Srbija na jugu

 Nedavne žestoke reakcije iz tih krajeva na promenu trase gasovoda samo su učinile očiglednim ogorčenost stanovništva koja se godinama taloži u građanima zbog zanemarivanja njihovih vitalnih interesa. Po onoj narodnoj, gde je tanko, tu se kida, stvarne ili pretpostavljene šanse za razvoj koje je pružala trasa gasovoda nestale su, tako da je i poslednja nada odlepršala ostavljajući i Niš i čitav region, prema njihovom osećaju bez takve perspektive. Posle izneverenih očekivanja vezanih za aerodrom, železnički čvor i druge značajne projekte, afera oko trase gasovoda samo je uverila građane tog dela Srbije da su oni drugorazredni. Verovatno, u takvim osećanjima treba tražiti razloge za neprijateljski odnos prema centru (čitaj: Beogradu) i za sve prisutnije glasove da se moraju sami pobrinuti o sebi. Otud privredno zamiranje ovog dela Srbije nije samo ekonomsko i socijalno pitanje, već bar u istoj meri i državno pitanje.

Drastične regionalne razlike u pogledu ekonomske razvijenosti zakonito dovode u pitanje državno jedinstvo. Zato priča o ravnomernom regionalnom razvoju jeste razgovor o očuvanju države. Najava regionalizacije ima smisla ako će pomoći uzdizanju „posrnulih“ regiona, zaustavljanju ekonomske migracije i osnaživanju države. Da bi se ostvarili ti ciljevi treba da postoji i sadržaj pojma regionalizacije iz koga će se jasno videti da se ne radi o birokratskoj ujdurmi i zamajavanju građana kako bi se izbegao razgovor o drugim problemima, već o nameri da se odgovarajućim sredstvima stvori situacija kada će biti svejedno gde se u Srbiji živi, pošto će svuda postojati zadovoljavajući nivo kvaliteta života. Ovo podrazumeva postojanje državnog plana i konkretnih mera koje treba da proizvedu željeno stanje. Kada se nešto mnogo zapusti kao što je to slučaj sa ovim problemom, do rešenja se ne može doći preko noći, ali već bi pravi početak bio dovoljan da splasnu tenzije.

Za građane sa juga Srbije se obično kaže da su sa malim zadovoljni, ali sve ima svoje granice. Trenutno je teško u Nišu naći preduzeće u kome se ne štrajkuje, ili u kome se nije štrajkovalo, ili u kome se neće štrajkovati. Štrajkovi se kreću kao talasi koji poplave, pa se povuku ostavljajući bare na pojedinim mestima, da bi ponovo sve zapljusnuli. Ova socijalna kretanja vremenom, ako se ništa ne preduzme, prerastaju u veliku poplavu. Po svemu sudeći, nalazimo se na korak od početka te poplave. Kada zaposleni porodični ljudi stvarno ne mogu tog dana ništa kupiti za hranu, situacija postaje vrlo ozbiljna. Kada se to ne može ni sledećeg dana, situacija postaje dramatična. I nju ne mogu smiriti ni evropske, ni vanevropske integracije. Nju smiruje hleb.

Jug Srbije koji je u žestokom socijalnom i političkom previranju nameće teme koje su od životnog značaja za celu državu. Postoji lakši i teži put. Lakši je kada se čuje i uvaži ono što jug traži, a teži je kad se čeka eksplozija pa se posle reaguje. Radnici iz uzburkanog Niša, zatučenog Leskovca, ojađenog Vranja i drugih mesta i sela sa juga otvaraju pitanje svog opstanka pošto više ne mogu da čekaju. Da li će odgovor stići na vreme, i da li će biti pravi, teško je prognozirati. Ali je zato lako predvideti šta će se dogoditi, ako zakasni, ili ako bude pogrešan.

Uvek bude vreme kada nečemu dođe kraj. Valjda sada dolazi kraj procesa koji je doveo do toga da se u jednom kraju države živi deset puta gore nego u drugom. Valjda je vreme da se zaustavi socijalno i ekonomsko rastakanje države.

Da se proces propadanja ne može izolovati (zaraznije od svinjskog gripa) i zadržati u jednom delu zemlje pokazuje sudbina radnika iz Lapova koji biraju smrt umesto ovakvog života. Lapovo je socijalno, a ne geografski smešteno na jug, i tako deo po deo Srbije odlazi na jug, sve dok ostale strane sveta ne nestanu. Sva je prilika da će se već ove jeseni Srbija smestiti na samo jednu stranu sveta. Na južnu.

Autor je bivši ministar za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku