Evoli, Arijevci su potomci duhovnih, večnih bića koja su živela na Arktiku. Bio je duboko uključen u međuratne konzervativne pokrete. Poštovao je šefa SS Hajnriha Himlera, a iz autobiografskih beleški neki zaključuju i da je radio za njega. Na svom suđenju 1951. negirao je da je bio fašista i umesto toga sebe nazvao superfašistom, ukazujući time da je bio iznad fašizma.

Posle Drugog svetskog rata, važio je za vodećeg ideologa italijanske radikalne desnice, a i dalje je uticajan u tradicionalističkim i neofašističkim krugovima. Između Genona i Evole trajala je obimna i dugotrajna prepiska, u kojoj se vidi da Genon nije odobravao Evolino oduševljenje fašizmom i njegovo uključivanje u fašistički pokret.

Srbiji, ne samo u političkom, nego i u teorijskom smislu, pripada izvesno prvenstvo u uočavanju i širenju tradicionalističkih ideja. NJih je mnogo pre nego što su ih upoznali Dugin i Benon, iz Italije preneo u Beograd slikar i autor Dragoš Kalajić, koji je tokom 1980-ih svake dve nedelje u beogradskoj Dugi uzdizao ideje italijanskog konzervativizma i mislilaca škole tradicionalizma, Rene Genona i Juliusa Evole. Zahvaljujući njemu, čačanski Gradac objavio je 1987. zbirku izabranih tekstova Renea Genona pod nazivom Mračno doba, za koju je Kalajić napisao predgovor. Isti izdavač objavio je 1990. Evolinu knjigu Metafizika seksa s Kalajićevim pogovorom. Evola je zagovarao dominaciju muškaraca nad ženama i autor je teksta Žena kao stvar. Daleko značajnija Evolina knjiga, Pobuna protiv modernog sveta, objavljena je mnogo kasnije, tek 2010. godine.

Kalajić je pred kraj jugoslovenskog komunizma srpsku javnost zasipao geopolitičkim autorima od kojih je on najradije birao Makindera i Spajkmana. Devedesetih, počinje otkrivanje Aleksandra Dugina i Srbiji. Ima autora koji sa svom ozbiljnošću tvrde da su tradicionalistički, okultni i spiritualno-mistični aspekti raspada Jugoslavije sasvim neistraženi, navodeći da je bilo uticajnih političkih organizacija u Srbiji koje su za svoje delovanje koristili okultne tekstove, njihova učenja, ali i tradicionalističke međunarodne veze.

Budući da je dosta vremena provodio u Italiji, Kalajić se upoznao sa gotovo apokrifnim, kako su ga eufemistički zvali, nekonformističkim časopisom Il Borgeze. Julius Evola bio je redovni saradnik, a teme o kojima je pisao Dragoš Kalajić, redovno su obrađivane u časopisu u periodu od 1960. do 1980.

Iako ga mnogi smatraju desničarskim glasilom sa snažnim crtama rehabilitacije fašističke misli, drugi su isticali njegovu otvorenost za sve provokativne ideje, od neofašizma to katoličke desnice, od konzervativizma do liberalizma. Jedino ne bi moglo da se kaže da je časopis ikad dao prostor levičarskim idejama.

Časopis je osnovao 1950. poznati italijanski fašističko-konzervativni novinar Leo Longanezi, da bi ga posle njegove smrti 1957. preuzeo Mario Tedeši i vodio do smrti 1993. godine.

Od tada magazin je promenio više vlasnika uz kraće ili duže periode nestajanja s javne scene, sve dok nije ponovo obnovljen 2007, ali ni od tada nema kontinuitet u izlaženju. Kad se danas otvori veb stranica časopisa, glavni tekst koji se prostire preko celog ekrana je Zašto fašizam živi.

Rađanje nacionalnih država počelo je u krilu komunizma, mirno u bivšem Sovjetskom Savezu, ratom u bivšoj Jugoslaviji. Nastajanje svetskog poretka nacionalnih država koje žele Benon i Dugin nigde nije bilo tako dominantno i upadljivo kao u bivšoj Jugoslaviji. Balkanske države, uključujući Srbiju, već tri decenije čekaju na momenat proglašenja Benonovog i Duginovog svetskog poretka, pa i zbog toga s napetošću prate i očekuju novu Trampovu borbu za opstanak.