Srbija podložna mnogim vidovima ekstremizma

Knjiga, u izdanju Univerziteta Kolumbija, predstavljena je na Univerzitetu Džons Hopkins u Vašingtonu, javlja Glas Amerike. Urednica knjige Valeri Peri izjavila je da različite forme ekstremizma hrane jedna drugu, a nijedna ne postoji u vakuumu.

Ekstremističke grupe koriste narative o događajima iz prošlosti da bi pravdali svoje nasilje i svoj identitet, navodi Nike Ventholt sa Univerziteta u Gronigenu.

Ona ističe da su za ekstremne desničare četiri glavna neprijatelja – jugoslovenski komunisti, fašisti, međunarodna zajednica i muslimani, ali je centralni i najveći neprijatelj – Zapad. U Srbiji, desničari se ograđuju od politike predsednika Vučića, ali i profitiraju od nje, primećuje Ventholt.

„Oni stalno naglašavaju ideju slabih, unutrašnjih elita u Srbiji koje se ne suprostavljaju EU i Zapadu, izdaju srpski patriotizam, dok ujedno profitiraju od institucionalizacije radikalnog, desničarskog govora i dešavanja u Srbiji na najvišem političkom nivou“.

Desnica privlači ljude nudeći im novu budućnost, novi san, dodaje Ventholt.

“Te stranke dobro znaju kako da privuku ljude, da im pokažu, na neki način, izlaz. Ali, istovremeno, ne treba da precenjujemo njihovu veličinu. Zapravo, veći su problem stranke za koje mi na Zapadu mislimo da su umerene, ali nisu baš tako umerene. Ekstremističke partije je lako identifikovati, ali ove umerenije stranke, koje se i same udvaraju ekstremnim gledištima – to je vrlo problematično”, rekla je ona .

Politička sociološkinja Ana Dević kaže za Glas Amerike da srpske vlasti “samo na rečima” suzbijaju ekstremizam i govor mržnje.

Dovoljno je, kako je navela, pogledati koliko traju sudski procesi, na primer Mladenu Obradoviću, lideru zabranjenog ultradesničarskog pokreta Obraz, kako se presude njima praktično suspenduju i kako te kazne nikome ništa ne znače.

To su osobe spremne na akcije, kao što je ne samo govor mržnje nego i fizički napadi, pretnje ubistvom, najčešće preko internet portala. To ukazuje da naši organi reda i najpre političke elite nisu zabrinute zbog takvog stanja u društvu, zbog jednog popularnog raspoloženja, koje toleriše takve stavove, i stvara čak jedan frivolan odnos u društvu da je sasvim okej smatrati da je sopstveni narod superioran u odnosu na sve ostale, a da se u isto vreme zalaže za očuvanje tradicije antifašizma, ocenila je Dević.

Mi, dakle, nemamo nikakav zvaničan stav naših elita po tom pitanju osim onoga što se na engleskom zove „lip service“, a vidimo da sa druge strane nadležne organizacije EU ne vrše nikakav pritisak u tom smislu, osim što povremeno govore o nedostatku medijskih sloboda, istakla je ona.

Kada govorimo o Dverima, reč je o umivenoj desničarskoj organizaciji, koja iz svog interesa da opstane u parlamentu donekle ‘ošišala’ uglove svoje ideologije i koja se, što je vrlo interesantno, ne izjašnjava po pitanju ostalih radikalnih desničarskih grupa u Srbiji, tako da ih možemo otpisati možda u tom smislu, istakla je Dević.

Ali ima drugih grupacija, kao što je nova, kišobran organizacija radikalne desnice, čijem su osnivačkom skupu prisustvovali predstavnici, jedan sasvim sigurno, vladajuće stranke. Postoje za sada prilično opskurne desničarske grupe kao što je Nacionalna avangarda, na čijem su osnivanju takođe bili predstavnici vlasti.

Očigledan primer širenja govora mržnje u srpskom društvu, kako preko društvenih medija tako i iz zgrade paralmenta, jeste lider Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj.

“Postoji velika debata da li govor treba cenzurisati, da li bi trebalo da snažniji otpor tim komentarima potekne od predsednika, premijerke, poslovnih lidera i vlade, ili se samo pušta da to prolazi, dozvoljava se uz utisak da nema razloga za brigu. Potrebno nam je veće moralno liderstvo“, ocenila je Peri.

Lideri treba da to osude i kažu da Srbija treba da bude društvo za sve građane.

No, vidimo takve pojave i u Evropi i Severnoj Americi, dodala je ona. Ono što možemo je da podržimo snažnije edukativne programe, da bismo obezbedili da mladi ljudi budu medijski pismeni, da razlikuju govor mržnje od običnog, političkog govora, da prepoznaju kada im se servira propaganda i lažne vesti, a kada su prijemnici pravog novinarstva.

To zaslužuje više pažnje i u Srbiji, regionu i na globalnom nivou, smatra Peri.

Srpska desnica ima partnera koji prolazi prilično neopaženo što se tiče Zapada, a to je ruska radikalna desnica, kaže Ana Dević koja se tom temom pozabavila u svom poglavlju knjige. Ana Dević podseća na značaj građanskog društva i ocenjuje da Srbija ima prilično dobro trenirane aktere u sferi civilnog društva.

Vidimo brojne organizacije koje, nažalost, nemaju pristup javnom prostoru, jer je potpuno prenaseljen medijskim organizacijama koje imaju podršku vlasti, ali pojedinačno imamo mnogo predstavnika civilnog društva koji ukazuju na propuste i probleme, koji se tiču toga da je naša vlast patron ili poluvidlijivi patron radikalne desnice, istakla je Dević.

Ali, kada bi bilo moguće da se pojavi jedna ‘kišobran grupa’ za sve te aktere, to bi bila dobra budućnost.

Da li će ovi protesti koji traju već nekoliko meseci označiti pojačanu potrebu i dovesti do takvih kišobran pokreta, ostaje da se vidi“, zaključila je Dević.