Srbija ne treba da sledi ni SAD, ni EU, ali ni Rusiju i Tursku

O svemu ovome razgovarali smo sa Milanom St. Protićem, istoričarem i bivšim ambasadorom SR Jugoslavije u SAD.

* Vlast u Srbiji stalno potpiruje tenzije sa susedima u regionu. Malo sa Hrvatskom, malo sa Bosnom, pa sa Makedonijom, praktično nema države s kojom naši zvaničnici nisu u nekom sukobu, za sada medijskom. Kako mislite da će se to završiti?

– Nesporazumi na tlu bivše Jugoslavije doveli su do ružnog raspada države i nezamislivog krvoprolića pre otprilike četvrt veka. Treba li podsećati na sve strahote i grozote kojima su mnogi od nas svedočili, a neki i aktivno učestvovali? Današnji predstavnici vlasti u Srbiji, tj. nemali broj njih, imali su u tome istaknutu i neslavnu ulogu. Naivno je očekivati da će, preko noći, od piromana postati vatrogasci. U vreme Borisa Tadića krenulo se u ispravnom smeru po ovom pitanju, ali se od promene na čelu Srbije dolaskom naprednjaka 2012. sve vratilo unazad. Mora da se kaže i to, istine radi, da ekstremizma i ekstremista ima i kod drugih naroda u našem susedstvu. Jedni hrane druge, jer u stvari, govore istim jezikom i razmišljaju na isti način, samo što to čine iz suprotnih uglova. Dobar primer je pozicija Prištine. Prvo su se borili, svim sredstvima uključujući i nasilna, za svoju samostalnost od Srbije. Sad autonomiju ne dozvoljavaju Srbima, takođe svim sredstvima, uključujući i nasilna. Čine isto ono što je Milošević činio njima.

Politika koju vodi Beograd, međutim, nema pred sobom jasan cilj, ni u jednoj jedinoj oblasti. Regionalna stabilnost i dobrosusedski odnosi su suviše krupan zadatak za ljude koji danas vode Srbiju. I taktički i strategijski. Za njih je „zamrzavanje konflikta“ univerzalno rešenje svih problema.

* Bili ste jedan od lidera DOS-a, koji su srušili Miloševića. Šta mislite o tome što Vučićeva vlast uporno rehabilituje Miloševića i devedesete i negira odgovornost za učešće Srbije u ratovima devedesetih, o zločinima da se i ne govori?

– Nisam iznenađen, ali jesam razočaran. Mi smo krivi. Dozvolili smo da istorijska prilika koja nam se ukazala da menjamo Srbiju ode u nepovrat i da se na vlast vrate oni koje smo onomad do nogu potukli. Imali smo posle 5. oktobra 2000. blanko mandat od naroda da uradimo što je moralo da bude urađeno, izvedemo teške hirurške zahvate i pođemo napred. Ništa od toga nismo učinili i posledice su morale da budu pogubne. Kazna je stigla 12 godina kasnije u vidu nenormalne i nezdrave nadmoći naprednjaka, tj. preobučenih Šešeljevih radikala.

Čak ni u svom miloševićizmu, današnji vlastodršci nisu iskreni. Na jednoj strani su preuzeli glavne postavke politike DOS zajedno sa pojedinim ljudima iz DOS, a na drugoj slave Miloševića i njegovo doba.

* Na Balkanu je došlo do preraspodele snaga, uz Britance, EU, prevashodno Nemačku, i SAD, sada su se priključile i Rusija i Turska. Koji put da Srbija izabere?

– Sile koje ste naveli, osim SAD, deluju na Balkanu duže od dva veka. To je stara priča. Pogrešno je, po mom mišljenju, slediti bilo koju od njih pošto naši i njihovi interesi nisu i ne mogu biti istovetni. Srbija, za sebe i zbog sebe, mora da prelomi kojoj civilizaciji pripada. To pitanje, u biti, nije spoljnopolitičko već kulturološko. Mi smo nekad u prošlosti o tome odlučili prihvatajući zapadna merila, vrednosti i institucije. Docnije smo, silom, okrenuti u obratnom pravcu. Danas ne znamo gde smo, odakle dolazimo I kud smo naumili. Lutamo zato što ne znamo šta hoćemo. Naša znanja o Rusiji, ili SAD, ili bilo kojoj od država koje pominjete, toliko je ograničeno da ne može dovesti do ispravnog suda i odluke. I što je najgore, prepuno je predrasuda i netačnosti. Aktuelni političari u Srbiji, ali ni njihovi savetnici mentori, jednostavno ne raspolažu dovoljnim znanjem da bi uspešno vodili ovu zemlju. Iskreno, sumnjam i u njihove dobre namere. Neznanje i nepoštenje jesu pogibeljna kombinacija za dobrobit bilo koje zemlje i bilo kog naroda.

* Srbija ima jako komplikovane odnose sa SAD, ponajviše zahvaljujući NATO bombardovanju SR Jugoslavije, koje je rezultiralo odlaskom Srbije sa Kosova. Kako vidite budućnost odnosa sa SAD i kako ih razvijati?

– Ovo pitanje se naslanja na prethodno. Za uspešnu politiku prema SAD biće potrebno neuporedivo više učenja, rada i razumevanja od onog koji ulažu naši političari i diplomate. Nisu naši odnosi sa SAD komplikovani nego su loši. A loši su zato što mi ne shvatamo ni njih, ni ono što nam saopštavaju. Ne shvataju ni oni nas. Gluvi telefoni. Zaziremo od Amerike, ali smo njom impresionirani.

* Bili ste ambasador u SAD nakon pada Miloševića s vlasti. Spremali ste sa Zoranom Đinđićem dogovor o Kosovu s Amerikancima iza leđa Koštunici. S kim ste pregovarali i na kom nivou su vođeni razgovori i naravno, šta ste predlagali u tim tajnim diplomatskim susretima?

– Tempi passati, rekli bi Italijani. Radio jesam na svoju ruku, takav je bio dogovor pred moj odlazak da imam odrešene ruke. Ni Đinđić nije ništa znao. Ponešto je znao Labus. Ne mnogo. Razgovori su vođeni dosta visoko u Savetu za nacionalnu bezbednost maja i juna 2001. Pisao sam o tome podrobno u „Izneverenoj revoluciji“ još pre trinaest godina. Nije uspelo i tačka. Vraćati se danas na to je bespredmetno.

* Rekli ste jednom da ste smenjeni sa mesta ambasadora u SAD jer ste pravili aranžman o izručenju Miloševića sa Amerikancima i to na svoju ruku. O čemu se tačno radi?

– Mislio sam, i tad i sad, da je trebalo izdejstvovati protivuslugu za Miloševićevo izručenje i da je ta protivusluga trebalo da se odnosi na status Kosova, kad smo već na tome insistirali. Milošević ga je upropastio, red je bio da se iskupi. Bar delimično. Nikakvu dilemu nisam imao, niti sam mislio da je ista trebalo kriti. Pod uslovom da se dogovor postigne, razume se. Bušova administracija je na moju ponudu reagovala pozitivno, dobili smo i određena jemstva. Beograd nije hteo ili nije smeo. Moja smena u celoj epizodi nema veliku važnost. Bili smo mali ljudi za velike poteze.

* Koji je, po Vama, cilj SAD na Balkanu?

– Jasno kao dan. Divide et impera. Podeli, pa vladaj. To je politika svake velike sile otkad je sveta i veka. Tako i američke. Nikad nam neće dati da napravimo veliku i dominantnu državu na Balkanu. Ni nama, ni bilo kome drugom. U njihovim očima, država koja bi obuhvatala Srbiju I Republiku Srpsku, hipoteticki i argumenta radi, bila bi na 60 kilometara od Zagreba i 20 kilometara od Sofije. To je za njih neprihvatljivo. Dobro je ponekad pogledati geografsku kartu. Mi čak ni to ne radimo. Ne volimo da čitamo.

* Zoran Đinđić je imao brojna neslaganja sa evropskim zvaničnicima oko rešavanja pitanja Kosova. Kako vidite rešenje kosovskog pitanja?

– Na moju veliku žalost, jedno od tragičnih nasleđa Slobodana Miloševića je izgubljeno Kosovo. Ono je za Srbiju izgubljeno u suštinskom smislu, bez obzira na svoj status. Jer nezamislivo je i najvećim tzv. „nacionalistima“ da bi Srbija bila u stanju da vlada nad Kosovom, tačno da svi na to pristanu. Ako je tako, a jeste, onda je naša politika iznuđena tom nesrećnom i zlehudom činjenicom. I titoizam i Milošević imaju svoju cenu, a ta cena nije mala. Ko god to ne shvata ili je oskudan intelektualno ili je zakržljao moralno.

Mi smo Kosovo vratili na bajonetima generala Jankovića 1912, izgubili smo ga u suludom Miloševićevom ratu predvođeni komunističkim komandantima 1999. Ratovi se odvajkada biju za teritorije. Pobednik ih osvaja, poraženi ih gubi. Zato je Milošević najveći gubitnik u modernoj srpskoj istoriji. I gubitnik i štetočina. I to sa stanovišta upravo srpske nacionalne politike i srpskih nacionalnih interesa.

Zoran je, svestan datosti posle 5. oktobra, igrao jednu igru u koju sam nije verovao. On je mislio da je tako morao zato što većina naroda i moćnih faktora u zemlji to od njega tražilo. Nije hteo da upadne u zamku u kojoj je Koštunica dobar Srbin, a Đinđić eksponent Zapada. A ipak je upao.

* Kakav ste Vi imali odnos sa Đinđićem i kako je izgledao vaš poslednji susret i razgovor?

– Zoran i ja smo bili veoma različite ličnosti i različiti karakteri. Nekad smo savršeno sarađivali, nekad je varničilo na sve strane. U osnovi smo bili sličnomišljenici. Više smo se međusobno cenili nego što smo se voleli. Tek kad je ubijen osetio sam koliko mi nedostaje i koliko smo, u stvari, bili bliski. Neopisivo mi ga je bilo žao. Ubili su ga zbog njegovih najboljih osobina, ne zbog njegovih mana. Pisao sam o njemu naširoko u istoj onoj „Izneverenoj revoluciji“… Bio je jedinstven čovek. Za ramena iznad okoline.

– Bili ste gradonačelnik Beograda. Kako vam izgleda rukovođenje gradom u poslednjih šest godina vlasti naprednjaka? Šta zamerate a šta mislite da je dobro urađeno?

– Preciznosti radi, nisam bio gradonačelnik već predsednik skupštine Beograda. I to vrlo kratko. Nisam imao nikakvu izvršnu vlast. I tad sam razmišljao drugačije od vladajuće većine. Moj Beograd nije njihov Beograd. Zato sam dao ostavku i otišao teška srca. Sad je još gore, mada su ljudi, začudo, isti. Oni bi betonsku kulu na Savi i šarenu fontanu na Slaviji. Ja bih čist i uređen grad i, po mogućstvu spomenik kralju Petru Prvom, na primer. I večni pomen Dimitriju Tucoviću. I… Mogli bismo o Beogradu “čitav dan do podne“.

* Opozicija je danas u potpunosti razjedinjena. Koliko bi okupljanje nekog novog DOS-a moglo da uzdrma Vučića i naprednjake i šta mislite da bi moglo da bude čvorišna tačka okupljanja opozicije?

– Neću reći ništa novo ako kažem da su potrebni ljudi i ideje. Nema u opoziciji ni jednog, ni drugog. Vučić im je oduzeo politiku, prisvojio je i tera po svom. Uveo je medijsku strahovladu, teror u parlamentu, jednoumlje. I opozicija na to pristaje i učestvuje u Vučićevom pozorištu. Sami su krivi za to što im se događa. Srbiji je potrebna opozicija koja će da krene ispočetka: u narod, od sela do sela, od varoši do varoši, od čoveka do čoveka, bez skupih automobila, odela i svite, bez pompe i talambasa. Opozicija koja će da govori narodu pametne i iskrene stvari. Politika se gradi odozdo. Dan za danom, korak za korakom. Niko nikad ništa nije postigao iz carskih gaća. A ovi današnji opozicionari su politički manekeni kojima je glavno da se slikaju, daju gromopucatelne izjave i gube izbore. To ne biva.

 Istorijske zablude

* Koje su najveće srpske istorijske zablude i kako ih prevazići?

– Najteža srpska boljka jeste nacionalna megalomanija. Želimo više nego sto možemo. Precenjujemo sebe i potcenjujemo druge. U poslednje vreme smo postali bolećivi prema sebi. Malaksali smo biološki, najvredniji nam odlaze decenijama, gledamo sebi kroz prste, bežimo od poređenja, merenja, ocenjivanja, lažemo se i obmanjujemo, živimo u iluzijama… Pukla nam je kičma…Nalazimo se na strmoj nizbrdici… Nije dobro…