Srbija je pretpolitičko društvo

Ali ako se strpi nekoliko godina i napreduje stepenik više onda sledi i „nagrada“ u nekoliko hiljada većoj plati. Istina, „nešto bolje“ stoje načelnici odeljenja kao i pomoćnici ministara i tzv. specijalni savetnici čije su plate i po nekoliko puta veće u odnosu na početničke.

O kvalitetu organizacije rada u jednom organu državne uprave najbolje se može suditi analizom donjeg ešalona radnika (dakle savetnika, mlađih savetnika i drugih koji rade po ugovoru) koji zapravo obavljaju najveći deo svakodnevnog posla koji se delegira od nadređenih. Najbolje je porazgovarati sa mladim čovekom i saznati koliko je zadovoljan svojom platom, koliku ima statisfakciju što može da doprinese oblasti u kojoj radi. Koliko napreduje zahvaljujući svom znanju i zalaganju i koliko odnos nadređednog prema njemu zavisi od toga da li je danas uspeo da dostavi što ovaj od njega traži a što je vrlo često označeno sa hitno. Rečju, tamo gde je često nešto hitno i radi se na brzinu a efekti su minimalni. Jasno je da se radi o potpuno neuređenom sistemu da ne kažemo haotičnosti.

Pogleda li se situacija van glavnog grada po opštinama i gradovima Srbije sada u vreme skore predizborne kampanje, videće se veoma razvijeno tržište između političkih stranka, potencijalnih glasača i sakupljača potencijalnih glasača. Lokalne ogranke stranaka u tom periodu interesuju samo oni članovi koji joj mogu „napapirčiti“ više potencijalnih glasova dok je stručan čovek sa idejama manje atraktivan, kad-kad i smeta. Shodno tome, onaj ko stranci donese najviše potencijalnih glasova biće i adekvatno nagrađen radnim mestom u opštini ili pak nekom javnom preduzeću.

Pitanje zašto nameće se, gde god da se proviri – u opštinu, u državno preduzeće ili proanalizira (ne)atraktivnost za investicije u Srbiji, ili se pogleda kolike su plate i kako se u proseku živi? Kad pogledamo koliko je malina bačeno, šljiva istrulilo, zemlje neobrađeno, kada gledamo godinama izvor vrele pri tome i lekovite vode, dakle izvor i energije i zdravlja potpuno neiskorišćen, čovek se pita, kako je moguć toliki stepen neorganizovanosti pa i iracionalnosti? Srbija je nekad, kao deo stare Jugoslavije, bila znatno razvijenija od okruženja. Danas je baš kao i druge zemlje, prekrivena internetom, dostupne su informacije, sve veći broj mladih studira, govore strane jezike… Postoje i osnovni preduslovi za razvoj u smislu povoljne geografske pozicije, klime, prirodnih uslova… Ali, ipak stiče se utisak da je malo vajde od toga. O čemu se, dakle, radi?

Problem ovdašnjeg društva i politike jeste u činjenici da, zapravo kod nas, politika još uvek ne postoji i ne percipira se na način kako se to shvata u uređenim društvima. Suština politike je upravljanje opštim interesom u korist zajednice a suština politike kako se u našem društvu shvata je osvajanje vlasti! Otuda kod nas reč politika ili političko ima pežorativno značenje. Jer uraditi nešto iz političkih razloga znači uraditi nešto da bi se ostalo na vlasti, odnosno, da bi se osvojila vlast. Kakve će to efekte imati po društvo manje je važno. Stoga, nije iznenađujuće pitanje profesora iz Holandije koji se na jednoj naučnoj konferenciji u Srbiji začudio i upitao šta ima loše u tome da se nešto uradi iz političkih razloga (zapravo po zdravom shvatanju politike to znači iz razloga da bi se doprinelo interesu zajednice). Ukratko, naš problem je što i nismo političko već pretpolitičko društvo! Pored toga – ne poznajemo politiku, veoma slabo poznajemo i demokratiju kao sistem prava i odgovornosti. Jedino u čemu smo mi nekad dobri, kad je u pitanju demokratija, jeste simulacija demokratske procedure!

Ovde treba istaći ovo „mi“ jer nisu odgovorni samo „tamo neki“, političari, odgovorni smo i mi kao pojedinici jer ljudi koji upravljaju i donose odluke nisu sleteli s druge planete već su produkt društva kao celine. Ovo se može ilustrovati na primeru dugačkog reda ljudi koji čekaju, na primer, prijem kod lekara. Desi se da neko ima rođaka ili prijatelja među lekarima što mu omogući da preko reda prođe pored svih i odmah završi posao. To izaziva bunt i pravu malu revoluciju ostalih koji čekaju. Ali ključno pitanje je sledeće: koliko će se od ovih „revolucionarnih“ ljudi koji su morali da čekaju red, kada se neki drugi dan na nekom drugom mestu nađu u redu, ispred recimo šaltera u opštini, a imaju prijatelja koji može „da im završi posao preko veze“, samo zahvaliti, ostati u redu i reći mu da nije korektno da ide preko reda zbog drugih ljudi koji čekaju? Slično je i u politici.

Iako smo svi mi platforma i potpora za ovakvo stanje, ovome povratnu spregu i finalni oblik daju oni elementi koji iniciraju ili dalje produbljuju ovakve odnose, a to je politički sistem i partije i partijski sistem, ili još tačnije stranački odnosi. Naime, budući da je suština (po našem shvatanju) bavljenja politikom dolazak na vlasti ili očuvanje ili uvećanje moći da bi se potom mogao ostvariti sopstveni ili uskogrupni interes, onda se slično kao i nekada u preddruštvenim zajednicama najviše ceni onaj koji donese najviše ulova. U slučaju stranke to je onaj ko može da obezbedi najviše glasova. Problem je taj što stranka diskretno (nekad legalno a nekad i samo simulirajući legalizam) ima mogućnost da nagrađuje ove ljude nezavisno od njihovog obrazovanja, veština, ljudskih i moralnih kvaliteta. Često se desi da među ovim ljudima ima neznalica a dobijaju visoke položaje. Da bi sačuvali svoj položaj i rejting, plašeći se „razgoljavanja“ svog slučaja, ovi ljudi to najčešće čine arogantnošću, nepristupačnošću i vrlo često osporavanjem bilo kakvih reformi i pokretanja velikih poslova. Pokrenu li se reforme i promena sistema, dotični može izgubiti svoju poziciju. Pokrenu li se kakvi veliki poslovi možda će trebati stručnosti i znanja a on ih nema! Samo jedan ovakav čovek ili šef na nekoj poziciji, pored neposredne štete po funkciju koju obavlja, pravi i veliku štetu ljudima koji su hijerarhijski ispod. Vrlo često su to mlađi ljudi koji su tek završili svoje formalno obrazovanje i kojima se suptilno stavlja do znanja da svoje znanje zadrže za svoju kuću! Ukoliko se takva situacija još „počasti“ niskom platom sa kojom se ne mogu ni elementarne potrebe zadovoljiti, za nekoliko godina umesto čoveka u najvećoj snazi koji može da menja svoju okolinu na bolje, imaćemo već umornog, istrošenog, malodušnog čoveka koji ne veruje da ima smisla bilo kakav aktivizam, usavršavanje, mogućnost za promenom. Imaćemo čoveka koji, umesto da živi punim plućima u najboljim svojim godinama, zapravo, preživljava i to mirno prihvata, jer, jelte, neki nemaju ni toliko!

Evolucija u političko društvo, ipak, moguća je. Ali teško da će doći spontano, odozgo. Mora da počne od nas samih! Ako svako, a naročito mladi i obrazovani ljudi, daju svoj maksimum, i kao ljudi i kao stručnjaci, i budu hrabri – uspeh je neminovan.

Autor radi u Centru za studije dobrog upravljanja