Srbija u 2012: Godina izbora, loše ekonomije, stagnacije reformi i mogućeg suočavanja sa istinom o Kosovu

Pred čitaocima Danasa je komplet predviđanja događaja koji će obeležiti 2012. godinu i njihovih ishoda. Treba ga čitati kao vodič i možda sačuvati kao zanimljivu referencu za decembar, kada će se videti koliko je ko bio u pravu.

Autori priloga ne polažu pravo na proročku istinu. Zaključci sedam- osam urednika i novinara Danasa, zasnovani su na analizi do sada poznatih činjenica. Buduće okolnosti, „nepredvidljivi i nepredviđeni postupci svoji i tuđi“, da prafraziramo Andrića, neumitno će promeniti tok i ishod mnogih događaja koje mi danas vidimo kao izvesne.

EKONOMSKI NIŠTA DOBRO, OSIM ZA PONEKE

Po svemu sudeći, 2012. biće godina ekonomije. Ali, bar u Srbiji, loše ekonomije.

Iz prethodnih 12 meseci nasleđujemo svu težinu nerešene unutrašnje krize preglomaznog, neefikasnog javnog sektora, bezidejne privrede i anahrone birokratije i njoj samo dodajemo spoljnu krizu evrozone, koja ne da se nije rešila u 2011, nego je dobila novi zamajac, potpomognuta unutrašnjom razjedinjenošću EU i sudarom političkog sa ekonomskim interesom zemalja članica.

U takvom ambijentu, šta građani Srbije mogu da očekuju u godini Olimpijade? Na prvom mestu – izbore. Uz krizu evrozone na koju nemamo nikakvog uticaja, ova okolnost biće i već jeste ključni činilac koji oblikuje privredna događanja. Stoga, 2012. slobodno možemo podeliti na period pre i posle izbora.

U prvoj etapi dominiraće populizam. Borba za glasove oružjem novčanika, znači da će kurs dinara biti stabilan. Mali dotok stranih investicija i, nadamo se, ne preveliko zaduživanje države u nekoj drugoj godini bi verovatno doveli do slabljenja domaće valute, ali u ovoj teško. Politika će pogodovati i penzionerima, zaposlenima u državnoj upravi i javnim preduzećima, koji neće strahovati za svoja primanja i radna mesta. Bar do formiranja nove vlade ništa im neće faliti, a tek od jeseni može se očekivati da im stvari krenu nagore (ili nabolje, zavisi kako posmatrate).

Tada će novi kabinet u Nemanjinoj 11, na početku svog mandata, imati priliku da stvari konačno počne da dovodi u red. Da smanji birokratski aparat i pojednostavi procedure, reformiše okoštala javna preduzeća (što znači i manje neradnika) i rekonstruiše čitav poreski sistem i naročito administraciju. Ipak, teško je očekivati da će se to i dogoditi. Uprkos dobroj prilici, iskustvo nam govori da će prvi meseci po formiranju vlade biti iskorišćeni za podelu (sve manjeg) ratnog plena preraspodelom funkcija, te će i 2012. tako propasti.

Neke stvari se ipak ne daju odložiti. Recimo, rebalans. Kao i obično, i za ovu godinu budžet je napravljen prema više nego optimističnim prognozama, računajući s privrednim rastom od 1,5 odsto i rastom poreskih prihoda od šest odsto u vremenu opšte krize. Prema svim nezavisnim ekonomistima, to znači da ćemo na jesen ponovo morati da prekrajamo državnu kasu, a iz toga sledi i novo smanjenje već dobro skresanih kapitalnih investicija.

Drugo neodložno pitanje su porezi. U Americi postoji izreka da se samo smrt i porez ne mogu izbeći, a kako u Srbiji to važi samo za smrt, možemo očekivati da ubrzo posle formiranja vlade počnu da se javljaju zagovornici povećanja PDV-a. Kad jedni ne plaćaju, drugi moraju to da nadoknade – a ko nego građani. Kao najverovatniji scenario trenutno važi povećanje opšte stope PDV-a za dva procenta, na 20 odsto, uz moguće prebacivanje dela proizvoda iz grupe oporezovane sa osam odsto na opštu stopu.

Ideja da banke kontrolišu uplatu doprinosa izvesno će doživeti fijasko. Dobrovoljna osnova koju je predvideo aktuelni premijer znači da će banke koje same pristanu da proveravaju poresku disciplinu svojih klijenata rizikovati da ti klijenti prosto prebace svoj račun kod konkurenta. Što bi (opet) rekli Amerikanci – pucaće sami sebi u nogu. A banke to ne rade.

Ove godine, i to baš oko izbora, trebalo bi da krene proizvodnja novog Fijatovog modela u Kragujevcu. To će biti velika vest i još veći spektakl, koji se danima neće skidati s TV ekrana i naslovnih strana. Sjaj L-zero automobila nakratko će zaseniti i rast nezaposlenosti i rast nelikvidnosti i očekivani neuspeh inicijative da država svoje dugove prema privredi počne da izmiruje u roku od 60 dana. I na kraju, pitanje nad pitanjima – evrozona. Uprkos svim preprekama, teško je poverovati da bi evro mogao propasti. Suviše je to skupa alatka. Grčka, međutim, nije tako skupa, pa se da zamisliti da će 2013. možda opet dočekati s drahmom, ali i dalje kao članica EU. Uz Italiju, koju takođe drma grčka groznica i Nemačku kojoj svi gledaju u džep, Srbiji se ne piše dobro. EU je glavno izvozno tržište naše zemlje i glavni izvor investitora i dok njoj ne krene bolje, neće ni nama. A to neće skoro.

EVOLUCIJA DRŽAVNE POLITIKE I POSTIZBORNI OBRAČUNI

Srbija u 2012. je u godini izbora, na svim nivoima. Lokalni, pokrajinski i parlamentarni biće održani najverovatnije krajem aprila, početkom maja (Đurđevdan, stranačka slava DS i iz nje nastalih partija), a predsednički u decembru. Male su šanse da će Tadić ići na objedinjavanje izbora. Njihovo razdvajanje dalo bi mu priliku za „popravni“, u slučaju poraza na parlamentarnim, odnosno da na kraju godine trijumfalno „zakuca“, ako DS pre toga formira vladu. A, tako će verovatno i biti.

Najrealnija izborna prognoza za 2012. je da će lista DS za Narodnu skupštinu osvojiti manje glasova od naprednjaka, čija će pobeda biti samo relativna, jer neće dobiti 30+ odsto podrške birača, koliko im je potrebno da bi mogli nesmetano da oforme vlast. Vladajuća koalicija biće, formacijski, vrlo slična aktuelnoj. Eventualno, ako se želje mnogih u vrhu DS obistine, bez Dinkića, ali sa LDP. Mirko Cvetković će zauvek otići iz politike, zapamćen kao najslabiji premijer u istoriji višestranačke Srbije. Prošlosti će biti prepuštena i većina ministara iz njegove vlade. U one koji će i 2012. imati zapaženu ulogu spadaju Dačić, Ljajić, Krkobabić, Šutanovac, Jeremić i Dušan Petrović. Dakle, ljudi s jakom zaleđinom u svojim partijama. U slučaju ulaska LDP u novu vladu, Jeremićev ostanak u DS postaće teško održiv.

Mnogo važnija od zamena figura jeste promena državne politike, koja Srbiju u 2012. čeka. Nastaviće se priznanje samostalnosti Kosova. Konačan ishod, koji će se zbog predsedničkih izbora verovatno preseliti u 2013, je model uređenja odnosa po uzoru na dve Nemačke. U izbornoj godini, male su šanse da će se Tadić rukovati s predsednikom ili premijerom Kosova, recimo u Briselu, a još manje da će se ići u međusobne posete. To će se desiti, ali kad se završe svi izborni ciklusi. U međuvremenu, a posle formiranja nove vlade, pregovore Beograda i Prištine obeležiće teme severa Kosova, zaštite crkava i imovine. Tači će uspeti da neutrališe uplitanje Beograda u položaj Srba južno od Ibra. Fraza o „podeljenom suverenitetu za sever“ nestaće iz dnevnog reda čim o tome počnu ozbiljni razgovori. Ipak, uređenje položaja četiri srpske opštine po uzoru na distrikt Brčko u BiH biće temeljito razmatrano.

Vodiće se politika „uvažavanja realnosti“ na Kosovu i brige „za ljude, ne za teritoriju“, uz „nepriznavanje jednostrano poglašene nezavisnosti KiM“. Zahvaljujući tom, ne preokretu, već, u skladu s Tadićevim (političkim) karakterom – procesu, Srbija će do kraja 2012. postati kandidat za članstvo u EU i dobiti datum početka pregovora o pristupanju.

Dramatičnija dešavanja biće među naprednjacima. Obračunaće se dvojica izbornih gubitnika Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, što bi, uz poraz od Tadića u decembru, moglo da rezultira odlaskom prvog u penziju. Ako se to ne desi i ranije, tokom leta. Dinkić i URS, čak i ako pređu cenzus, biće najmanje poželjan partner DS-u. Pojedini bliski Dinkićevi saradnici i savetuju mu da ne ulazi u vladu, da izgura koju godinu kao opozicija, politički se regeneriše i ojača. Suštinski status kvo vladaće u SPS (vlast, uz manje kadrovske promene), DSS i SRS (opozicija, bez unutrašnjih reformi). LDP će ulaskom u vladu postati meta karijerista i korupcionaša. Rasim Ljajić će dodatno ojačati, kao verovatno i PUPS. Dragan Đilas neće postati Broj 1 u DS, a i drugo mesto će mu se drmati, pod udarima Petrovića i Šutanovca. Ipak, u prestonici će ostati neprikosnoven. Takozvane zatvorene izborne liste napraviće od predizbornih koalicionih dogovora do sada neviđene primere političkog inžinjeringa, a slobodni mandat pretvoriće, bar u ovoj početnoj fazi, od Narodne skupštine poslanički „šoping mol“.

Takođe, ovo će biti prvi izbori koje će nadgledati Agencija za borbu prpotiv korupcije, uz punu primenu zakona o Agenciji i o finansiranju političkih aktivnosti, što će dati dodatnu dinamiku ovoj ionako politički burnoj godini.

NEGATIVNI SCENARIO SRPSKE SPOLJNE POLITIKE

Optimizam u pogledu formalnog napredovanja ka EU, koji smo iskazali, verovatno će se obistiniti tek krajem 2012, negde oko izbora za predsednika Republike. Do tada, Srbija će nastaviti da se provlači kroz spoljnopolitičke tesnace, poprilično izranjavana.

Ali, hajde da iznesemo i mogućnost znatno drugačijeg scenarija. Recimo da LDP neće ući u vladu, recimo da će sami DS i SPS, ili „SNS plus“ ili čak koalicija demokrata i naprednjaka nakon parlamentarnih izbora zagospodariti zemljom. Šta će se sa evropskom Srbijom u 2012. dešavati? Proces evrointegracije će suštinski stagnirati i u slučaju da u martu dobijemo status kandidata. Neće biti znatnijeg pomaka u odnosima s Nemačkom, koja je učvrstila lidersku poziciju u EU i sa Amerikom glavni je zagovornik politike da „Beograd prihvati realnost“ na Kosovu.

Francusku, koju pojedini krugovi ovde i danas smatraju tradicionalno prijateljskom, u značenju koje prevazilazi okvire uobičajene diplomatske fraze, očekuju parlamentarni i predsednički izbori. O Srbiji na njima neće biti ni reči. Posebno nema govora o nekakvom francuskom pokroviteljstvu Beograda ako Nikola Sarkozi i njegova stranka zadrže vlast – nedavna njegova izjava da je Srbija prva u redu za EU posle Hrvatske pre se može tumačiti kao ohrabrivanje Beograda da se trgne u poželjnom pravcu, nego kao iskazivanje naklonosti. Ne treba smetnuti s uma i činjenicu da je Sarkozi glavni evropski saveznik Angele Merkel. Velika Britanija, poslovično uzdržana u evropskim stvarima, a u vreme krize još i više, sigurno ne bi „zalegla“ za takvu Srbiju.

Status kvo je još izvesniji kada se sagledaju odnosi sa SAD, pogotovo ako smatramo put u EU, zapravo, vodi preko Vašingtona. Diplomatska žvaka da Srbija ima „odlične“ odnose sa Amerikom, da se „slažemo oko svega izuzev oko Kosova“, slaba je uteha. Srpski prošlogodišnji bojkot niza političkih i biznis skupova u SAD zbog prisustva predstavnika Prištine koji, uzgred, odande kao da ne izbijaju, propuštene prilike za susret predsednika Tadića i Obame, te ovogodišnji predsednički izbori u SAD takođe doprinose učvršćivanju uverenja da 2012. u odnosima dve zemlje – ako Beograd ostane pri aktuelnoj politici – neće doneti proboj.

U navedenom scenariju, može se očekivati unapređenje odnosa samo sa zemljama u razvoju. Moskva od Srbije očekuje da se žešće bori za Kosovo i zaboravi na svako približavanje NATO-u, dok Kina, četvrti stub srpske spoljne politike, ima svoje globalne prioritete.

Ko je lider na Balkanu, odredila je prošla godina. Hrvatska je odlučno krenula u borbu protiv kriminala, ratosiljala se HDZ-a i potpisala pristupni ugovor sa EU. Zagreb će u odnosima s Beogradom iskoristiti liderstvo, nastojeći da realizuje isključivo svoje interese. Procene o procvatu hrvatsko-srpske ljubavi posle dolaska na vlast Kukuriku koalicije već su se pokazale preuranjenim najavom Hrvatske, iako pomalo nemuštom, da neće povući tužbu za genocid.

EU i dalje nema nikakav plan šta da radi s BiH, te će odnosi Srbije prema ovom susedu ostati isti, formalno definisani kao „i Sarajevo i Banjaluka“, suštinski zasnovani na podršci Republici Srpskoj i neraščišćeni sa Federacijom BiH, posebno sa bošnjačkim korpusom.

Ako Milo Đukanović ostane alfa i omega crnogorske politike, odnosno ako padnu u vodu teorije da SAD i EU spremaju njegovu eliminaciju iz javnog života, dalje zatezanje odnosa Podgorice i Beograda je izgledno, čak i u slučaju „još proevropskije“ Vlade Srbije. Bitno je i kako će se Crna Gora nadalje odnositi prema SPC. U slučaju žešćeg sukoba sa Amfilohijem, neizbežan je i (novi) politički koflikt sa Srbijom. Osim ako Beograd odluči da „bude uzdržan“, kao u slučaju Makedonije.

POLITIČKA BORBA ZA MUP, tromo i neefikasno pravosuĐe

Toliko o nama i svetu. Hajde da vidimo šta će se dešavati na domaćem terenu, i to u zonama prilično nedostupnim običnom građaninu – vojsci i policiji, te s pravosuđem, tom otvorenom ranom nereformisane Srbije.

MUP i u 2012. očekuju unutrašnji izazovi. Osim promene na mestu ministra, nakon izbora, jer Ivica Dačić se tu najverovatnije neće zadržavati, biće izabran i novi direktor policije. Mandat Milorada Veljovića je produžen za još godinu dana, a ističe u junu. Već godinama se spekuliše i pripremaju razni partijski predlozi za novog direktora. Činjenica je da će odluku doneti nova vlada. Čiji čovek dođe na to mesto, ta partija će odlučujuće uticati na policiju u narednih pet godina. Očekujmo tešku političku borbu.

Suštinske reforme u MUP i 2012. verovatno neće biti prioritet. Sistematizacija organizacionih jedinica se već godinama odugovlači i radi parcijalno. Ona je rezultat dugih pregovora Direkcije policije i Ministarstva. Njome se tačno utvrđuju nadležnosti i ovlašćenja organizacionih jedinica i zato svaka opcija u policiji i Ministarstvu pokušava da „izgura“ svoj koncept. Jedno od gorućih pitanja su specijalne jedinice. Trenutno imamo Protivterorističku jedinicu, Žandarmeriju i Specijalnu antiterorističku jedinicu, što je ogromni nepotreban trošak za državu. I mnogo veće zemlje imaju manji broj „specijalaca“. Suštinski problem je da se te jedinice ne razlikuju međusobno. Logično bi bilo da se one spoje u jednu formaciju, ali zbog različitih političkih uticaja to se u skoroj budućnosti neće desiti. Ukoliko neka država, kao što je to Srbija, propagira snažnu borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije, suština reformi treba da se svodi na jačanje kriminalističke policije. Nedostatak političkog konsenzuza ogleda se i u tome što i posle nekoliko godina još nisu izabrani načelnici policijskih uprava u Novom Sadu i Nišu, najvećim posle Beograda. I u ovom slučaju svaka partija ima svoje kandidate.

Kada je reč o reformama, Vojska Srbije je u mnogo boljoj poziciji. Srbija je 2011. dobila potpuno profesionalnu vojsku. Tokom ove godine očekuje se veće uključenje u međunarodne mirovne misije, što je i paktični i deklarativni prioritet. Političari na vlasti će i ove godine uglavnom ignorisati pitanje članstva u NATO, naročito zbog izbora. Činjenica je da Srbija ne može da ostane vojno neutralna, ali u skladu s domaćom praksom da se sve odugovlači do poslednjeg trenutka, i ova tema će se još koju godinu stavljati na stranu. Ono što svakako ostaje kao jedan od nedostataka vojne reforme je to što nisu spojene bezbednosne službe – Vojnobezbednosna agencija i Vojnoobaveštajna agencija. O tome se dugo govorilo, a onda se u kratkom roku zakonski definisalo da obe prežive. Njihovim spajanjem bi se povećala efikasnost, ali i pojačala koordinacija sa civilnom službom – Bezbednosno-informativnom agencijom.

Reforma pravosuđa nije donela boljitak običnom građaninu, iako je to gromoglasno najavljivano. Srpsko pravosuđe je i dalje tromo i neefikasno, a javnost opravdano sumnja u dubinsku korupciju, nezavisnost tužilaštva i stručnost i pravičnost sudija. Postupci su i dalje maratonski, preskupi. Ove godine iz kućnog pritvora izaći će Svetlana Ceca Ražnatović, za koju je potpuno protizakonito određena ta vrsta sankcije. I to je verovatno još jedan rezultat političkog dogovora – narukvica u znak prijateljstva s jednim od koalicionih partnera, što potvrđuje uticaj politike na pravosuđe.

Sumnjamo i da će 2012. biti otkrivena imena naručioca ubistva premijera Zorana Đinđića, ali i ko je ubio novinare – Dadu Vujasinović, Milana Panića i Slavka Ćuruviju. O tome će se verovatno govoriti, a ujedno najaviti rasplet, ritualno uoči godišnjica tih zločina. Ono što je obeležilo rad tužilaštava u Srbiji je netransparentnost, a izvesno je da će se taj trend nastaviti u 2012. Ove godine se počinje i sa tužilačkom istragom, a svakako jedan od glavnim problema biće usklađivanje rada s policijom.

Kultura: Filmski i strip optimizam, ostali u stagnaciji

Početkom svake nove godine kulturna se scena u Srbiji uzburka. Uzrok tome je proglašenje dobitnika nagrade NIN-a, koja je još uvek književno priznanje oko koga se diže najveća gužva, pa otud nije nelogično da će produkcija i čitanost romana u 2012. daleko nadmašiti sve ostale književne forme. „U književnosti, kao i na drugim poljima, ne očekujem ništa veliko u 2012“, kaže na ovu temu Vladimir Arsenić, koji po prirodi svog kritičarskog posla pročita mnogo iz godišnje (prozne) produkcije. „Štaviše, mislim da je srbijanska, ako je moguće govoriti o jedinstvenosti nečeg tako heterogenog kao što je književnost, već dugo vremena u stagnaciji, ako ne i recesiji. Za promenu kursa kojim se ona kreće potrebno je menjanje ideoloških matrica, uspostavljanje dinamičnog kulturnog modela i, naravno, neuporedivo veća briga društva za umetnost i umetnike. Teško je očekivati da će se u književnosti dogoditi čudo u zemlji u kojoj je toliko velik broj funkcionalno nepismenih, a ulaganja u kulturu gotovo zanemarljiva, i, kao i u svim ostalim sferama društvenog života, zavisna od pripadnosti političkoj opciji. Sve dok se to ne promeni, stvari će se svoditi na pojedinačne uspehe“, zaključuje on.

Evo šta od 2012, koja je proglašena godinom filma, očekuje Miša Mogorović, koji se sa svojom producentskom kućom Art&Popocor bavi proizvodnjom filmova, obezbeđujući sredstva za verovatno najskuplju umetničku granu: „Iako je ova godina počela lošom odlukom komisije za podršku manjinskim koprodukcijama, ipak se nadam se da će ostatak 2012. doneti dugo čekani boljitak srpskoj filmskoj industriji. Očekujem da će početak primene novog Zakona o kinematografiji omogućiti nove izvore finansiranja i da će Filmski centar Srbije uspeti da odredbe zakona sprovede u delo, kako ne bi ostale mrtvo slovo na papiru.“ Da stvari u srpskom tetaru (inače umetnosti koja je, po sredstvima koja su joj potrebna, odmah tu negde iza filma) ne stoje sjajno, videlo se već prethodne godine. Premijernih predstava nikad manje, valjda koliko i para. A zna se kako ide poslovica.

Da će tanka biti i muzička scena čini se po prvim najavama za ovogodišnje (velike) koncerte, a što se domaće produkcije tiče, kritičar Petar Janjatović ocenjuje: „Ne mislim da će se scena nešto bitno menjati ove godine. Doduše, ako se po jutru dan poznaje, nećemo imati tako puno atraktivnih stranih gostovanja kao ranije. Očekujem da će se i dalje pojavljivati nova zanimljiva domaća imena. Na nekoliko takmičenja mladih bendova prošle godine bilo je ohrabrujućih grupa. I pesama. Diskografija će se u najvećoj meri preseliti na internet, a ono malo old school diskofila će nastaviti da kupuju izdanja. Dakle, niti će biti preterano loše, a nećemo ni moći mnogo da se hvalimo rezultatima.“

Razuđenost tzv. vizulenih ili, starinski, likovnih umetnosti, takođe onemogućava neku jedinstvenu prognozu o kretanju u tom polju. Ovde je, nažalost, još uvek na snazi zapitanost da li je uopšte ta vrsta umetnosti sve ono što nije malanje uljanim bojama. Ipak, ovdašnji umetnici performansa, na primer, u žiži su interesovanja u svetu, gde Marina Abramović već ima status ikone, a nimalo zanemarljive nisu ni akcije, recimo, Milice Tomić.

Iako bi se po rednom broju u svetu umetnosti moglo učiniti da je deveta rupa na svirali, strip je to odavno prestao da bude, srpski takođe, bar u svetu. Tako da bi se moglo desiti da ova alhemijska mešavina književnosti, likovne umetnosti i filma, postane najbitnija oznaka 2012. u srpskoj kulturi.

Sport: Olimpijske igre, pa sve ostalo

Rezultati u olimpijskoj godini predstavljaju krunu četvorogodišnjeg rada u svim sportskim savezima, a takmičenje na OI u Londonu trebalo bi da nam pokaže da li smo i koliko napredovali u odnosu na Peking, sa kojeg su u Srbiju donete tri medalje.

Srebro oko vrata Milorada Čavića i bronzano odličje vaterpolista nagnali su nas na pomisao da se polako, ali sigurno, pretvaramo u „vodenu“ naciju, a da to nije daleko od istine pokazuje i činjenica da ćemo i predstojećeg leta sa nestrpljenjem gledati u bazene širom Londona. Vaterpolisti su nas navikli na uspehe na velikim takmičenjima, a nisku trofeja mogli bi da nastave već krajem januara kada se bude završilo prvenstvo Evrope u Ajndhovenu. Pored Čavića, srpsko plivanje u Londonu će predstavljati Nađa Higl, Ivan Lenđer, Čaba Silađi i plejada mladih asova čiji bi zenit, objektivno, mogao biti za četiri godine u Rio de Žaneiru.

Treću medalju na igrama u Pekingu osvojio je Novak Đoković, koji će u Londonu biti zlatni favorit. Raduje i dobra forma Janka Tipsarevića, a stvarno je nezahvalno prognozirati hoće li se više ikada Jelena Janković i Ana Ivanović naći među prvih deset teniserki na svetu.

Ako se sagleda spisak takmičara koji su do sada izborili mesto na OI, jasno je da posle decenija dominacije kolektivnih sportova moramo da se okrenemo pojedincima. Košarkaši i fudbaleri su ponovo podbacili. Iako vladaju Starim kontinentom, odbojkaši i odbojkašice moraju proći kroz jedan od dva dodatna filtera tokom aprila i maja. S druge strane, strelci i atletičari nagoveštavaju berićetnu sezonu, a kao po navici iz prikrajka vrebaju kajakaši i veslači, spremni da naciji prirede još koju radost. Ove godine nećemo pratiti igre košarkaša Partizana mt:s u drugoj fazi Evrolige, pošto su crno-beli podbacili i završili takmičenje već u preliminarnoj grupi. Prethodnih šest sezona u Pioniru se redovno igralo i u februaru i martu, ali će sada izabranici Vlada Jovanovića morati da se preorijentišu na regionalno i domaće takmičenje.

Za razliku od igre pod obručima, u fudbalu ništa novo. Partizan dominira u nacionalnim okvirima, ali ih je zimska pauza dobro prodrmala. Crvena zvezda je „večito“ druga i teško je verovati da će u 2012. nama uspeti da promeni stanje stvari. Mnogo češći i za navijače zanimljiviji postali su sukobi sportskih radnika, nego ekipa na terenu, bilo da su oni unutar jednog kluba ili ne. Sve više treneri, predsednici i sportski direktori klubova liče na političare, koji se samo prepiru i obećavaju kule i gradove.

I bez tih „političara u pokušaju“, srpska politika ima dosta svojih predstavnika na sportskim poljima. Vuk Jeremić je „gazda“ Đokoviću, pošto je izabran za predsednika Teniskog saveza Srbije, dok je njegov stranački kolega Dragan Đilas prvi čovek Košarkaškog saveza. Pod obručima je, doduše, već dugi niz godina i Nebojša Čović, s tim da je 2011. matični FMP zamenio crveno-belom opremom nekada slavnog kluba. Ova, izborna godina pokazaće ko će se od njih zadržati (i) na sportskim pozicijama, a ko će morati da se povuče u ilegalu.

Jedno je sigurno. Emir Kusturica će i posle izbora skijati. Svakako na svojoj privatnoj Mokroj Gori, gde je verovatno prvi put i stao na skije, što je bilo dovoljno da postane predsednik Skijaškog saveza Srbije. Ništa nam drugo, izgleda, nije ni preostalo, pošto su Mateja Svet i Bojan Križaj odavno u EU.