Na svakih sto poginulih radnika samo tri kazne zatvora: Zašto nam se događaju nesreće na radu?

Iz Ministarstvo zdravlja navode da je pregledano ukupno 105 pacijenata sa simptomima trovanja, od kojih je četvoro zadržano u Zdravstvenom centru Aleksinac, a šest upućeno u Univerzitetski klinički centar u Nišu, a za ostale navode da je njihovo stanje stabilno, te da će već danas biti pušteni kući.

Ipak, nametnulo se pitanje, kao i mnogo puta pre – zbog čega smo poslednjih godina svedoci sve češćih nesreća na radu koje se neretko završavaju smrtnim ishodom.

Kao još jedan podatak koji pokazuje nesavesno postupanje prema radnicima, jeste i to da je na radnom mestu tokom 2022. godine život izgubilo 56 radnika, najčešće na gradilištima, pisali su mediji ranije.

Oko tri četvrtine prijava protiv odgovornih za njihovo stradanje sudovi su odbacili.

Predsednik udruženja Centar za dostojanstven rad i naučni saradnik na Institutu za radno pravo iz Beograda Mario Reljanović navodi za Danas, pozivajući se na studiju „Krivična dela iz oblasti rada“ objavljenoj prošle godine, a na kojoj je i sam radio, da je opšti zaključak da se ta krivična dela vrlo retko percipiraju i procesuiraju.

– Vrlo često se ide na prekršaj iako postoji krivično delo. U slučajevima kada radnik ili sindikat podnesu prijavu protiv poslodavca, ona se obično odbaci. Ono što je poražavajuće, jeste činjenica da u odnosu na sva krivična dela iz te oblasti, na svakih sto poginulih radnika samo tri odgovorna lica dobiju kaznu zatvora. Tri odsto poslodavaca, kada dođe do smrtnog ishoda dobiju kaznu zatvora – ističe Reljanović koji je o ovoj temi i ranije pisao za Peščanik.

Kako objašnjava, razlozi koji se navode su različiti, a često i nemaju smisla.

– Uglavnom se to svodi na zaključenje da je sam radnik kriv za povredu, što se naravno dešava, a postoje apsurdne situacije, ili se zanemari objektivna odgovornost poslodavca da poštuje mere bezbednosti i da ne bi bilo smrtnog ishoda da one postoje – navodi on.

„Omiljena“ praksa sudova je, kako napominje, da se izrekne uslovna kazna, koja zapravo ne znači mnogo.

Krivični postupak bi trebao, kako navodi, da bude poslednji stepen.

Reljanović podseća da je prošle godine usvojen i „Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu“, ali da postoji problem u njegovoj primeni.

Prema zakonu, zaposleni mogu preko svojih predstavnika da učestvuju u sprovođenju mera bezbednosti i zaštite zdravlja kod poslodavca.

– U praksi, u mnogim kolektivima, poslodavac to posmatra kao dodatni trošak i teret ili jednostavno, u mnogim slučajevima, nije ni svestan koje sve kriterijume i standarde mora da ispuni da bi rad bio bezbedan. Činjenica je da čak ni za neke najjednostavnije stvari poslodavci u Srbiji nemaju sluha – navodi on.

Kao jedan od parametara koji neophodan da se ispuni kako bi se obezbedila bezbednost na radu, Reljanović navodi Akt o proceni rizika, koji ili nije donet, ili ga donose licencirane, eksterne agencije.

– Ne bih da prejudiciram, ali uzrok trovanja je verovatno ili loša ventilacija ili nedostatak ličnih sredstava za zaštitu na radu – maski. Imali smo primere koji su dobro dokumentovani u drugim fabrikama. U GEOX-u su ljudi radili bez zaštitnih rukavica i maski, sa toksičnim lepkovima i drugim materijama za obradu kože. Pre nekoliko godina su radnici Gorenja koji proizvode rashladne uređaje štrajkovali zato što je bila nepodnošljiva temperatura. Nisu imali klimu da rashlade radni proizvod, a proizvode frižidere. Nažalost, s vremena na vreme, stvari kulminiraju ovim što smo imali u namenskoj industriji u „Trajalu“. Nismo imali ovako masovne slučajeve, već pojedinačne incidente na dnevnom nivou – kaže Reljanović.

Ono što je na strani države, a što se ne sprovodi, jeste nadzor nad primenom pravila, napominje naš sagovornik, dodajući da je inspekcija rada, koja je nadležna, desetkovana, iako tvrde da ih ima sasvim dovoljno, te da poslove ispitivanja mera bezbednosti i zaštite zdravlja rade inženjeri, te da se kontrola nekada obavlja samo formalno, pregledom papirologije.

Neretko se može čuti i da poslodavac od radnika traži da povredu na radu ne prijavi kao takvu, već da se dogodila kod kuće, a da za uzvrat ponudi određenu, obično malu, svotu novca.

– To je jedan od mehanizama za izbegavanje odgovornosti. Kada se neko povredi kod kuće, dobija 65 odsto naknade zarade i poslodavac isplaćuje samo prvih 30 dana kada je sprečen za rad zbog povrede, a u slučaju da se povredi u fabrici, poslodavac je dužan da isplaćuje naknadu sve vreme dok radnik ne može da radi, i to 100 odsto naknade. Poslodavac čak i u tom slučaju, „uštedi“ na povređenom radniku – objašnjava on.

Postavlja se pitanje kako radnicima vratiti veru u pravnu državu, te da ljudi prestanu da pristaju na takve ponude.

– Radnici koji to rade su uglavnom zastrašeni, odnosno naređeno im je da tako postupe. Postoje svedočanstva, naročito kada radnici napuste poslodavca, pošto više nemaju šta da izgube, onda se okrenu ili medijima ili advokatima radi stručne pomoći i kažu šta se zapravo desilo – kaže on.

Reljanović ističe da dokle god ne počne sankcionisanje poslodavaca, mi nećemo imati nikakvu preventivnu politiku.

Vladimir Todorić, advokat porodice oštećenih u slučaju pogibije radnika u „MB Namenska“ u Lučanima gde su u eksploziji 14. jula 2017. poginuli radnici Milomir Milivojević i Milojko Ignjatović, ističe da su razlozi zbog kojih radnici pristaju na takve dogovore vrlo jasni.

– Zašto to rade radnici? Zato što ne smeju da odbiju, da ne bi izgubili posao, ako ne istog dana, onda za mesec dana. Često se ljudi drže na „tankoj uzici“ odnosno na ugovoru na određeno vreme, koji se ne mora nastaviti ukoliko neko pravi problem. U tim manjim sredinama se često zapošljavaju generacijski porodice u velikim fabrikama – ističe Todorić za Danas.

Rešenje problema, prema viđenju advokata Todorića, nije tako jednostavno.

– Jedno sto godina boljeg obrazovanja i boljeg rada na struci bi pomoglo. Jedino kako tu može da se pomogne jeste da ih mediji, barem u narednom periodu, drže pod prismotrom. Mi smo imali u Lučanima da je tužilaštvo te noći kada se desio tragični slučaj, poslalo policiju kući, a lice mesta ograđeno trakom je čuvalo obezbeđenje fabrike do dolaska veštaka iz MUP-a, koji je dolazio iz Beograda i koji se čekao od devet uveče do osam ujutru. Neverovatne stvari se tu dešavaju – podseća Todorić.

I on napominje da sitacija u pogledu osuđujućih presuda u ovakvim slučajevima odavno nije optimistična.

– Od devedesetih, pa na ovamo, mi nemamo nijednu osuđujuću presudu za neko rukovodstvo ili odgovorno lice u namenskim industrijama, a imali smo nebrojano puno tragičnih slučajeva. Tu su u pitanju državni lobiji, odnosno vojni i lobiji namenske industrije, koji utiču u velikom broju slučajeva na postupanje sudova, naročito veštake. Čak i da imate sud koji hoće da sudi, kada veštaci dolaze iz države, iz nekog instituta koji je povezan sa vojskom ili sa policijom – napominje on.

Todorić navodi da je skoro nemoguće dobiti objektivno veštačenje.

– Mi se sve nadamo da ćemo u slučaju fabrike „MB – Namenska“ u Lučanima, dobiti jedan takav primerak – kaže sagovornik naše redakcije.

On je podsetio i na predmete „Grmeč“ iz 1996, koji je završio na sudu u Strazburu „jer Srbija nije istražila istinu“, odnosno šta se zapravo desilo, te slučaj „Prve iskre“, namenske proizvodnje iz Bariča iz 2006. godine, kao i desetak slučajeva u Lučanima.

– Uvek se daju saopštenja, iako se ništa nije utvrdilo, da su se sve mere poštovale. Međutim, da su se sve mere poštovale, ne bi došlo do ovoga. Video sam da je u slučaju „Trajala“ poginulo, praktično dete, od 18 godina – ističe naš sagovornik.

On dodaje da se na poslovima poput rada sa raketnim gorivima, kao što je to bio slučaj u Lučanima, obično zapošljavaju mlađe osobe.

– Na raketnim gorivima su najopasniji poslovi. Tamo su se primala deca, to im je bio prvi posao. Stariji nisu hteli da rade te poslove, a jedini način da se dobije zaposlenje je bio na tom mestu. Nudili su se neke stimulativnije plate. Ono što me ne bi iznenadilo da se pogleda u ovom slučaju jeste koliko je bilo radnih subota, radnih nedelja, da li je bilo normi, odnosno radnih naloga koji na tim poslovima, po zakonu, ne bi smeli da postoje. Ne sme da se zadaje koliko mora da se uradi. Treba videti da li je mladić imao obuku i kakvu, da li je prošao zdravstvenu kontrolu, stručne ispite, kakvo je bilo zaštitno odelo i slično – ukazuje advokat.

On naglašava da je neophodno da sve provere urade upravo institucije.

– Iz mog iskustva, taj put do istine je u Srbiji ili nemoguć ili toliko naporan da samo izuzetno uporni, pre svega roditelji, mogu da izađu na kraj sa celokupnom mašinerijom koja stoji protiv njih. Morate da imate na umu da je namenska industrija ovde povezana sa „crnim đavolom“, što bi se reklo. I unutra i spolja. U pitanju su veliki profiti. Povezana je i sa stranačkom i sa međunarodnom politikom, izvoznim lobijem… To su, što bi se reklo, Augijeve štale. Ne znam kako bi se mogle očistiti u ovom slučaju. Znam da se, kao po pravilu, uvek pokušava naći neki dogovor sa porodicom – da se isplate, da se zbrinu, zaposle, izgradi im se put do kuće ili tako nešto slično – zaključuje Todorić.