Srbija treća u svetu po naoružanosti civila

Zakon je hitno izrađen i trebalo bi da bude sproveden do 11. aprila. Ta odluka je izazvala veliku medijsku pažnju, pozitivno se ocenjuje reakcija premijerke, koja je ključna za bezbednost, a pozdravljaju je i pobornici za kontrolu naoružanja.

Vašington post u svom uvodniku pod naslovom „Novi Zeland očitao je lekciju Americi, kako se odgovara na masovne pucnjave“, piše da Amerikanci, umesto postavljanja pitanja ili preduzimanja konkretnih akcija, kao što to čine političari na Novom Zelandu, priznaju da se ne može izbeći to da ludaci s oružjem u rukama svake godine ubiju veliki broj ljudi.

Iako su ovakvi zločini, kao i svaki drugi zločini povezani s oružjem, retkost na Novom Zelandu, lakoća kojom je ubica iz Krajstčerča došao do celog arsenala oružja, uključujući i poluautomatsko oružje, bio je dovoljan argument da uveri novozelandsku premijerku kako su potrebna oštrija ograničenja posedovanja oružja.

Američki dnevnik ističe kao ohrabrujuće, čak i inspirišuće, videti kako novozelandski političari, koji su se protivili kontroli oružja, menjaju svoje mišljenje. Kao glavni argument iznosi se izjava vicepremijera Novog Zelanda Viinstona Petersa, čija se stranka ranije protivila izmenama, kada je rekao: „Činjenica je da se u 13 časova 15. marta naš svet zauvek promenio, kao i naši zakoni o oružju“.

Napadač sa Novog Zelanda dozvolu za oružje je dobio u novembru 2017. i posedovao je pet pištolja. Nakon napada oglasila se i prodavnica oružja „Gan siti“ koja je saopštila da je preko interneta napadaču prodala četiri komada oružja A kategorije, ali ne i izuzetno moćno oružje koje je koristio u pucnjavi u džamijama.  Na video-snimku napada se vidi da napadač nosi oružje A kategorije s više metaka, koje takođe nije nelegalno na Novom Zelandu.

Civili na Novom Zelandu, koji po popisu iz 2017. ima 4,7 miliona stanovnika, poseduju čak 1,2 miliona komada oružja, navodi se u jednom istraživanju iz 2017. Što dovodi do zaključka da je procenat vlasništva oružja po glavi stanovnika na Novom Zelandu veći nego u Australiji, ali daleko ispod SAD, gde po glavi stanovnika ide više od jednog komada oružja.

„Ovaj napad naglasio je tu razuličitost izmeđ novozelandskih zakona o oružju i onih koji su na snazi u razvijenim zemljama“, smatra Filip Alpers, australijski istraživač, osnivač i direktor Organizacije „Gunpolicy“, koja prati zakone o oružju širom sveta.

Za razliku od Australije i Britanije, Novi Zeland ne zabranjuje vlasništvo nad poluautomatskim oružjem. Većina tih oružja legalno se prodaje na internetu ili preko oglasa u novinama, prenosi Gardijan. Svaka osoba starosti 16 i više godina može dobiti početnu dozvolu za posedovanje vatrenog oružja, a može da poseduje i više komada pušaka bez prethodne registracije.

„Odluka Novog Zelanda da ne registruje 96 odsto oružja koje je u vlasništvu građana čini ovu zemlju izuzetkom“, kaže Alpers.

Zakon o oružju u ovoj zemlji nije menjan od 1992, kada su kontrole pooštrene nakon masakra Aramoana 1990, kada je muškarac poluatomatskom puškom ubio 13 osoba.

Kada je pre godinu dana Nikolas Kruz, osumnjičeni da je u bivšoj školi na Floridi, u SAD ubio 17 učenika i nastavnika, najavio da želi da postane „profesionalni školski ubica“ FBI ništa nije preduzeo vezano za te pretnje. Prvi čovek Bele kuće Donald Tramp nije ni pomišljao na ikakve zabrane niti reviziju zakona poput novozelandske premijerke, već je izneo rešenje da bi „naoružavanje nastavnika moglo da pomogne u sprečavanju masakra kakav se dogodio na Floridi“.  Trampova logika je da bi 20 odsto nastavnika moglo da reaguje oružjem „ako bolesni divljak dođe u školu s lošim namerama“. Sagovornici strožije politike o posedovanja oružja u SAD iznose argument bezbednosti građana u zemlji u kojoj na 100 stanovnika ima 120 komada oružja. To je argument i za one druge koji zagovaraju liberalniju politiku posedovanja oružja.  Oni uporno ponavljaju da će bez oružja građani ostati nezaštićeni od nasilnika.

Propisi o posedovanju oružja u SAD se razlikuju od države do države, ali postoje i propisi koji važe na saveznom nivou: Prema uredbi o nadzoru oružja iz 1968. (Gun Control Act, CGA) građanin i osoba s dozvolom boravka mora imati 18 godina da bi kupila sačmaru, pušku i municiju. Ostalo vatreno oružje, na primer pištolj, sme se prodavati samo osobama starijima od 21 godine. Savezni zakon zabranjuje prodaju i posedovanje oružja beguncima iz zatvora, osobama koje predstavljaju opasnost za društvo i bolesnicima koji su protiv sopstvene volje na psihijatrijskom lečenju. Savezni zakon zabranjuje i prodaju oružja osobama koje su proglašene krivim za posed „nedozvoljenih sredstava“ u poslednjih godinu dana – uglavnom je tu reč o narkoticima. Osim toga, oružje ne mogu kupiti osobe koje su se odrekle (američkog) državljanstva, osobe nečasno otpuštene iz vojne službe, ilegalni doseljenici i osobe koje su privremeno u SAD, na primer kao turisti.

Sačmare, puške, automatsko oružje i prigušivači za vatreno oružje su regulisani kroz „National Firearms Act“ iz 1934. Kupovina poluautomatskog oružja je dozvoljena u većini saveznih država, baš kao i automatsko oružje koje je proizvedeno pre 1986.  Kao i vlasnici oružja, i preprodavci su obavezni da poseduju dozvolu (Federal Firearms License, FFL) i moraju biti stariji od 21 godine. Moraju imati nekretninu u kojoj vode svoj posao i moraju obavestiti lokalnu policiju kada zatraže dozvolu za prodaju.

Isto kao i kod posedovanja, tako i kod prodaje oružja prodavci moraju ispunjavati uslove kada je reč o (ne)kažnjavanju i psihičkim bolestima. Dozvola za prodaju košta 200 dolara za prvo trogodišnje razdoblje i 90 dolara za svako trogodišnje produženje. To se odnosi i na prodaju oružja preko interneta. Samo 12 od 50 američkih saveznih država traži dozvolu za pištolje. A od njih samo tri – Kalifornija, Konektikat i Havaji – traže dozvole za kupovinu pušaka i sačmara. Kalifornija, na primer, traži da potencijalni kupci polože pisani test i pohađaju kurs za bezbedno rukovanje oružjem.

Za razliku od SAD, u Rusiji pojedinac, građanin, ni u kom slučaju ne može da kupi automatsko oružje koje koriste samo vojne i policijske snage. Prema podacima Ministarstva unutrašnjih poslova Ruske Federacije, oko tri odsto građana Rusije, odnosno njih oko pet miliona, poseduje neko oružje. Pored toga, dok se količina oružja koju može nabaviti pojedinac u Americi ne ograničava, u Rusiji postoji svest da jednoj osobi nije potrebno više od dva ili tri pištolja, pa svakog ko zatraži više od toga država stavlja na poseban spisak.

U Rusiji se eksploziv ne može slobodno kupiti, čak i ako je nekome potreban za određene geološko-građevinske radove. Inače, u Ruskoj Federaciji postoji čitav niz ograničenja za one koji žele da kupe oružje. Pre svega, potrebno je podneti zahtev odgovarajućoj instituciji u skladu sa mestom boravka. Zahtev se podnosi sa fotografijom, uplatnicom o plaćenim taksama i izjavom lokalnog policajca da osoba koja podnosi zahtev ima odgovarajuće mesto kod kuće za držanje oružja poput sefa ili ormarića obloženog metalom, sa ključem i šifrom. Osim toga, podnosilac zahteva mora da podnese i potvrdu lekara-psihijatra i sertifikat da je prethodno prošao obuku za korišćenje datog oružja. U Rusiji se već duže vreme vode sporovi između onih koji traže liberalizaciju sistema provere i kontrole oružja. Dok jedni tvrde da će jednostavnija procedura kupovine oružja dovesti do toga da više ljudi može samostalno da se štiti, protivnici ovog stava smatraju da će uz veću dostupnost oružja porasti i smrtnost od ubojitog oružja.

Iskustvo Velike Britanije pokazalo je da je svakako moguće smanjiti broj krivičnih dela u kojima se koristi vatreno oružje. Pored vladavine prava i odlučnosti države da stane na put nelegalnom oružju – kazna za posedovanje oružja je u Britaniji i do 10 godina zatvora – bila je potrebna široka i zajednička akcija građana, medija, stručnjaka i svih političkih partija. Svakako ovo je rezultat tragedije koja se dogodila 1996. u škotskom gradu Danblejnu, kada je 40-godišnji Tomas Hamilton ušao u salu za fizičko osnovne škole naoružan do zuba i to sve u legalnom vlasništvu. Za četiri minuta ubio je 15 đaka i učiteljicu, desetine ranio, na kraju je ubio i sebe. Nezapamćeni masovni zločin je po svojoj surovosti i nemoći žrtava šokirao javnost u Velikoj Britaniji i naterao građane da ozbiljno razmisle da li je opravdano da civili drže oružje u legalnom posedu. Kao posledica ovog užasnog zločina, organizovana je velika i uspešna građanska peticija koja je za nešto više od godinu dana dovela do zabrane posedovanja ručnog naoružanja (pištolji i revolveri) za stanovnike Velike Britanije koji nemaju status ovlašćenog službenog lica.

Velika Britanija nikada nije imala kult oružja koji je prisutan u SAD. Iako je pre masakra u Danblejnu u Britaniji bilo preko 200.000 komada registrovanog oružja (na 63 miliona stanovnika), mahom sportskog.

U Srbiji na 100 građana dolazi 39,1 komad streljačkog oružja, što nas prema prošlogodišnjem istraživanju Instituta za međunarodne i razvojne studije u Ženevi čini trećim najnaoružanijim civilima na planeti. Nezavisni istraživački projekat o malokalibarskom oružju Centra za ispitivanje javnog mnjenja pri Institutu u Ženevi, pokazao je da sa punoletnim stanovnicima Crne Gore Srbija deli treće mesto na svetu, a prvo u Evropi. Procenjeno je da se u srpskim domovima ukupno nalazi oko tri miliona civilnih pištolja. Iako su se istraživači iz Ženeve ogradili predstavljajući rezultate jer, kako navode, nije moguće tačno odrediti brojke ilegalnog oružja zbog manjka kredibilnih izvora, utvrđeno je da prvo mesto pripada SAD, koje imaju više pištolja nego punoletnih osoba – na 100 ljudi procenjeno je da u njihovim domovima po 120 pušaka i pištolja. Na drugom mestu je Jemen gde na 100 Jemenaca ide 52 komada lakog oružja.

Vlada Srbije početkom godine je produžila rok za godinu dana za podnošenje zahteva za izdavanje biometrijskog oružnog lista. To je jedna od poslednjih obaveza koju je predvideo Zakon o oružju i municiji koji se primenjuje od marta 2016. Za razliku od stare prakse, na jednom novom oružanom listu omogućena je registracija do 10 komada pušaka ili pištolja.

U Nacionalnoj asocijaciji za oružje (NAOS), koja okuplja trgovce i proizvođače oružja, kao i streljačke klubove i saveze, ističu da prema nezvaničnim podacima građani Srbije poseduju najmanje 600.000 oružanih listova.

Vlasnik oružja, prema Zakonu, obavezan je da prilikom zamene oružnog lista, u policijsku stanicu donese oružje na uvid, kao i stare isprave. Potrebna mu je potvrda da protiv njega nije pokrenut krivični postupak, kao i lekarsko uverenje o sposobnosti za držanje i nošenje oružja.

Sastavni deo postupka su i dokumenti koji dokazuju tzv. opravdani razlog za posedovanje oružja. Ukoliko građanin poseduje lovačku pušku ili karabin, to je uverenje o položenom lovačkom ispitu ili kopija lovne karte. Ukoliko je oružje namenjeno sportu, „opravdani razlog“ čini potvrda o članstvu u nekom od streljačkih klubova. U slučaju da su pištolj ili puška namenjeni za ličnu bezbednost, vlasnik je obavezan da „na zapisnik“ da i izjavu kojom tvrdi da mu je zbog posla koji obavlja ili drugih okolnosti sigurnost ugrožena. Sve to prati terenska provera policije, pre izdavanja dozvole.

Novi Zakon ukinuo je kategoriju trofejnog oružja. Prema evidenciji MUP-a, do stupanja na snagu novih propisa u Srbiji je bilo registrovano ukupno 63.558 komada trofejnog oružja. Do marta ove godine više od polovine vlasnika preregistrovalo je svoje vatrene trofeje. Svi postupci još uvek nisu završeni, a deo ovog naoružanja predat je državi. Takođe, u tri kruga legalizacije, koliko je sprovedeno od stupanja na snagu novog zakona, MUP-u je predato ukupno 3.725 komada.