Srbija pod usporenom bombom

Novi most? Novi Žeželjev most?

Zovemo ga Naš most. Nikola ima tri godine i voli da ide na tu stranu, a želi i da vidi nasukane lađe. Nije jedini – vidimo izdaleka da se pored havarisanih  ledolomaca Vučevo i Čakor fotografiše i neki mladi par.

Dark tourism – reklo bi se trendy. Ledolomci stoje tu već godinama, i polako se vremenom ispod njih napravio čitav sprud od peska, granja i otpada.

Ove godine je Dunav bio nizak i krma Čakora sada je već mesecima uronjena u vodu u kojoj pršti riba – možda je i grabljivcima to brodovlje atrakcija? Nikola posmatra čudo od broda u vodi. Ima još kibicera, jedan pita obližnjeg pecaroša šta se desilo s brodom.

Privatizacija, kratko odgovara varaličar. Da, nevidljiva ruka tržišta se u Evropskoj prestonici kulture kanda poigrala konceptualne umetnosti. Posmatramo simbol tranzicione privrede – jedan je potonuo, drugi ne radi…

Petak, 24. jul

Danas sahrana. Jutarnje sunce se blago probija kroz lišće starih oraha koji ukrašavaju jedno od najušorenijih mesta u Vojvodini – Đurđevo. Žurim da stignem do kapele, gde u širokom krugu na propisanoj razdaljini stoji mnoštvo – okupljena rodbina, prijatelji, komšije.

Pokojni je umro od tumora – bolesti čije se opake razmere ne vide u vreme samo jedne bolesti – korone. Svečana tišina ispod maski. Mnogi nisu došli, zbog zabrane okupljanja.

Tako dakle izgleda sahrana u vreme kovida 19. Nema rukovanja, poljubaca, zagrljaja, neće biti daće, svi su svesni virusa i disciplinovani su, ali ipak – zajednici je važno da se okupi.

Atmosfera poštovanja.

To je tako kad umre dobar čovek. I svi ti ljudi okupljeni čine se dobri. Ne mogu da im vidim lica, ali ih ipak nekako odmah prepoznajem. Vidim im ruke pune zanata, preplanule, sposobne. Dobrim ih čini to što su radeni, pošteni, svaki dan zajedno, poznaju se po dobrom. Mir zajednice amortizuje gubitak. Jedan nije tu, ali su svi ostali tu. Dobro.

Kako će izgledati moj sprovod? Sahrana kao mera života. Jesi li nekom pomogao? Da li si bio radan, pošten? Zajedno? Da li si dao sebe za druge?

Subota, 25. jul

Novo naselje u Novom Sadu – tvrdim da treba da postane zaštićena prostorna kulturno-istorijska celina.

Dok šetam s Nikolom, koji razgleda kako bageri iskopavaju temelje buduće sedmospratnice, vidim kako se ispred zida zgrada izgrađenih na Bulevaru Evrope diže prašina – novourbanistički novosadski poduhvati polako opkoljavaju usnulu Bistricu.

Uskoro će ona postati neobično parče grada u kojem, eto, raste drveće i ima mesta za parkiranje, a trotoari i ulice su dovoljno široki da i obični mali čovek ima mesta i oseća se upravo tako – kao čovek.

Dakle – upadaće u oko, previše je to za današnja merila, biće pogodno za uništavanje, nadograđivanje, ugrađivanje, dograđivanje. Treba ga zaštititi.

Mislim da sam nekad davno upravo tu počeo da shvatam kako se politika ovekovečuje kroz grad, njegove ulice, zgrade, drveće, prolaze i ćorsokake. Sloboda, razum, haos, otimanje – sve to očvrsne u cigli i malteru.

Novo naselje, građeno 1970-ih i 1980-ih slika je politike jednog doba koje prepoznajem kao doba reda i humanosti. Nakon tog doba počinju da se pojavljuju razni Šarengradi, a sada – samo uporno replicirani spomenici gramzivosti.

Nedelja, 26. jul

Prolazak kroz novosadsku Podbaru.

Zgrade niču u visinu i polako zaklanjaju Almašku crkvu. Uskoro će svi gradski markeri biti zasenjeni investicionim urbanizmom. Izrasline na licu nekadašnjeg Grada. Ulice postaju preuske, neravne, trotoara skoro da nema, pešaci prolaze prašnjavim drumovima.

Još jedna novosadska favela. Ko tu želi da živi? Ili – ko mora? Prisećam se Ričarda Floride i njegove ideje da gradovi koji žele da imaju budućnost i rast moraju da neguju kreativnu klasu.

Kreativci, opet, imaju tendenciju da se kreću prema dobrim uslovima života – vrtićima, školama, biciklističkim stazama, lepim kafićima, parkovima, bazenima, ordinacijama…

Ko želi da ih zadrži i pridobije – stvara im uslove. A njih ovde nema. Ovo je izgleda grad projektovan za motače kablova. Budućnost zapetljana u te kablove…

Ponedeljak, 27. jul

Dešavanja u Srbiji podsećaju na delovanje neke usporene bombe.

Prisećam se one koja je 1999. pala na most blizu kuće u Vrbasu.

Osim što je vrlo precizno prepolovila relativno mali most (od oko 30 m), oštetivši oko 400 kuća u okolini, na našoj kući je podigla i pomerila plafonsku ploču za nekoliko milimetara, oduvala je crep, prvo ugurala prozore u sobe, a zatim ih vakuumom izvukla nazad, tako da vise na ulici, izlomila je cevi u zemlji, otresla malter sa zidova…

Socijalna bomba koja je aktivirana tokom 1990-ih u Srbiji je napravila neku sličnu dinamiku: potisnula je mnoštvo kvalitetnih ljudi van, uvukla masu izbeglih i raseljenih lica, urušila je i zapustila infrastrukturu, napravila prazninu na važnim položajima koje je ispunio otpad.

Taj proces još traje.

Šta radiš kad razara socijalna bomba? U Vrbasu smo tad pali na pod i sklonili se pod sto. Od svih šrapnela imali smo sreću da je u mojem čelu završio tek mali bezazleni staklić. A ovo sad je kao zadatak da se izbegne udarni talas socijalne bombe. Otići van dometa? Pronaći svoje mesto ispod stola? Goloruk na bombu?

Sećam se svih onih stotina ljudi koji su pomogli da kuća bude obnovljena. Krov da bude prekriven za jedan dan.

Utorak, 28. jul

Čitam novu knjigu o teorijama kulture Arnolda Groha. Kao prvu modernu teoriju kulture predstavio je stanovište Sigmunda Frojda, dodavši kritiku evrocentričnog i zapadnocentričnog Frojdovog stava koji je kulture raznih domorodačkih naroda sveta svrstao u niže (zanimljivo, s obzirom da je Frojd bio Jevrej – koliko je time anticipirao kasnije antisemitske stavove zbog kojih je i sam morao da beži u London?).

Dragocenost Grohove knjige je što upućuje na neke autore koji su u Frojdove vreme, dok je kolonijalizam još u punoj snazi, već ozbiljno kritikovali savremeno društvo Zapada i njegovo nesuvislo eksploatisanje resursa, prirodnih i ljudskih, kako u kolonijama tako i domaćih. Jedan od njih je Hans Paaše i njegovo delo Devet pisama Afrikanca Lukange Mukare. Mukara je sa jezera Viktorija početkom 20. veka navodno došao u ekspediciju na Zapad, i piše svom kralju o tome šta je video.

A video je da ljudi žive nesrećni, kako uništavaju prirodu, opsednuti poslom i istovremeno bez entuzijazma za rad zato što su poslovi repetitivni, prisilni. Mukara u jednom momentu pita računovođu kad će biti dovoljno tog ekonomskog rasta, a ovaj ne zna da odgovori.

Za Frojda bi Mukara bio infantilan, a njegovo nastojanje da očuva prirodu i način života u skladu s njom – verovatno bi ocenio kao tabu.

Zanimljivo je da se može posmatrati kako mi i danas živimo logikom plemena, a Mukara bi verovatno rekao da to uopšte ne mora biti loše – tabu je ono što se ne dira, svetinja, a od kad je industrijalizacije postoji i reakcija na nju koja želi da očuva ono što je tabu.

Danas je to često reakcija koja kao svetinju vidi prirodu i način života u skladu s njom (pa otuda sreća zbog Stare planine ako na njoj neće biti građene MHE).

Zanimljivo je da se negdašnji konzervativci, na primer oni unutar crkvenih zajednica, zapravo danas neretko pokazuju kao napredni promoteri ili nemi posmatrači uništavanja (zelenih) svetinja. Zvuči duboko licemerno da oni koji Frušku goru proglašavaju Svetom istovremeno rasprodaju i uništavaju njene šume.

Da li se na Svetoj Gori tako gradi i seče?

Simpatično mi je da se prisetim reči Bruna Latura, koji reče da na zdravorazumske zahteve da pokrenemo proizvodnju što je brže moguće treba odgovoriti vriskom Nipošto!. Po njemu – poslednje što treba da uradimo jeste da nastavimo da na istovetan način radimo sve što smo radili ranije.

Naravno, pitanje jeste – a kako onda?

Na Zapadu je, a bome i kod nas, već duže vremena uočljiv podzemni fenomen koji Bron Tejlor naziva Tamna zelena religija (Dark Green Religion – tamnost razumem u smislu nevidljivosti poput nevidljivosti tamne materije u svemiru).

Uvrežuje se strah da je tabu na udaru, da je na delu opšte skrnavljenje i da više ništa nije sveto. Naravno, druga strana se može prepoznati u onima kojima se tabu nalazi u sefu. To će sve intenzivnije biti linije podele budućnosti.

Religije koje ne zazelene izneveriće sebe, tj. čoveka. Ako u tome istraju naći će se uskoro na pogrešnoj strani istorije. To znaju vaseljenski patrijarh i papa, a kako je kod nas?

Sreda, 29. jul

Treba napraviti muzej bola. Ili je to planeta već sama po sebi?

Autor je filozof iz Novog Sada