Srbija kao sprava

Početkom nedelje iz štampe se pojavila naša knjiga Srbija kao sprava, prva u ediciji Beton. Sadrži odabir tekstova iz rubrike Mixer, rubrike koja je po svoj prilici zadala najviše glavobolje čitaocima i neistomišljenicima. Ni samo kultura, ni politika iza svega, prilozi u ovoj rubrici detektovali su prožimanja literature i ideologije, tražeći u tzv. duhovnom bekgraundu uzroke/smisao istorije i politike. Na našoj izdavačkoj sceni nema takvih knjiga (kao što u kulturnim dodacima i rubrikama za kulturu dnevnih i nedeljnih listova, te u našoj periodici nije bilo mesta za nepristrasnu negativnu kritiku ili za ukazivanje na radioaktivni ideološki bagaž pojedinih knjiga). Srbija kao sprava jeste svestan rizik i iskorak u istraživački međuprostor. Tako su „na javnom zadatku“ povezani Bata Jakovljević sa američkog Stenforda, Svetlana Slapšak sa Univerziteta u Ljubljani i Boško Tomašević sa Univerziteta u Insbruku; Nenad Veličković, pisac i predavač na fakultetu u Sarajevu, i urednik Ferala iz Splita Viktor Ivančić, beogradske istoričarke Olga Manojlović Pintar i Olivera Milosavljević…
U sredu smo gostovali u pozorišnom klubu „Zeleno zvono“ u Zrenjaninu. Branislav Grubački, poznatiji kao Guta, rodonačelnik „novog optimizma“, zakazao nam je tribinu još početkom decembra, u trenutku kada smo od knjige imali samo preliminarne dogovore i dobru volju. Optimizam se isplatio i Beton po drugi put u 2007. nastupa pred dvadesetak zrenjaninskih posetilaca, što je neka standardna kvota naših fanova i slučajnih prolaznika. Fascinira me preduzimački vitalizam pojedinaca po manjim mestima u Srbiji: pored Gute, Željka Bodrožića iz Kikinde, Vukašina Pavlovića iz Vranja, Saše Stojanovića iz Leskovca… Takvi pojedinci su čvrsta valuta građanske Srbije.
Srbija kao sprava je prva moja knjiga. Osećam se kao autor na grupnoj izložbi. Razmišljam o dometima jedne knjige kakva je Srbija kao sprava. Ona ima za cilj da omekša shvatanja literature kao hermetične estetske tvorevine i da pojača osetljivost za kategorije istine i odgovornosti u kulturi. Cilj nije da se savremena filologija i literarna hermeneutika podrede sociologiji kulture, a književna kritika politizuje. Primenjeni metod nije obavezan u interpretaciji celokupne književne ponude, ali odsustvo sistematskog proučavanja nacionalističke kulturne matrice u post-titoističkoj srpskoj literaturi veoma je indikativno. Sa druge strane, posao koji smo uradili u Betonu za godinu i po dana razmere je malog naučnog projekta nekog Instituta za književnost. Ipak, takvim ustanovama su bliži međuratni časopisi, Milan Rakić i Ivan V. Lalić, dok su skupovi poput nedavno završenog „Rodni identiteti u savremenim književnostima i kulturama Balkana i JI Evrope“ gotovo strogo kontrolisani incidenti.
U petak, u „Gutenbergovom odgovoru“, emisiji posvećenoj savremenoj srpskoj književnosti koju radim nešto više od pet godina, pozvao sam neke od svojih sagovornika da sastave listu najboljih knjiga u 2007. godini. Nekako su u prvi plan iskočile knjige ogleda, studija, kritika i kolumni: Svetlane Slapšak, Zorice Bečanović Nikolić, Vladislave Gordić Petković, Ljubiše Jeremića, Jasmine Vrbavac, Novice Petkovića, novi Rečnik književnih termina Tanje Popović. Meni su zapale za oko pesničke knjige Dragane Mladenović, Milene Marković i Vladislave Vojnović. Proza, generalno, ove godine je prosečna. Veoma malo dobrih knjiga priča (pravo osveženje je Poglavnikova bakterija Borisa Dežulovića), ali i romana. Retuširanjem šireg spiska za NIN-ovu nagradu, kuću NIN-ovog žirija s pravom su napustili Ćosići, Dobrica i Pavle, ustupivši mesto Laslu Blaškoviću, ostrakiranom iz Kulturnog centra Novog Sada, i upečatljivom fragmentarno-multižanrovskom Uglješi Šajtincu. Uz neizbežnog Albaharija, povratnika Filipa Davida, najveće šanse idu njegovoj bečkoj ekselenciji Draganu Velikiću. No, pričekajmo još malo.
Danas, u svojevrsnom kulturnom pregledu nedelje, u emisiji „U prvih pet“ komentarišem putopis, ili pre knjigu putovanja Hansa Kristijana Andersena, Bazar jednog pesnika, izdavač SKZ. Ova knjiga je izvorno objavljena 1842. godine, po prvi put se pojavljuje na srpskom a sa danskog jezika su je prevele Mirna Stevanović i Sofija Bilandžija. Ovaj internacionalno poznati bajkopisac (u Danskoj i na nemačkom govornom području poznatiji kao putopisac budući autor 25 knjiga koje pripadaju ovom prozno-dokumentarnom žanru) i inovator pripovednog stila, početkom 40-ih godina XIX veka putujući parobrodom po Dunavu, na putu iz Carigrada u Beč, prolazi i kroz onovremenu Srbiju. O Srbiji kao hrišćanin i kao čitalac Rankea, Lamartina i nemačkih prevoda narodne poezije piše sa simpatijama, najjači utisak mu ostavlja beskraj šuma, pominje herojski mentalitet stanovništva i potčinjeni položaj žene u srpskom društvu, za koju kaže da odušak sebi nalazi u lirskoj pesmi.
Nikakva euforija. Kao što nema očekivanih gradskih gužvi, kao što će obnoć zatajiti i kućna pirotehnika (ako i nije bili namerno, zaslužuje svaku pohvalu). Ketering je zakon, ali ni gradske pekare, pečenjare, poslastičare, tržni centri i molovi nisu za potcenjivanje. Pitajte hiljade beogradskih domaćica za rafovima sa gotovom hranom i domaćina kojima podgrejani roštilj iz rerne ove godine bolje pasuje od kafanskog menija i bučne orkestracije. U Novaka (nije Đoković) ušlo se laganim TV-surfom uz Ferveks i kajsijevaču, presečeno pivom (nikakva kombinacija). Sile mraka iznova su poražene a prsten rastopljen na planini na Mordoru; Rupert Mardok je naučio svoj 21. novogodišnji jezik i rekao „Živeli“ (pa kad može Aca D King); propeler Tijanić je konzumentima javnog servisa dao voljno do sutra, kad počinje realnost; dok je naša Maja, nekako kruto (nije vežbala Ples sa zvezdama, svejedno uz Pink, HRT, RAI Uno ili BBC Prime) izvozala nekoliko krugova po stejdžu, okončavši time svoju predizbornu kampanju.
Za Novaka lepo je biti pekar, muzičar ili moler (mall-er), vlasnik kojeg mola.
Utorak 1. januar 2008.
Čeka se vremenska prognoza koja će zaustaviti kijamet pahulja, dok se prebrojavaju ustreljeni, zavejani, zasečeni i oni ispranih želudaca i teškog pogleda. Čitaju se novine od juče (recimo Danasov trobroj sa TV Beton dodatkom Tome Markovića „Javni servis na tajnom zadatku“). Čitaju se i knjige, a šta drugo? Završavam Leposavu Pavla Ćosića, izdanje Kornet. Duhoviti alegorijski SF koji označava literarnu objavu Treće Srbije. Ne iritiraju u ovom romanu bulevar Sonje Biserko i spomenik Petru Lukoviću i Džordžu Bušu XII (izvajani u više nego bratskom zagrljaju), ulične kabine za obaveznu ličnu higijenu tela, teror političke korektnosti koji vlada u orvelovskoj Srbiji budućnosti, gde je B92 jedini medij, vlada Nevlada Srbije koju čini Savez nevladinih organizacija, Crveni krst ima ulogu današnjeg NATO-a, dok se civilizovanje i demokratizacija sprovode udarima iz vazduha. To je još i simpatično. Na stranu neukusna satira na račun naše najbesperspektivnije zajednice, Roma, koji su u romanu apgrejdovali do ravnopravnih indoevropskih građana jugoistočno-azijskog porekla (uočavate američku analogiju), predstavnike Treće Srbije muči izolacija Srbije i bombardovanje, ali ne i srpski ratni zločini i represija. Treća Srbija je liberalna koliko i Druga, i prihvata sve tekovine tehnologije i multikulture, ali je selektivna u percepciji stvarnosti i vrednosno objektivna samo do granica privatnog i nacionalnog.
Nacionalni stroj, eksplicitni nacisti; Dveri, retrogradni korporativisti koji se zalažu za savez države, crkve i patrijarhalne tradicije; Beton, liberalni antinacionalisti; Ilegalni poslastičari, subverzivni građansko-nacionalni antiglobalisti.
Pluralizam u metežu.
Poslednje relikvije roštilja, ručak kod roditelja, rođaka ili prijatelja.
Sutra je radni dan. Za neke. Život je nekom legalistička maćeha a nekom trinaesta plata, vezani dani i plaćeno plandovanje.
Večeras ponovo na tajnom zadatku. Prelama se 36. broj Betona. U redakciji nas čeka Zoran Spahić, dobri duh našeg podliska, nevidljivi čovek koji je sve ove dane proveo na poslu. Njemu podižem ovu čašu.