Srbija sjajna na taktičkom, patuljak na strateškom planu

njima se govori o pravu naroda na samoopredjeljenje i kritikuju Ustavni sud i Visoki predstavnik za BiH. Zašto Dodik šalje te zaključke Vučiću nakon više od pola godine?

Srđan Puhalo:

Mislim da je sve u stvari počelo s onom informacijom o sastanku predstavnika Srbije i Kosova 4. septembra u Vašingtonu. Tim povodom je napravljena predstavu koja bi trebalo da pokaže Srbima u Srbiji i u RS kako se vlast brine o njima. A s druge strane, trebalo je da se pošalje poruka međunarodnoj zajednici da su RS i Kosovo povezani. To je onda izazvalo političku buru na potezu Bošnjaci – Srbi.

Ibrahim Prohić:

Radi se o strateškim i istorijskim ciljevima koji su u svojoj osnovi imperijalni. Ovo čemu svjedočimo posljednjih dana u Crnoj Gori je samo još jedna dodatna ilustracija svega toga. Nema nikakve sumnje da je Vučić dobio dokument, o kome govorite, istog trenutka kad je on bio usvojen. Da budem sasvim precizan, on je suštinu tog dokumenta znao prije nego što je on došao u Narodnu skupštinu RS. Ili da budem još precizniji – mislim da je Vučić sugerirao šta će pisati u tom dokumentu. Radi se o uobičajenoj političkoj igri Beograda. Sjajni su na taktičkom, a patuljci na strateškom planu. Zato su izgubili sve ratove između 1991. i 1995. koje navodno nisu vodili. Dobili su jedino RS. Ovo što sada gledamo u Crnoj Gori možda je pokušaj da se i u toj državii instalira RS ili, što je još gore, da se od Crne Gore napravi RS u okviru Velike Srbije.

Karabeg:

Mislite li da je ovo povezivanje Republike Srpske sa Kosovom urađeno uz saglasnost predsednika Vučića?

Puhalo:

Koliko mogu da primjetim, Vučić mnogo manje pomaže Kosovu nego RS, koja mu trenutno služi za bildanje mišića i pokazivanje patriotizma jer je pitanje šta može uraditi s Kosovom. To Dodiku itekako prija. Idu izbori i on se, kad je riječ o položaju Srba, pokazuje kao važan igrač u regionu, a na taj način kreira i javno mnjenje. Nameće teme, vodi igru i pokazuje mišiće bez obzira što na kraju od toga neće biti ništa.

Karabeg:

Stranka demokratske akcije jodmah je oštro reagovala na Dodikove poteze i saopštila da „patrioti BiH neće dozvoliti da se otme ijedan pedalj njene teitorije“, a bošnjački član Predsjedništva Šefik Džaferović poručio je Dodiku da RS može postojati i ne postojati u okviru BiH i da dobro povede računa o tome?

Prohić:

To je uobičajeni način komunikacije između sestrinskih stranaka koje se baziraju na istoj ideološkoj matrici i istoj političkoj filozofiji. Ima jedna anegdota koja kaže da su svojvremeno Amerikanci ponudili Aliji Izetbegoviću da se ukine u to vrijeme vladajuća SDA, a on je navodno rekao:

„Nemojte, znam ja s njima“. Ako je ta anegdota tačna, a i ako nije, ona odslikava političku filozofiju i strategiju o kojoj govorim. Jer, oni jedni bez drugih ne mogu postojati. Jedino što je dosad uradio taj bošnjački član Predsjedništva, koga ste pomenili, bilo je što je u nekoliko navrata davao izjave koje, što bi rekao kolega Puhalo, bildaju mišiće. Dakle, riječ je o uobičajenoj igri gdje i jedni i drugi periodično izazivaju konflikte. Jedni nabace loptu, drugi je dočekuju i ponovo je vraćaju.

Karabeg:

Slično upozorenje Dodiku je, kao i Džaferović, uputio i šef opozicione Srpske demokratske stranke Mirko Šarović. On ga je upozorio da je suludo i nepotrebno otvarati pitanje položaja RS u kontekstu Kosova.

„To je pokušaj raspakivanja Dejtonskog sporazuma u kojem RS ulazi u potpunu neizvjesnost“, kaže Šarović, i dodaje da se Dodik kocka sa RS. Mislite li da je Šarović u pravu?

Puhalo:

Naravno da će opoziciona SDS reagovati. Oni uvijek prate Dodika, kaskaju za njim. Pošto ne mogu da se slože s njim jer su opozicija, onda kažu – to je raspakivanje Dejtona, ko zna kako se to može završiti. Tu vidim njihov pokušaj da se s Dodikom takmiče u odbrani RS koju niko ne napada. A šta bi se desilo kad bi se raspakovao Dejtonski sporazum – mi pojma nemamo jer bi to bila stvar dogovora tri naroda, odnosno njihovih političkih elita. Šarovića tu vidim kao nekoga ko pokušava da uđe u kolo, da postane važan, ali to mu nikako ne uspijeva, pa cupka okolo. Složio bih se s Prohićem da nema Dodika bez Bakira Izetbegovića, niti Dodika i Izetbegovića bez Čovića. Oni jedni druge drže u životu.

Prohić:

Samo da dodam. Nema Dodika bez Vučića i nema Čovića bez rukovodstva Hrvatske. Oni su svojevrsni glasnogovornici svojih mentora iz Beograda i Zagreba.