Srbija tokom 52 dana vanrednog stanja pala na testu demokratije

Policija nije uvek postupala profesionalno, srazmerno, politički neutralno, vodeći računa najpre o potrebama i pravima građana, navodi se u analizi.

Kriterijumi na osnovu kojih je MUP izdavao dozvole za kretanje tokom policijskog časa nisu bili propisani, zbog čega su one zloupotrebljene tokom incidenata sa paljenjem baklji.

Ljudi koji su doputovali u Srbiju uoči proglašenja vanrednog stanja često nisu obaveštavani o tome da su im izrečene mere kućnog karantina. Policijsko zlostavljanje je primećeno bar u tri slučaja, pri čemu je unutrašnja kontrola policije javno reagovala samo jednom.

Autori ističu da se Vojska Srbije angažovala na velikom broju zadataka, što je bilo značajno zbog slabih kapaciteta civilnih vlasti da samostalno odgovori na prirodne katastrofe.

Ipak, koordinacija sa civilnim vlastima se odvijala neformalno i prvenstveno preko predsednika. Nijedna odluka o upotrebi Vojske nije objavljena, tako da nije jasno ko je odlučio na koje načine će ona da se angažuje.

Vojska je preuzela zadatke u oblasti javne bezbednosti za koje nema dovoljnu obuku niti jasne procedure, što se naročito pokazalo kao problem u obezbeđivanju prihvatnih centara za migrante. Pripadnici Vojske nisu bili dovoljno zaštićeni od zaraze COVID-19.

Istraživački tim BCBP ističe da je nastavljen negativan trend pritisaka i pretnji nezavisnim novinarima i aktivistima. Zabeleženo je nekoliko problematičnih hapšenja i određivanja mera pritvora, kao što su slučajevi Ane Lalić, Jovane Popović i Slaviše Pajovića.

Dodatno, navodi se da je uloga Skupštine dodatno degradirana i svela se na automatsko stavljanje pečata na odluke izvršne vlasti. Istovremeno su poslanici tretirani isključivo kao predstavnici političkih partija, a ne svih građana Srbije. Zbog toga su sporne donete odluke izvršne vlasti tokom vanrednom stanja sa stanovišta poštovanja Ustava i zakona.

Analiza pokazuje da proglašenje vanrednog stanja nije bilo neophodno radi sprovođenja odgovarajućih mera zaštite stanovništva, jer su one mogle biti sprovedene i po drugim pravnim osnovima.

Činjenica da je vanredno stanje detaljnije uređeno u Zakonu o odbrani pokazuje da je ono predviđeno zapravo kao odgovor na vojne pretnje, a ne prirodne katastrofe. Naredbe o zabrani kretanja doneo je ministar unutrašnjih poslova, iako bi ograničenja prava građana tokom vanrednog stanja morala da budu propisana uredbom Vlade uz supotpis predsednika.

U analizi se navodi da Srbija može da položi popravni test ako Ustavni sud što pre preispita ustavnost odluka izvršne vlasti, a Narodna skupština, Zaštitnik građana i unutrašnji kontrolori sektora bezbednosti, postupanje policije i vojske tokom vanrednog stanja.

Tužilaštvo i Zaštitnik građana treba da, u okviru svojih nadležnosti, preispitaju slučajeve hapšenja novinara i aktivista.

Evropska unija bi trebalo da uzme obzir politički kontekst i institucionalni odgovor na zarazu prilikom izrade sledećeg izveštaja o napretku Srbije. U dugoročnom smislu, širenje zaraze COVID-19 je opomena za institucije o potrebi da se reformiše trenutni sistem upravljanja vanrednim situacijama.