Srbija u procepu između Evrope i Rusije

Naravno u ovakvoj stranačkoj borbi ne ostaje vremena ni da se o unutarnjim pitanjima zemlje dovoljno razmišlja, a kamoli da bi ga još bilo i za spoljnu politiku, o kojoj obično ljudi, koji sa ulice zasedaju na ministarske stolice, slabu brigu vode.

Unutra sve se svelo na grabež oko vlasti, a u spoljnoj politici stranke su videle ciglo dva faktora, Austriju i Rusiju. Prijateljstvo ili neprijateljstvo ovih dveju država prema našoj zemlji postali su jedini elementi koji bi u očima naših stranaka na sudbinu balkanskih naroda i naše zemlje mogli uticati.

Zato se je od blizu dvajestinu godina naovamo na polju međunarodne politike najglavniji posao stranačke borbe u nas sastojao u tome da se dokaže ko je od Rusije i Austrije bolji prijatelj ili gori neprijatelj našem narodu?!

I na tome uobraženom prijateljstvu ili neprijateljstvu tražilo se da se celokupna spoljna politika Srbije zasnuje, a koliko je ovako gledište nepravilno i skučeno, moglo se je lako videti iz onoga što smo dovde rekli.

Košulja bliže telu od haljine

Od takve koristi može u stvari biti ogromna količina istorijskog materijala koji danas stoji svakom na raspoloženju, svakom od onih koji hotimično oči zatvaraju, koji neće da vide stvari onakve kakve su, nego onakve kakve bi oni imali nekog računa da su.

Politični memoari saradnika u događajima, zvanična tajna prepiska vođena između ljudi koji su poslove rukovodili, projekti koji su ostali kao pokušaji za razne međunarodne kombinacije, tajni ugovori koji su međunarodna pitanja raspravljali i pozitivna rešenja donosili, svi ti nepobitni istorijski dokazi, koji nam ponajviše pružaju same ruske i austrijske tajne arhive, nisu dosad bili u stanju da nas uvere o jednoj, i bez svega toga, prostoj i očevidnoj istini – da je košulja bliže telu od haljine.

I tako je danas Srbija, po svoj prilici, jedina zemlja u kojoj se oseća potreba dokazivati da se svaki narod u vođenju svoje međunarodne politike rukovodi čisto svojim narodnim interesima, i ako se kadgod protiv tih interesa i pogreši, da to ne biva za ljubav kome drugome narodu, nego zato što nije svagda lako umotriti gde se pravi interes nalazi.

Na ovaj način mi smo samo gubili dragoceno vreme i izlagali se podsmehu i onih kojima smo se ovako udvarali, kao i onih na koje smo vikali, a što je najgore, samo smo slabili naš položaj u očima konzervativne Evrope, na koju smo, na kraju krajeva, primorani da se naslonimo.

Niko ne može uzimati u zbilju ljude koji daju dokaza da svoje račune ne razumu, da svoje sopstvene interese rđavo zastupaju, i koji se unapred predaju na milost i nemilost.

I u tome leži u glavnome razlog što je važnost Srpske Kraljevina u očima skoro cele Evrope danas tako nisko pala.

Po našem držanju, uzrok ovoj čudnoj, skoro bolešljivoj pojavi treba tražiti ponajviše u teškom međunarodnom položaju, u koji je sticajem prilika u poslednje doba naša zemlja došla; u nezdravoj stranačkoj borbi, u kojoj opozicija misli da joj je dopušteno da i sama pitanja međunarodnih odnosa naše zemlje na svoje partijske ciljeve upotrebi, i naposletku, što je najžalosnije, ali što se priznati mora, u malodušnosti srpske inteligencije koja nema kuraži da današnjoj kritičnoj situaciji muški u oči zagleda.

Jest doista, u današnjim mučnim prilikama veoma je teško za Srbiju voditi samostalnu politiku na svoju odgovornost, ali je dužnost kako velikih tako isto i malih naroda da imaju svoju samostalnu politiku sve donde dok god imaju uslova da kao samostalan narod opstanu.

Samostalna narodna politika

Na ovo se obično odgovara da se Srbija nalazi u teškom geografskom položaju i da je suviše slaba da bi mogla voditi samostalnu politiku, nasuprot politici Austrije i Rusije.

Da Srbija i ostali i balkanski narodi ne stoje svaki za sebe usamljeni naspram Rusije i Austrije, to smo već mogli videti iz onoga što je dovde kazano, ali i kad bi u stvari tako bilo, i opet Srbija i u tom slučaju morala bi imati svoju samostalnu narodnu politiku.

Ceo njen dosadanji državni život, ako se pravilno razume, kako je on u samoj stvari tekao i razvijao se, a ne kako se često o njemu površno govori i piše, za to nam je nepobitan dokaz.

Niko ne poriče da Srbija sama za sebe ne bi bila u stanju da se održi nasuprot suprotnim težnjama Austrije i Rusije, ali kako su te težnje postojale i pre nego što je nova srpska država zasnovana, nije li i to jedan jasan dokaz koji govori u korist potrebe za našu samostalnu narodnu politiku?

Koliko su možda interesi Rusije i Austrije protivni našim narodnim interesima toliko su oni isto, ako ne i više, protivni jedni drugima i, pored ostalog, u toj suprotnosti njihovih interesa leži u glavnome uslov i potreba za našu samostalnu narodnu politiku.

I do sada je bivalo, a i ubuduće, po svoj prilici, tako će biti, da nas pokatkad habzburška carevina uzme u zaštitu, kad nas počnu Rusi suviše pritiskiati, kao što nam je Rusija pomagala da se Turaka oprostimo, i kao što bi nas i sutra branila kad bi Austrija pokušala da nas, bez nakande za Rusiju, zauzme.

Ali sve to ove države rade za svoj sopstveni račun, u svome rođenom interesu i naša bi dužnost bila, kad bi je dobro razumeli, da se na njih ugledamo i da se tim stanjem, koliko umemo i možemo, opet mi za naš račun koristimo.

Znaju li načisto oni koji danas stoje isključno uz Rusiju što bi nam ona htela dati u slučaju potpunog uspeha njene politike; na priliku koliko više nego u San Stefanu?

Čemu se od Austrije nadaju oni koji naslon na ovu monarhiju kao dogmu podržavaju?

I za jedne i za druge biće mnogo lakše pogoditi šta bi Srbija s takvom politikom na krupno, bez svake ocene prilika i drugih uslova, mogla izgubiti, nego što bi u najpovoljnijim okolnostima mogla dobiti, kao god što i same Austrija i Rusija ne mogu danas znati na kakve će ih kombinacije prilike u budućnosti možda prisiliti.

Sa sasvim drugim namerama i nedaćama došla je Austrija do Sadove, a sa potrebom za savez sa Pruskom, koja ju je pobedila i iz Nemačke istisnula, vratila se otuda.

U zebnji od Austrije, jedni se tako bacaju u naručje Rusiji, a da bi se opet spasli od ove, drugi se predaju Austriji. Dok međutim, što je veoma zanimljivo, u samoj stvari mi ne bismo mogli biti sigurni da bi nas sutra Austrija primila u sklop svoje države kad bismo joj se mi sami ponudili.

Izvršenju jednog takvog plana mogle bi stati na put ne samo spoljne politike, nego i razumevanje samih unutrašnjih interesa susedne monarhije, i takvi pojavi ne bi bila nikakva novina u istoriji odnosa između Srbije i susedne carevine; a isto tako moglo bi stajati i sa Rusijom.

U takvim prilikama, kad se uzmu u račun opšti interesi koje Evropa ima na Istoku, i značaj zajedničke radnje balkanskih naroda koja naskoro nastupiti mora – mi smo očigledno prinuđeni, hteli – ne hteli, da imamo svoju samostalnu narodnu politiku, mada to izgleda kao neki paradoks, mi možemo biti primorani čak i na samostalan državni ćivot – ako ne za naš, a ono za tuđ račun.

Sudbina zemlje zavisi od inteligencije

Pogrešna unutarnja politika Srbije, koja je prenela sve težine vlasti na masu naroda koja nije spremna da državne poslove rukovodi, i koja je državu raslabila, skrenula je sa pravoga puta i njenu spoljnu politiku.

Da bi se na pravi put vratila naša međunarodna politika, treba pre svega popraviti iz osnova naše unutarnje političko stanje.

Zato je Srbija primorana da postane uredna, radna i u svemu ozbiljna zemlja i da se svakog šovinizma oslobodi.

Ukoliko zavisi od Srbije, prvi uslov za njeno narodno ujedinjenje taj je da ona, kao država, bude dobro uređena i savesno pravljana.

Političkim ustanovama treba pribaviti nužne stalnosti, na pravdu, administraciju, finansije, vojsku, proizvodnju, trgovinu, treba gledati sa tačke zemaljskih, a ne partijskih interesa.

Na svima tim poljima ima danas mnogo da se radi; nama skoro sve oskudeva, a mi sve naše vreme provodimo samo u partijskoj borbi. Da nesavesnost, neznanje i nerazumevanje državnih poslova mora biti izbačeno iz sviju onih mesta u državi koja su pomoću partizanstva zauzeli, a naši činovnici morali bi napustiti politiku i posvetiti se isključno svome poslu.

Ko danas ne uviđa da naše stranke nisu u stanju, svaka za sebe, da dadu dovoljno spremne ljude ni za jedan kabinet, a kamoli da bi mogle samim svojim pristalicama da popune sva mesta državne službe sa prilično spremljenim ličnostima?

Na mesto raslabljenosti, ojačanje unutra, na mesto šovinizma, širok pogled na pitanja evropskog Istoka i na zajednički rad sa Južnim Slovenima i balkanskim narodima – eto to su prvi uslovi za uspeh u našoj spoljnoj politici i za naše narodno ujedinjenje.

Od spremnih i inteligentnih ljudi, kojih ima u svima partijama, zavisi danas sudbina ove zemlje; njihova je dužnost da napuste ovakovu stranačku borbu, u kojoj obrazovanom čoveku nije više dopušteno udela uzimati. Ta odvratna borba dospela je do rugobe i besnila; ona vodi našu zemlju izvesnoj propasti; to mi svi vidimo, priznajemo, pođemo i opet je produžujemo.

Inteligencija je pozvana da zauzme mesto koje joj u državi pripada, i da podigne značaj znanju u radu, te da iščeznu jednom i te grube pojave u nas, gde viđamo ljude sa duhom, spremom i znanjem kako oko neznalica i seoskih čapkuna, radi protekcije, trčkaraju.

Je li ko dao sebi tačan račun o tome šta znači kad poznato nesposobni ljudi zasednu na svima važnim mestima državne uprave?

Kako ta država izgleda i kakvom napretku tu može biti mesta?

A kad inteligencija bude učinila današnju stranačku borbu nemogućom, i kad bude popravila naše unutarnje stanje, naši međunarodni odnosi samim tim biće uveliko poboljšani. To je jedan put da se političko stanje u našoj zemlji dovede u red i izvede na pravi put, a da se sa ustanovama političkim ne udari natrag.

Ne mogne li inteligencija da izvrši taj posao, njega će morati izvršiti apsolutizam, i tako će srpski narod biti osuđen da se kroz decenije bori za političke slobode, a čim ih dobije, da ih na štetu svoje zemlje upotrebi, te da ih ponovo gubiti mora.

Naši su stari davali domovini ćivot i imanje, od nas se danas traži da joj žrtvujemo niše više nego naše uzajamne mržnje i, da nismo Sloveni, mi bismo to lako učinili.