Srbija radi ono što mora a ne što hoće

Suzana Grubješić: Ima ona pesma od grupe Letu štuke koje se zove Kao na zapad. Tako bih ja nazvala tu politiku. Ali zvanično spoljna politika Srbije je multivektorska – bez preterane političke volje za njeno strateško usmerenje. Rekla bih i da je zastoj u evropskim integracijama i nedostatak jasnije perspektive ulaska u EU stvorio prostor za politiku formalnog približavanja Zapadu uz istovremeno pragmatično gledanje na Istok.

Vladimir Međak: Srbija na papiru vodi politiku ekvidistance, međutim u praksi nije tako. A ekvidistanca ne bi trebalo da postoji ni na papiru. Jer ako kažete da je strateški cilj Srbije ulazak u EU, onda se to ne može dovoditi u pitanje. Ne možete težiti ulasku u EU, a onda reći Unija nam je isto što i Evroazijski ekonomski savez – nama su svi isti. Ako kažeš da ti je strateški cilj ulazak u EU, onda sve ostalo mora tome da bude podređeno.

Karabeg: Primetno je da se u medijima koje kontroliše vlast mnogo povoljnije govori o Kini i Rusiji nego o EU?

Grubješić: Nisam a priori protiv toga da se kritikuju neki potezi Brisela. Kritika je i dozvoljena i poželjna jer mi kao zemlja, koja pristupa EU, treba da imamo realnu sliku o toj zajednici. Po mom mišljenju glavni razlog za takvo vođenje spoljne politike je nerešen kosovski problem. Vodi se računa da se ne glasa protiv Rusije i Kine – jer se one vide kao dve glavne saveznice u borbi Srbije protiv nezavisnosti Kosova. A što se tiče slike koju stvaraju mediji, ovih dana je CESID objavio istraživanje o tome šta građani misle o Kini, Rusiji, EU i SAD. Prema tom istraživanju 77 posto anketiranih misli da Kina ima pozitivan uticaj na Srbiju, 72 posto Rusija, 26 procenata smatra da EU ima pozitivan uticaj na Srbiju, 15 procenata SAD, a 3 posto NATO. Takva je percepcija građana Srbije, a ona se stvara na osnovu medija.

Karabeg: Ali mediji su pod kontrolom vlasti koja bi mogla da kaže medijima – nemojte to da radite, pa percepcija ne bi bila takva. Zašto to vlast dozvoljava?

Grubješić: Već sam rekla da je sve to u funkciji rešavanja kosovskog problema. Evo, sad kako se primiče nastavak dijaloga sa Prištinom mediji sve više govore o licemerju Zapada i o blagonaklonosti Kine i Rusije koje će nam pomoći da rešimo taj problem.

Međak: Apsolutno nisam protiv toga da se kritikuje Brisel, ali, kritika EU je uglavnom izraz potreba unutrašnje politike. Pozitivan odnos prema Kini i Rusiji za vreme pandemije je samo pojačanje nečega što je ranije postojalo. Kampanja o ulasku u Evroazijski ekonomski savez trajala je tokom 2019, znači mnogo pre pandemije. Od 2017. beležimo porast antievropskih stavova mladih u Srbiji. To se podudara sa izborom Aleksandra Vučića za predsednika Srbije i sa kampanjom o potrebi jakog vođe. Ne možete u isto vreme promovisati evropske vrednosti i jakog vođu – ili ste za jakog vođu ili za evropske vrednosti.

Pitali ste zašto vlada, ako joj je stalo do EU, dozvoljava antizapadnu retoriku. Pa, vlada to dobrim delom i finansira.

Karabeg: Da li je u ovom trenutku EU više stalo do Srbije nego Srbiji do EU?

Međak: EU je posle dužeg vremena shvatila svoju grešku i promenila politiku. Trebalo je da se na ZB ponaša onako kako se ponašala u Istočnoj Evropi, a nije. Uticaj trećih strana pojavio u trenutku kada je EU ostavila vakuum na ZB. A što se tiče zainteresovanosti naše strane za EU, nisam video preteranu zainteresovanost. U poslednjih 20 godina period od 2016. do 2019. bio je najpovoljniji za evropske integracije. U tom periodu Srbija je imala stabilnu vlast, vladajuća stranka imala je u parlamentu 150 – 160 poslanika uz minimalnu antievropsku opoziciju, ekonomska situacija je bila povoljna, pa i pored toga ništa nije urađeno. Evropske integracije su vrlo jasno stavljene u funkciju vlasti umesto da budu stavljene u funkciju modernizacije i reforme zemlje.

Grubješić: Ako je EU stalo do Srbije, ona to mora da pokaže u praksi. Srbija je već 20 godina strateški opredeljena za članstvo u EU. Toliko traje naš proces pristupanja EU. Unija mora da pobedi strah od proširenja koji je zavladao posle prijema Hrvatske. Prošlo je dovoljno vremena, napravljena je dovoljna pauza, vreme je da jedna ili dve države iz regiona u narednih nekoliko godina budu potpuno spremne za ulazak u EU.

Karabeg: A zar i Srbija ne mora nešto da uradi da bi se približila EU, pre svega kad je reč o vladavini prava i slobodi medija na čemu Brisel jako insistira, ali nema pomaka?

Grubješić: Naravno da treba. Svako ima svoj domaći zadatak. Zna se šta mi treba da uradimo. To su unutrašnje reforme. Težište je na demokratizaciji, pluralizmu, vladavini prava, nezavisnom pravosuđu, slobodi medija, borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala. Nema nikakve dileme šta su obaveze kandidata, ali očigledno ima dilema kad će se ispuniti obećanja koja su im data.

Karabeg: Dokle može da traje politika Srbije sedenja na dve stolice?

Međak: Našu politiku sedenja na svim tim stolicama ne definišemo mi nego međunarodni odnosi. Recimo, 2012. niko nije mogao predvideti aneksiju Krima, rat u Ukrajini i sankcije EU prema Rusiji što je našu politiku potpuno izbacilo iz balansa. EU je počela da radi na ograničavanju kineskih investicija, nije više onakva situacija kakva je bila pre 10 godina. Sve će to na nas uticati. Pošto je naša spoljna politika dobrim delom zasnovana na pitanju Kosova, mi nismo gospodari svoje politike. Mi se trudimo da se prikažemo kao da smo gospodari, ali zapravo radimo ono što moramo umesto da radimo ono što hoćemo. To je naš najveći problem.

Grubješić: Nije realno očekivati da će se u dogledno vreme promeniti naša multivektorska politika balansiranja, a to prevashodno zavisi od rešavanja kosovskog pitanja. Ono što je važno reći je da Srbija nije politički neutralna, da je opredeljena za ulazak u EU i da je bespredmetna svaka insinuacija na tu temu.