Srbija političke stabilnosti je ona koja ide prema dvopartijskom sistemu

– Geostrategijski mi smo i ovim ugovorom potvrdili povezanost naše i ruske ekonomije, posebno u oblasti koja je najprirodnija za povezivanje, a to je gasna privreda, odnosno energetika. Srbija nema odakle drugde da dobija gas do iz Rusije. Ono što je aktuelizovano u poslednje vreme u našoj javnosti, to je pitanje komercijalnog aranžmana u vezi sa prodajom Naftne industrije Srbije. Mogu da kažem da smo tu odbranili maksimum naših i nacionalnih i ekonomskih interesa. Cena je na početku pregovora bila problematična. I sam sam o tome govorio. Danas kada su sve naftne kompanije oborile svoju vrednost na jednu četvrtinu one vrednosti koju su imale pre godinu dana ili četiri meseca, i cena se praktično uklapa u procenu koju je dao naš privatizacioni savet.

Da li taj geopolitički aspekt relativizuje poziciju Srbije prema Evropskoj uniji?

– Da demistifikujem to pitanje. Niko u Evropi nam ne zamera na ovom aranžmanu zbog toga što praktično sve evropske države imaju sličan aranžman sa ruskim partnerom. Da demistifikujemo do kraja: Gasprom, to naši građani treba da znaju, nije samo ruska kompanija. U Gaspromu svoje akcije imaju Italijanska naftna kompanija i Dojče banka. To je rusko-nemačko-italijanski konzorcijum. Upravo Nemačka i Italija imaju vitalni interes za ruskim gasom, i zbog toga gasovod Južni tok jeste prvenstveno namenjen Italiji kao krajnjoj destinaciji, krajnjem tržištu, a Srbija se nalazi negde na sredini tog puta. Nemačka je krajnja destinacija Severnog toka. Mi smo upravo kroz ovaj aranžman na neki način povezani i sa Italijom i sa Nemačkom i sa Rusijom, što je važan strategijski trougao u kome se Srbija nalazi i koji duboko ekonomski povezuje Rusiju i Evropsku uniju. Nemojte nikada da zaboravite da je EU najvažniji trgovinski partner Rusije, kao što je i najvažniji trgovinski partner Srbije. I na kraju, ovim aranžmanom ne samo da se ne dovodi u pitanje naša evropska budućnost, već se ona, u stvari, potvrđuje. Mi ćemo ovakvim aranžmanom u budućnosti biti snabdevač ili transporter gasa i energenata za Evropsku uniju, mnogo važniji za EU nego što smo bili bez jednog takvog aranžmana.

Činjenica da Ratko Mladić nije u Haškom tribunalu teško može racionalizovati osećaj da Evropa ne pokazuje baš neki poseban entuzijazam da ubrza naše evropske integracije?

– Entuzijazam Evrope za proširenje menja se iz godine u godinu. Evropa nije ista kao što je bila pre godinu dana. I Evropa je u ekonomskim teškoćama. I kad neko ekonomski trpi, dakle i EU, nije sklon ulasku u određene političke projekte koji mogu da dovedu u pitanje ekonomsku stabilnost svake pojedinačne države članice EU. Mi ćemo se tokom krize verovatno suočiti sa sniženjem tog entuzijazma Evrope za proširenjem, ali sačekaćemo godinu-dve, koliko će trajati ekonomska kriza. Za to vreme uradićemo ono što možemo, i siguran sam da će na kraju, kada Evropa donese odluku o proširenju Srbija, biti spremna za prijem u članstvo.

Da li je entuzijazam Evrope prema Srbiji proporcionalan entuzijazmu Srbije da okonča saradnju sa Haškim tribunalom?

– Čak i kada Evropa ne bi postavljala uslov saradnje sa Haškim tribunalom, mi bismo radili na okončanju te saradnje. Zbog toga što to nije samo pitanje naših evropskih integracija, nego i pitanje naših unutrašnjih vrednosti. Prvo, saradnja sa Haškim tribunalom je naša domaća obaveza, mi imamo zakon koji nas na to obavezuje, ali i taj zakon imamo zbog toga što želimo da razrešimo sva sporna pitanja nacionalnih sukoba i građanskog rata na prostorima bivše Jugoslavije, skidajući odgovornost za bilo koji zločin sa našeg naroda, pri tom očekujući da će takav isti pristup imati i Bošnjaci, i Hrvati, i Albanci. Mislim da je to na kraju pretpostavka pomirenja i normalnog života na bivšem prostoru Jugoslavije. Bili bismo veoma nezreli ako bismo ponovo to pitanje stavili pod tepih, kao što se to dešavalo nakon Drugog svetskog rata. Za posledicu smo imali sukob koji je dobio svoje enormne i veoma destruktivne razmere devedesetih godina.

Nerealno je očekivati da glavne zemlje Zapada povuku svoje priznanje nezavisnosti Kosova. S druge strane, Srbija ne odustaje od Kosova. Ta „kvadratura kruga“ izgleda generiše hroničan problem sa Zapadom i poziciju Srbije donekle definiše kao „kontroverznu“. Nastavljate li i naredne godine s takvom politikom?

– Ne samo u 2009. godini, već u nizu godina pred nama. Očuvanje integriteta zemlje je program za koji sam dobio poverenje građana kao predsednik Srbije, ali je i Koalicija za evropsku Srbiju dobila poverenje građana, i od te politike ne može da se odustane. Doduše, ona jeste veoma kompleksna i mnoga iskušenja će biti pred nama do ostvarenja cilja. Sve dok postoji žarišni problem na prostoru Balkana, to će biti dodatni razlog za evroskeptike da se Evropa ne proširuje na zapadni Balkan.

Da li je moguće očekivati u vašem drugom mandatu da ponudite Albancima neku vrstu „istorijskog kompromisa“?

– Mi nemamo prava na skepticizam u politici, imajući u vidu realna politička iskušenja sa kojima se suočavamo. Moramo da manifestujemo svojevrsnu političku kreativnost. Moramo da pružimo viziju, i građanima Srbije, i svim narodima na prostoru Balkana s kojima rešavamo istorijske konflikte. Ne možemo živeti prolongirajući konflikte u večnost. Ako pažljivije analizirate šta činim na nivou političke operativnosti, i kakvu retoriku koristim, videćete da je ideja beskonfliktnosti u temeljima naše politike. Jedino na takav način mi možemo napraviti vrednosni iskorak. I zbog toga Srbija ne upućuje ni reč agresije svojim susedima, Srbija ne deli lekcije, već uvažava različito poimanje istorije, različito poimanje stvarnosti. Srbija pokušava da bude krajnje praktična. I zato naša inicijativa na Generalnoj skupštini UN u vezi sa premeštanjem kosovskog pitanja sa političkog i bezbednosnog terena-na teren prava. I zato naša inicijativa u vezi sa prihvatanjem Euleksa na Kosovu, ali istovremeno i naša inicijativa prema UN o dogovoru oko šest tačaka koje su od vitalnog značaja za život Srba i nealbanaca na Kosovu i Metohiju. Svaka naša inicijativa ima u sebi poruku mira, praktičnu dimenziju i predlog rešenja koja su održiva u budućnosti. Zato je postojeće rešenje neodrživo u budućnosti, jer je uspostavljanje nezavisnosti Kosova na nelegalan način, i bez pristanka srpskog naroda, i praktično neodrživo u dužem vremenskom intervalu. Ja verujem, kao što to danas kaže Iber Vedrin, bivši ministar spoljnih poslova Francuske, i prihvatam tu činjenicu, da je ideja suštinske autonomije mogla biti mnogo ozbiljnije razmatrana u međunarodnoj zajednicii da je ovo stanje sa takozvanom nezavisnošću Kosova potpuno neodrživo. Verujem da će u godinama koje dolaze, kada se ispostavi da albanske institucije na Kosovu ne mogu da ostvare funkcije države, biti neuporedivo više onih koji će hteti da pronađu stvarno kompromisno, i u dugom vremenskom intervalu, održivo rešenje.

Energetski sporazum sa Rusijom problematizovao je odnose Vaše Demokratske stranke sa G17 plus, glavnim reformskim partnerom DS u Vladi Srbije. Kolikog je, zaista, intenziteta taj sukob?

– Nema sukoba. Demokratska stranka, niti ja, ni sa kim se ne sukobljavamo. Naprotiv. Svaki gest koji manifestujem jeste pokušaj rešavanja problema a ne stvaranja konflikata. Štaviše, ako primećujete, izbegavam i konflikt sa opozicijom, a nekmoli sa strankama u vladajućoj koaliciji. Potpuno je normalno i razumljivo, ovo sad kažem kao psiholog, da u kriznim periodima i vremenu velikih pritisaka ljudi žele da prebace odgovornost na nekog drugog i da postave sebe u pomalo asimetričnu poziciju sa sniženom odgovornošću za rešavanje problema s kojima se društvo suočava.

Gospodine predsedniče, možete li nam konkretno reći da li je vladajuća koalicija u Srbiji u krizi?

– Koalicija nije u krizi. Verujem da je nervozno reagovanje prolazna manifestacija i iskaz nelagodnosti koju doživljavaju pojedini koalicioni partneri u vladi, u trenucima velikih ekonomskih izazova. Dodatni je problem to što je teško predvideti kolika je dubina ove ekonomske krize. To je teško predvideti i u SAD i u Rusiji, a nekmoli u Srbiji. I Srbija će biti zahvaćena tim velikim kriznim talasom, baš kao i svaka zemlja. Mi imamo bolje odgovore nego druge zemlje do sada, i dobra okolnost je da dubina finansijske ekonomske krize u Srbiji nije takva kao u nekim nama susednim zemljama, kao što je Mađarska, ili kao što je, na primer, Ukrajina, ili čak Island koji je skoro bankrotirao. Veoma je važno da sada budemo maksimalno politički integrisani.

To, valjda, znači i da je Vlada za sada stabilna?

– Vlada je stabilna, odnosno, nije manje stabilna nego što su bile sve prethodne vlade. Nemoguće je i očekivati više imajući u vidu iskušenja sa kojima se Srbija suočava, kao i činjenicu da Vlada u Skupštini ima samo tri poslanika više u odnosu na minimalni prag. Ali, s druge strane, imajući u vidu ono odakle smo krenuli, mislim da je Vlada sa dovoljno stabilna i da možemo da ponudimo odgovore za iskušenja. U svakom slučaju, ja od svoje odgovornosti neću nijednog sekunda pobeći. Demokratska stranka takođe. Ko želi da radi u ovoj vladi s punom iskrenošću i punim doprinosom, neka izvoli, ko ne želi da učestvuje u Vladi, to može i otvoreno da kaže. Tu nema nikakve ljutnje. Smatram da su izbori najnepovoljnije rešenje u ovom trenutku za Srbiju zato što mnogo koštaju, odlažu odluke koje moramo da donosimo iz dana u dan kao odgovor na krizu koja se valja, a izbori bi proizveli odlaganje tih odluka za nekoliko meseci, dok se ne bi formirala neka buduća vlada. Dakle, svako ko kalkuliše sa izborima u ovom trenutku veoma pogrešno i štetno kalkuliše.

Da li Vi to, gospodine predsedniče, nagoveštavate mogućnost promene strukture Vlade i parlamentarne većine bez izbora?

– Sva su rešenja bolja od samih izbora. To vam kažem i kao predsednik stranke koja ima ubedljivo najveću podršku građana i koja bi nedvosmisleno, po nekim istraživanjima, na ovim izborima dobila i samu vlast. Bio bih veoma neodgovoran kada bih zbog toga tražio nove izbore. Nije svrha politike da vi uvek osvajate vlast, nego je svrha politike da uradite kad ste na vlasti neke konkretne stvari koje poboljšavaju život ljudi. A sad je prilika da završimo neke konkretne stvari.

Utisak je da je premijer Cvetković, pored toga što je ekonomski ekspert i simpatičan čovek, pomalo „politički bled“?

– Imamo i varijantu sećanja na Koštunicu. Ako neko misli da bismo sada ove probleme rešavali bolje sa nekim premijerom njegovog tipa, mislim da mnogo greši. Danas nam najviše rešenja treba upravo u ekonomskoj sferi. Premijer Cvetković, podsećam vas, nije stranačka ličnost. On je stručnjak u svojoj oblasti, a ova vlada je karakteristična po tome što u njoj rade svi dosadašnji ministri finansija u demokratskim vladama: tu su i Božidar Đelić, i Mlađan Dinkić, tu je i premijer Cvetković, tu je i Diana Dragutinović. Tako da ova vlada mora da ima kapacitet da rešava ekonomske probleme sa kojima se suočavamo.

Protivnika Vam sigurno ne fali, ali Vaše pristalice zbunjuju sukobi bitnih ljudi za koje se misli da su baš „vaši“. I da su vam posebno bliski. Da li ste znali šta tinja između načelnika Generalštaba Zdravka Ponoša i ministra odbrane Dragana Šutanovca?

– Naravno da znam za sve tenzije koje postoje u srpskom društvu, dobro sam obavešten. Ne postoji nijedna zemlja na svetu, niti bilo koja politika u kojoj ne postoje izvesne lične nesaglasnosti. Ako čitate memoare Tonija Blera, uočićete sličan momenat, jer on kaže da je najteži problem za vreme njegovih mandata bilo to što je morao toliko vremena da provodi ubeđujući svoje saradnike da sarađuju jedni s drugim. Ako je premijer Velike Britanije morao to da čini, ne treba misliti da je on jedini u takvoj situaciji. Nažalost, to je problem koji i sam prepoznajem.

Ipak se stekao donekle mučan utisak da Vi morate da arbitrirate, ili prostije rečeno da presečete stvari?

– Ja ne arbitriram na bilo kom mestu iznad svojih ustavnih kompetencija. S druge strane, imam nedvosmislenu nadležnost, zakonsku i ustavnu, kad je u pitanju Generalštab i mesto načelnika Generalštaba. Ova debata je dobila javni karakter, a pitanje vojske i ova pitanja koja se postavljaju u sistemu odbrane, ne mogu biti predmet javne debate. Vojska mora biti pod demokratskom i civilnom kontrolom. Ali, vojska sama po sebi nije demokratska institucija i nema demokratskog upravljanja vojskom, pošto to nije moguće. Ova debata u javnosti potpuno je bespotrebna i bespredmetna, i ona mora da se vodi u vojno-bezbednosnim institucijama.

Vi i gospodin Šutanovac ste kumovi, a znate kakav je narod, čak i ovaj sukob na relaciji Ponoš – Šutanovac, očas posla zna da prebaci na neki usud. Razmišljate li o doživljaju politike na taj način, da Vi i Šutanovac možete postati „logičan“ deo niza „kumovskog usuda“; Karađorđe i Miloš, Vuk i Šešelj, Toma i Šešelj…

– Nemam prava da uvažavam te stvari. Zdravko Ponoš mi je lični prijatelj, osim što je načelnik Generalštaba srpske vojske. Sa njim sam diskutovao o pitanju reforme sistema odbrane više nego bilo s kim. Uostalom, moja ideja je bila da Zdravko Ponoš postane načelnik Generalštaba. Mnoge političke teme diskutovao sam sa Draganom Šutanovcem, koji mi se kao član DS pre mnogo godina obratio i prošao je neku vrstu treninga koji sam ja tada organizovao u DS. Ali, ja nemam pravo da se opredeljujem prema ličnim afinitetima, da taj element, faktor ličnog, unosim u javni život. Moram da se držim ni po babu ni po stričevima. Ono što je meni neobično jeste da ljudi danas, u srpskoj politici, vrlo lako iznose svoja lična osećanja, utiske, pa čak i odluke definišu ličnom motivacijom. Javni život mora maksimalno biti razdvojen od privatnog, odnosno ličnog. Jer, politika je javna delatnost. Oni koji to ne razumeju, ne razumeju osnovna pravila.

Kako se borite sa „mangupima u vašim redovima“?

– Ne postoji stranka koja nema mangupe u svojim redovima. Od najmodernijih evropskih, pa do one u kojoj je ta definicija data u periodu boljševizma. Sve stranke u Srbiji moraju da rešavaju probleme korupcije, to nije rezervisano samo za neke. Da bi se to dešavalo, osim krivičnih prijava i tužbi, potrebno je donošenje sistemskih rešenja.

Jedno od sistemskih rešenja jeste promena seta pravosudnih zakona. Naravno, predsednik republike ili premijer ne smeju da se mešaju u rad sudova, jer sudovi moraju biti nezavisni. Ali, kao što i premijer i predsednik moraju dokazati svoju čestitost i privrženost poslu, tako i sudije moraju biti i čestite i privržene poslu. I zbog toga je neophodno reformisati ne samo stranke, nego i pravosuđe, i zdravstvo, i policiju, i bezbednost, reformisati bukvalno svaki segment našeg društva. Pogledajte profesore. A profesori se vrlo često odupiru reformi obrazovanja i bolonjskom procesu. Zbog čega? Zbog toga što se od njih očekuje mnogo više rada i mnogo više iskušenja. Tako se i sudije odupiru reformi pravosuđa, jer se postavlja pitanje da li sve sudije mogu da budu sudije. Ako političari moraju da prođu izbore da bi mogli da preuzmu određene dužnosti, zašto bi svi drugi bili pošteđeni takve mogućnosti.

Da li možete da demistifikujete famu Vaših odnosa sa gospodinom Tomislavom Nikolićem?

– Nema nikakve fame. Ja gospodina Nikolića poznajem skoro 20 godina. Ne postoji nijedan akter na političkoj sceni u Srbiji koga ja ne poznajem više decenija. Koštunicu takođe, Vojislava Šešelja znam od ‘80. godine..

Kakvi su Vaši politički odnosi sa gospodinom Nikolićem?

– Korektni. Svih ovih godina korektni. I uprkos velikom rivalitetu na izborima, vrlo korektni. Devedesetih godina, bio sam izaslanik DS na razgovorima sa SRS, odmah nakon izbora, da definišemo stvari, da vidimo pozicije SRS i DS. I tada sam imao normalnu komunikaciju sa ljudima koji su bili naši politički oponenti. Kao i danas. Da nemam tu normalnu komunikaciju, ne bismo bili danas u prilici da raspravljamo sa raličitih pozicija na civilizovan način o centralnim pitanjima. Gospodin Nikolić je moj najveći politički rival, tu apsolutno nema nikakve dileme. Naša sučeljavanja su obeležila proteklih pet godina. Povremena komunikacija o najvažnijim državnim pitanjima postoji između mene i njega, i to se dešava na jedan normalan i civilizovan način.

Šta god da pristojno kažete o Nikoliću ili njegovoj novoj stranci, ma koliko to kurtoazno bilo, šešeljevci će biti još sigurniji da je ta stranka Vaš ekskluzivni projekat?

– Ne vodim takvu „ekskluzivnu“ politiku. Nisam užestvovao u rasturanju Srpske radikalne stranke. Ne rasturam niti jednu jedinu stranku. Podržavam sve koji su spremni da se menjaju u dobrom pravcu. Vrata za saradnju, za razgovor sa bilo kojim političarem u Srbiji, otvorena su i to je moj metodološki pristup ovoj stvari. Za zemlju je korisnije da umesto neprijatelji budemo politički konkurenti. Možemo se razlikovati u raznim pitanjima, ali moramo težiti ka saglasnosti o ključnim strateškim ciljevima države i nacije. U tim okolnostima pitanje pobede na izborima prestaje da bude pitanje života i smrti, kao što je bilo u Srbiji u poslednjih 20 godina. Mislim da je to unutrašnja politička reforma koja je dobrodošla za građane Srbije. I takva Srbija u kojoj izbori nisu pitanje života i smrti postaje dugoročno stabilna. Bavljenje razlikama oko, na primer, zdravstva ili obrazovanja, reformi ovog ili onog sektora, treba da budu prevashodno pitanja na izborima u godinama koje dolaze. Zato Srbija koja ide prema dvopartijskom sistemu, sa nekoliko manjih stranaka koje bi bile korektivi, jeste Srbija političke stabilnosti. To je dobro za građane Srbije, ali bi takva Srbija bila jako dobra i za sve ostale regionalne države, i za Evropsku uniju. Takvu Srbiju Evropska unija jedva čeka u svojim redovima.

Đinđić, Brant, Tito i Hruščov

Da li se ponekad zapitate šta bi Đinđić uradio da je na Vašem mestu?

– Uvek se pitam šta bih trebalo ja da uradim… Dobro sam poznavao način na koji je Zoran politički rezonovao, ali ne mogu od njega da pozajmim odluku niti mogu od njega da pozajmim reakciju. Moram da se oslonim na sebe. Nema mi druge. Kao što se i on oslanjao na sebe.

Iako povodom energetskog sporazuma sa Rusima cinici tvrde da Vi i Medvedev ličite na Tita i Hruščova, imate li uzora u političkoj istoriji Srbije?

– U mladosti značili su mi Vili Brant i Ulof Palme. Ali, ovo je jedno sasvim drugačije vreme. Odrastao sam, uslovno govoreći, pored Zorana Đinđića i izbliza sam pratio njegov intelektualni i politički razvoj. Međutim, okolnosti u kojima je on davao svoja rešenja sasvim su drugačije od ovih sadašnjih. I tim instrumentarijumom ne možemo voditi Srbiju danas.

Omiljeni opozicionar

Ne bismo da zvučimo neukusno, ali ko Vam je „omiljeni opozicioni lider“?

– Sećam se jednog takvog pitanja upućenog Miloševiću, pošto je on tada odgovorio: „Vojislav Šešelj“. Ne bih da činim ništa što je činio Milošević, pa u tom smislu ne bih ni odgovarao. Mudro izbegavam njegove strategijske greške (smeh)… Još trpimo posledice njegovih grešaka, tako da ne bih voleo da iko trpi posledice mojih grešaka.