Srbija je poražena, Milošević je i danas pobednik

 Dakle, liniju koja objedinjuje trenutke Aristotel naziva sadašnjošću. Ne znam kako ću za koju godinu gledati na sadašnji trenutak. Po čemu je značajan i da li se uopšte razlikuje od brojnih trenutaka koje sam proživela tokom poslednjih 25 godina? Još jedna hajka, nipodaštavanje, vređanje, poziv na linč. Država kao svetinja. I stalna tačka razlaza, srpski nacionalizam. Potrošene su sve rezerve otpora. Pristajanje na sve otvara pitanje smisla bilo kakve akcije. Možda su smisao mladi ljudi koji prolaze kroz našu kancelariju i koji uvek iznenade strance svojim lucidnim pitanjima i razmišljanjima.

*

\Vratila su mi se sećanja na čitav period od protekle 23 godine, veoma dinamične, opasne, naporne godine. I sama se čudim odakle mi takva posvećenost, upornost. Uložila sam svoje najbolje, najzrelije godine u to. Zašto, pitam se. A pomak je tako mali. Problemi su ovde mnogo dublji, mnogo složeniji. Nakon intervencije 1999, kada smo počeli sa našim analitičkim i izdavačkim poduhvatom, otvorio se za mene jedan potpuno novi prostor. Bilo je potrebno mnogo dublje promišljanje od puke reakcije na rat i ratne strahote. Šta posle svega i kako se vratiti u normalu? Pred Srbiju se postavilo duboko moralno pitanje na koje ni danas nema odgovora. Zbog nespremnosti da prihvati novu realnost i svoju odgovornost za krvavi pir, Srbija se učaurila. Nesposobna je da se odredi prema budućnosti. Zdrav razum nalaže regionalno pomirenje, jer bez toga neće biti sposobna ni za svoju evropsku pripadnost. Zato traži savezništvo Rusije i Kine – što dalje od mesta zločina.

Moj boravak u Vašingtonu, u Američkom institutu za mir, 2001. bio je korisna pauza od Beograda i stalne prikopčanosti na dnevna događanja. Tamo sam se usamila (donekle) i počela sa ozbiljnim iščitavanjem svega i svačega.

**

Povratak iz Ženeve (1988) i uključivanje u mrtvu trku za opstanak Jugoslavije. To je radila savezna administracija. Naše ministarstvo je bilo značajna karika u tom naporu. Međutim, destrukcija koja je krenula iz Beograda bila je mnogo učinkovitija. Pored Ministarstva su dnevno defilovali radnici na protestne mitinge sa kojih su se vraćali kao Srbi. Bila je to dobro orkestrirana predstava koja se nije mogla zaustaviti. I u samom Ministarstvu bile su očite podele na one koji rade na spasavanju zemlje i one koji su koristili sve mogućnosti da je unište. Bilo je i onih koji se nisu mešali. Ministarstvo je bilo važan punkt za srpsku propagandu prema inostranstvu. Počelo je, naravno, sa Drugim svetskim ratom, Jasenovcem, i drugim jamama. Organizovano se radilo na raspamećivanju Srba u Hrvatskoj i Bosni. Novosadski relej služio je kao moćno sredstvo za njihovu mobilizaciju. Brojne delegacije, posebno one iz Evropske unije, pokušavale su posredovati, ali već je bilo kasno. Njima je više bilo stalo da se održi Jugoslavija nego nama, mada su postojale brojne analize koje su ukazivale na mogućnost sukoba. I Evropljani i Amerikanci – svi su bili emotivno vezani za tu zemlju. Haška konferencija (1991), upriličena je da bi se obezbedio kakav-takav državni okvir koji bi krizu raspleo na miran način. Vojska je već bila uzela stranu. Neki „sipovci“ su redovno odlazili u ministarstvo preko puta na „konsultacije“. Ili ono s druge strane, gde je stolovao srpski ministar za inostrane poslove. Promene u Hrvatskoj i Sloveniji tretirane su kao kontrarevolucionarne, reakcionarne. Ustaške. Vezivanje Hrvatske za ustaštvo.

Prvo su otišli Slovenci uz psovke i vređanja. Pa Hrvati. Ja sam otišla posle Haške konferencije. Prvo etničko čišćenje počelo je u saveznoj administraciji. Svi su zaboravili na brojne misteriozne smrti, pre svega, u vojsci i policiji.

***

U tom tragičnom sunovratu nekoliko žena – Snežana Mihajlović, Koka Kavran, Branka Alendar, Jadranka Jelinčić i ja – pokrenule su inicijativu za osnivanje Evropskog pokreta u Jugoslaviji. O tome je bilo reči i ranije, ali bez realizacije. Sve smo radile na evropskim pitanjima u administraciji i bile veoma entuzijastične da nešto konkretno uradimo. Kasnije su se priključili i drugi. Srđa Popović je izabran za predsednika. Još jedan uzaludan pokušaj.

*

Znam mnogo ljudi koji su doživeli lične i porodične tragedije, posebno one koje su poreklom iz Hrvatske, Bosne, Kosova i/ili mešovitih brakova. Videla sam mnoga unesrećena lica, uključujući lica onih koji su prošli kroz našu kancelariju 1995. Ne mnogu da zaboravim ta lica i taj očaj. Zbog direktne umešanosti u njihove sudbine nakon što su odbačeni, ostala mi je ta slika koja me ne napušta. Uvek se setim one žene iz Like (valjda) u redu pred hrvatskim konzulatom koja sanja svoje životinje. Najviše je proganja koza koju je najmanje volela. To mi se tako plastično urezalo. I još jedna žena iz Dalmacije koju su bacili dole, u Sandžak. Govorila je ikavicu. Ima bolesnog muža koji samo leži. Došla je da traži pomoć. Rekla je da joj je jedina želja da se naspava u krevetu. Jer nije imala ni krevet.

Sećam se i lica stotina onih koji su svakodnevno opsedali našu kancelariju na Obilićevom vencu. Hteli su kući, potpisivali nekakve formulare (skupili smo 30 hiljada potpisa za povratak). To je imalo odjeka. Prvi put je otvoreno pitanje povratka u međunarodnoj zajednici. Ljubivoje Aćimović je napisao papir koji je poslat Kontakt grupi i koji je kasnije sasvim kopiran u Aneksu VII Dejtonskog sporazuma. Bio je to podvig. Istovremeno, išla je i akcija sa Slavkom Goldštajnom i Vesnom Pusić u Zagrebu. Napravili smo zajedničku Deklaraciju o povratku svih. I to je imalo odjeka.

**

Sa Biljanom Kovačević sam se jednom prilikom našla u Tuzli. Jugoslavija u malom. Verovatno najočuvanija sredina u BiH. Otišle smo na Kapiju, gde se održavala komemoracija za 71 poginulog 25. maja 1995. Od granate sa srpskih polažaja na Ozrenu. Od tada svake godine se održava komemoracija u kojoj učestvuje gotovo ceo grad. Bez patetike i sa puno mere i dostojanstva. Sasvim drugačija estetika, recimo, od one koju viđamo u sličnim prilikama u Srbiji. Ispred Biljane i mene stajala su tri momka, pravoslavca, koja su po svom ponašanju pripadala Tuzli. Dakle, ni naznake od one arogancije i patetike koja inače karakteriše naš svet baš u takvim prilikama. Bila sam i u Vukovaru, Srebrenici, Sarajevu i Zadru za vreme opsade, Dubrovniku, Mostaru… Tragedija do tragedije.

***

Na Kosovu sam 20 godina u kontinuitetu. Prvi put, 1993. Albance sam poznavala i u Ženevi. Posle intervencije bila sam na Kosovu. Hodali su uspravno, prvi put. Oslobođeni i spremni za sve napore da se spaljena zemlja povrati u život. Tada sam obišla i drugu stranu, poraženu i ostavljenu sebi. Vodili smo kampanju za njihovu integraciju u kosovske institucije na lokalnim i kosovskim izborima. Na upravo održanim izborima to je radila država.

*

Istrajavanje Beograda na svojim ambicijama na kraju je dovelo Srbiju u ćorsokak iz kojeg će teško izaći sama. A čini se da joj ta pozicija godi, da odražava njene ambicije da bude sama, da ne pravi napor u sređivanju unutar sebe, da zatvori oči na sve zločine, da živi ulogu žrtve koju niko ne razume, da tako neguje svoju posebnost, da živi na mrvicama, da se beskrajno i jeftino zabavlja. Nisam verovala da ću biti svedok svega toga. Tako se na kraju osećam i sama izolovana, i to dvostruko. Ovde u ovoj sredini koja ne prihvata drugačije i zato što smo svi izolovani. Na kraju čovek ostane sa prtljagom sa kojim ne zna šta da radi.

**

Rodno mesto mog oca, Knin, imalo je važnu ulogu u „srpskoj revoluciji“ devedesetih. Na njihovom „nacionalnom osvešćenju“ radila je Srpska akademija nauka i umetnosti pune dve decenije, a manastir Krka postao je „sveto mesto“ u koje su hodočastili svi koji su nešto značili u srpskoj kulturi.

***

Beograd je grad koji je nekada imao ulice koje su u junu mirisale na lipe. U to sam vreme (sedamdesetih) svako veče izlazila u grad druženja radi. Izlazilo se na tri-četiri mesta – znalo se gde ko sedi. Tako je bilo sve dok nisam otišla u London. Kad sam se vratila pred Titovu smrt, grad je već počeo da se menja. Bila sam insider/outsider, imala sam neki drugi ugao gledanja. Počelo je „srbovanje“, prvo kao “zezanje”, a onda se to “uozbiljilo” i prešlo u euforiju. Usred zakuvavanja, ja sam otišla u Ženevu, odakle sam možda još bolje posmatrala situaciju. Iz male, uređene i mirne Ženeve Beograd je ličio na košnicu. Srpska zajednica u Švajcarskoj se aktivirala. Počelo je skupljanje novca za pozlatu krsta Sv. Save. I misija u kojoj sam radila, i svi oni koji su se osećali Srbima počeli su akciju skupljanja. Sveto jedinstvo doskorašnjih ideoloških suparnika:- četnici, nedićevci, ljotićevci, partizani, komunisti – svi su bili zajedno. Izdavač Dimitijević iz Lozane (L’Age d’Homme) već je promovisao Dobricu Ćosića i druge bardove srpske književnosti. Crnčević i Kapor su redovno posećivali i “zabavljali” srpsku zajednicu. Bila je to veoma organizovana akcija i priprema.

*

Beograd se u međuvremenu izgradio i prolepšao, liči na velegrad, ali njegova prepoznatljiva atmosfera je nestala u nepovrat. Šešeljeve horde pljačkaša i ubica ostavile su neizbrisiv trag. I ne samo njegove. Nakon 5. oktobra Beograd je postao perionica novca – kafići, restorani, butici. Nije došlo do suštinske smene vlasti. Milošević je i danas pobednik. Srbija je u međuvremenu poražena, ali ne i politički. I dalje se snuju snovi o rekompoziciji Balkana. Taj period sam proživela pod užasnom stigmom, stalnim pretnjama, uključujući fizičke. Koštunica, Tadić, Nikolić – svi su gurali isto, a popuštali kada nisu imali kud. Mnogo toga je potrebno da bi Beograd vratio sopstvenu dušu. Otišli su mnogi moji prijatelji, prijatelji iz mladosti koji su bili deo onog Beograda – Ivan, Željko, Dragan, Biljana, Novak, Srđa …. Ali, ostale su letnje noći i miris lipa.

**

U mom sećanju posebno mesto ima London, kao grad, kao sazrevanje, spoznaja sveta, spoznaja sebe. Leo Murray mi je na odlasku poklonio knjigu London Belongs to Me. Dragi prijatelj kojeg sam poslednji put videla u Reform Clubu za vreme trajanja Londonske konferencije 1992. Imao je već 90 godina. U Londonu sam počela misliti o Jugoslaviji outside/inside. Prvi put sam se srela sa drugačijim percepcijama o Jugoslaviji, sa četnicima i njihovom izdavačkom delatnošću, kraljevskom porodicom i Englezima koji su obožavali Jugoslaviju. Sećam se penzionisanog engleskog pilota koji je boravio na Visu tokom Drugog svetskog rata. Posle više od 30 godina tražio je dozvolu da poseti Vis, koji je u drugoj Jugoslaviji bio neko vreme nedostupan strancima. Kad se vratio sa Visa, provela sam ceo dan sa njegovom porodicom. Bio je sretan što je ponovo sreo katoličkog sveštenika koji je u međuvremenu naučio engleski zahvaljujući Bi-Bi-Siju.

***

Osim što sam ispešačila London i zašla u svaki kutak, sećam se neba nad Kensigton parkom preplavljenog zmajevima. Svaki posetilac parka u tom momentu imao je po jednog zmaja. A nebo nad Londonom je čudesno, stalno je u pokretu. Sećam se i Titove jednodnevne posete po povratku sa samita nesvrstanih na Kubi. U Ambasadi je bila furtutma. Grupa četnika je urlala pod prozorom njegovog hotela. Tito se naljutio i rešio da ne ode na večeru kod kraljice. Premijer Džejms Kalagan je lično došao u hotel i odveo ga u Bakingamsku palaču, a kraljica Elizabeta je sišla niz stepenice kako bi dočekala maršala (što inače nije po protokolu). Četnike su prethodno udaljili vodenim šmrkovima. Dejvid Oven, tadašnji ministar spoljnih poslova, ispratio je Tita na aerodromu. Kod starijih Britanaca, učesnika Drugog svetskog rata, Tito je imao visok rejting. Antifašistički pokret u Jugoslaviji uživao je veliko uvažavanje u Britaniji. O tome su pisali Dikin, Ficroj Meklin i mnogi drugi.

*

Sedamdesete su bile uzbudljive. Jugoslavija se kretala, njena kulturna scena bila je a svetskom nivou. Počela je liberalizacija zemlje. Moja generacija se lako zapošljavala. Ja sam kratko bila u jednoj spoljnotrgovinskoj firmi, ali sam brzo prešla u Savezni sekretarijat inostranih poslova (SSIP). Dve godine pripravničkog staža – od pisarnice, protokola, političkih uprava, do arhiva, pa državni ispit. Otvoren mi je put za svet u kojem sam već dugo bila.

A pre toga, Peta beogradska gimnazija. A, još pre toga, detinjstvo između Beograda i Dalmacije. I Varšave. Kairo u vreme početka Pokreta nesvrstanih. Česti susreti Tito-Naser. Lagodno osećanje što sam iz Jugoslavije. To je nešto što je dolazilo spolja. Kasnije sam tek shvatila zašto. Kairo, Zamalek, Gezira park, Port Said School, pa onda Ismailia, Suez, Crveno more. Bila je to prva prava senzacija u mom životu. Susret sa drugim i drugačijim. Ostali su mirisi, boje, jezici, Zamalek kao najkosmopolitskije mesto u tom momentu. I pustinja kao neka vrsta drugog Heimata – pored dalmatinskog krša, plavetnila i mirisa.

**

I, na kraju, rođena sam u Beogradu, u jugoslovenskoj, partizanskoj porodici. Odrasla sam kao Jugoslovenka, Beograđanka, Dalmatinka, Evropljanka, kosmopolitkinja. Jugoslavija je i dalje prostor kojem pripadam bez obzira na novu realnost. Ne sanjam novu Jugoslaviju, ali sa svima saosećam. U Njujorku sam srela makedonskog režisera koji je snimio dokumentarni film o Jugoslaviji u ratu kroz viđenje svoje čete. Rekao mi je da je tek posle Dejtonskog sporazuma, tražeći svoje prijatelje, naknadno zavoleo Jugoslaviju. Otišao je 1988. iz Makedonije a da je nije ni poznavao. Nije on jedini.

Sve države nastale na lešu Jugoslavije morale bi imati više respekta prema toj državi koja ih je štitila od spoljnih aspiracija, omogućila im emancipaciju i, što je najvažnije, današnje državne granice koje je međunarodna zajednica priznala. Bilo bi dobro da ih i mi priznamo.

O SAGOVORNICI

Sonja Biserko je rođena 1948. u Beogradu, gde je i diplomirala na Ekonomskom fakultetu. Od 1974. pa do 1991. radila je kao diplomatkinja u Ministarstvu spoljnih poslova Jugoslavije. U znak protesta zbog Miloševićeve destruktivne politike 1991. podnela je ostavku u SMIP-u. Osnivač je i predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji. Jedan je od tri člana komisije UN za sprovođenje istrage u Severnoj Koreji zbog eventualnih zločina protiv čovečnosti. Živi i radi u Beogradu.