Prerano je, verovatno, za davanje odgovora na pitanje o ishodu suđenja, jer ne znam šta će biti sadržaj usmene rasprave koja počinje danas pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu. Svojom presudom iz 2008. godine, kojom je našao da ima nadležnost u ovom sporu, Međunarodni sud nije odlučio da li ima nadležnost da odlučuje o događajima koji su se desili pre 27. aprila 1992. godine, dakle datuma nastanka SRJ, pa će o tome odlučivati sada, kaže za Danas Pravo Rodoljub Etinski, glavni pravni savetnik Ministarstva spoljnih poslova Srbije i profesor međunarodnog prava na Pravnom fakultetu u Novom Sadu.
Kako je objasnio, obe strane imaju zadatak da dokažu da je genocid počinjen, a pored toga, „ako to dokažu, onda treba da pokažu da se akti činjenja genocida ili drugi akti zabranjeni Konvencijom o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, kao što je podstrekavanje na genocid, pomaganje ili saučesništvo u izvršavanju genocida, mogu pripisati drugoj strani“.
– Republika Srbija dugo se i detaljno spremala za suđenje, podrobno dokumentovala svoju tužbu i okupila vrstan pravni tim – jednom rečju, učinili smo sve da se što bolje pripremimo za usmenu raspravu. To je bio naš deo posla, o ostalom odlučuje sud, ističe profesor Etinski.
- Da li se može povući paralela između ovog slučaja i slučaja komplikovanog procesa dokazivanja genocida u predmetu Bosna i Hercegovina protiv Srbije iz 2007. godine pred Međunarodnim sudom pravde?
– Zaista, proces dokazivanja genocida je pravno težak i komplikovan, naročito zato što treba dokazati postojanje genocidne namere – stručno dolus specialis – dakle, namere da se uništi, u celosti ili delimično, nacionalna, rasna ili religiozna grupa, kao takva. Bez postojanja ove namere ne postoji zločin genocida. Obe strane imaju zato težak zadatak da dokažu postojanje ne samo genocidnih radnji, već i genocidnih namera.
S druge strane, ono po čemu se ovaj spor razlikuje od spora sa Bosnom i Hercegovinom jeste činjenica da u sporu sa Hrvatskom ne postoje prethodne presude za genocid, pa čak ni optužbe pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju (MKTJ) na koje bi Međunarodni sud mogao da se pozove.
- Da li i na koji način ishod suđenja može da utiče na evrointegracije Srbije?
– Ne bih povezivao ni sam spor ni njegov ishod sa evrointegracijama, jer zaista ne verujem da su u neposrednoj vezi. Vođenje spora je, pre svega, naša obaveza prema žrtvama sukoba i njihovim porodicama. Sam spor je, pritom, još jedna prilika za Srbiju da se afirmiše kao ozbiljna, odgovorna država koja vodi računa o zaštiti prava svih svojih građana i pripadnika srpskog naroda van Srbije.
- A kako će uticati na odnose u regionu i na međunacionalno pomirenje?
– I Srbija i Hrvatska već su se u nekoliko navrata izjašnjavale po ovom pitanju, poslednji put tokom nedavne posete potpredsednice hrvatske vlade Vesne Pusić Beogradu. Tada je prvi potpredsednik naše vlade Aleksandar Vučić jasno izjavio da će Srbija i Hrvatska, zajedničkim naporima, dati sve od sebe da sudovi rešavaju pitanje odnosa u prošlosti, a da se zemlje bave budućnošću, gledajući da ne opterećuju odnose zbog toga što različito vide događaje iz prošlosti.
- Tužba Hrvatske je nekoliko puta bila blizu povlačenja, zašto do toga nije došlo?
– Ne bih nagađao o motivima Hrvatske da ne povuče tužbu. Poznat je hrvatski stav o tome zašto tužba nije povučena, kao i stav naših zvaničnika da ne možemo unilateralno da povučemo tužbu. Kako je rekao ministar spoljnih poslova Ivan Mrkić, Srbija je spremna da povuče tužbu protiv Hrvatske čim Hrvatska povuče svoju tužbu. Hrvatska je, sećate se, prva i podnela tužbu. Ne treba gubiti iz vida da Srbija ima mnogo osnovanih zahteva, od vraćanja imovine i povratka izbeglica, do činjenice da je iz Hrvatske u jednom danu otišlo 250.000 ljudi.
- Kako komentarišete stavove da bi Srbija trebalo da odustane od bilo kakve nagodbe i posveti se isključivo dokazivanju zločinima NDH nad Srbima?
– Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida doneta je 1948. godine i ne može da se primenjuje retroaktivno. Ovo ne znači da se o zločinima koji su učinjeni za vreme NDH neće govoriti u Međunarodnom sudu. Naprotiv, o njima će se govoriti, jer oni čine istorijski kontekst sukoba u Hrvatskoj devedesetih godina.
Verujem da je izuzetno važno da naša javnost zna da ono što se dešavalo u Drugom svetskom ratu nije, a ne može ni postati predmetom spora, ali je važno za kontekstualizaciju naše tužbe.
- Kako se Brisel pozicionirao po ovom pitanju?
– Meni nije poznato da se Brisel pozicionirao po ovom pitanju na bilo koji način. Mislim da je Briselu važno da ovaj sudski postupak i njegov ishod ne poremete značajnije odnose između dve države, što verujem da se neće desiti. Međunarodni sud ima nadležnost da odlučuje samo o tome da li je prekršena Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, odnosno da li je počinjen genocid.
Žrtve Na obe strane
– Tužbe su veoma ozbiljne, i ono što ne smemo nikako gubiti iz vida jeste da na obe strane postoje žrtve i porodice žrtava. Rekao bih da je upravo to kontekstualni okvir ovog suđenja, za koji se slažem da je veoma smislen. Traženje rešenja za ovako bolnu temu smo dolaskom na međunarodni sud smestili u najracionalniji mogući okvir. Time pokušavamo da obezbedimo najpravednije zadovoljenje žrtvama.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
