Srbija zabrinuta za naslednike

– Još uvek nisam završio kompletnu analizu, ali je prvi utisak veoma loš. Čini mi se da smo trenere postavili veoma kasno (Jovanović, Bućan) i da oni nisu imali dovoljno vremena da se adekvatno pripreme za tako veliko takmičenje i da blagovremeno upoznaju rivale sa kojima su se sastajali, kao i način na koji razmišljaju i koji sistem neguju njihove kolege na protivničkim klupama. Ponovo se pokazalo da jurnjava za rezultatima nije dobra i da se time zapostavljaju igrači. Moramo više da razgovaramo sa ljudima iz struke i da im jasno predočimo u čemu je problem i gde greše – jasan je i objektivan Ranko Žeravica u razgovoru za Danas.

Zauzimanjem šestog mesta u Letoniji naše „pubertetlije“, s obzirom na okolnosti, ostvarile su solidan rezultat. Ipak, četvrtfinalni meč protiv Turske pokazao je sve manjkavosti u radu srpske struke. Podatak da je rival čak 20 koševa dao iz kontranapada, u odnosu na naša dva, dovoljno ilustruje činjenicu, da u odnosu na sam evropski vrh i dalje igramo sporu košarku. Mišljenja da i jak kolektiv bez vrhunskog pojedinca, može doći do pobedničkog postolja ponovo su demantovana. Srpskim „pubertetlijama“ je upravo protiv Turske nedostajao vrhunski talenat koji bi u igri jedan na jedan, kada je manjkalo ideje u napadu, uslovno rečeno „prelomio“ meč. Ognjen Jaramaz, rođeni brat Nemanje Jaramaza, nekadašnjeg igrača Partizana, možda je igrač takvog profila. Poseduje dobru tehniku, prednju promenu, ulaz, a pritom i voli da iskreira poen. Šut mu je donekle slabija strana, a činjenica da u svom klubu Mega Vizuri, prošle sezone nije imao previše prostora u igri samo pokazuje da je mladim igračima veoma teško da se izbore za mesto u seniorskom timu. Mega je klub koji forsira talentovane igrače i ako u Vizuri nije bilo mesta za veoma perspektivnog Jaramaza, šta tek onda da očekuju njegovi vršnjaci u Zvezdi, Partizanu, Radničkom, klubovima koji konstantno ciljaju Evroligu.

Selekcija do 18 godina slovi za jednu od najtalentovanijih u Srbiji i zaista je bila oslabljena na kontinentalnom šampionatu, što je sigurno uticalo na krajnji rezultat. Da su u sastavu bili Rebić, Ristić, Tejić, Kaplanović, Gudurić, Šalić, Jokić, bila bi to neuporedivo jača selekcija, međutim i u takvom sastavu Aleksandar Bućan ne bi imao na raspolaganju igrača, osim Jokića, koji sa 18 godina ima bilo kakvu minutažu i ulogu u seniorskom timu. Podsećanja radi Riki Rubio je sa 18 godina bio jedan od najboljih igrača Huventuda, a već sa 19 prvi plejmejker Barselone. U odnosu na Aleksandra Bućana, Vlade Jovanović, selektor reprezentacije do 20 godina nije imao značajnijih kadrovskih problema, što samo povećava zabrinutost, jer su njegovi izabranici doživeli debakl na Evropskom prvenstvu. Tek 13. mesto u Talinu veoma je razočaravajuće, međutim ako se pogleda sastav opet se može zaključiti da gotovo nijedan igrač iz reprezentacije ne igra u svom klubu, a dobra većina njih čak nema ni ulogu statiste. Jedino se Krstić i Avramović mogu pohvaliti da u Megi slove za bitnije igrače, Bezbradica je bio solidan u BKK Radničkom, dok recimo Mitrović, kao lider generacije, prošle sezone apsolutno nije imao prostora u Zvezdi, kao ni Miljenović u Radničkom iz Kragujevca. Odgovornost za takvu situaciju sigurno je obostrana. Treneri su krivi jer ili nemaju dovoljno znanja ili su previše obazrivi u strahu da usled lošeg rezultata mogu dobiti otkaz u klubu. Sa druge strane igrači nedovoljno treniraju, što se donekle može zaključiti i iz izjave Dejana Bodiroge da mladi igrači moraju da shvate da jedino svakodnevnim radom od najmanje šest sati mogu da računaju na eventualni uspeh u karijeri. Mnogi igrači, naročito oni koji nemaju obaveze u reprezentaciji, kraj juna i čitav jul koriste za odmor, umesto da baš u tome periodu akcenat stave na individualan rad.

– Kod nas sve selekcije, od pionira do seniora, igraju na isti način, krajnje sporo i šablonski. Akcenat uopšte nije na individualnim sposobnostima igrača. Treneri moraju da daju više slobode mladim igračima, da im pospešuju maštu, težnju za lucidnim pasom, kreativnom asistencijom, a ne da ih kažnjavaju čim pogreše. Igrač sa 20 godina više nije mlad i to moramo da shvatimo. On u tom periodu već mora da bude formiran košarkaš. Ne može trener igraču da kaže u čistoj kontri da stane i da ne krene ka košu da ne bi „zaglavinjao“. Pogledajte američku koledž košarku. Igrači imaju potpunu slobodu, mogu da šutnu i promaše po tri, četiri puta zaredom i trener ih neće poslati na klupu. Individualan potez „kupuje“ i publiku, a utisak javnosti je vrlo važan – zabrinuto je zaključio jedan od najboljih srpskih trenera svih vremena. 

Primeri Bodiroge i Rebrače

U Srbiji vlada potpuno pogrešno mišljenje, a možda je to i stvar izgovora za greške u radu, pa se tako mladim igračima smatraju i oni sa 20, 21 ili 22 godine, što je potpuno pogrešno. Bodiroga i Rebrača su u tim godinama bili lideri svojih timova, a da ne govorimo o Divcu, Daniloviću, Saši Obradoviću. Nijedan košarkaš nije postao igračka veličina u recimo 28. godini, već je sa 18 godina bio jedna od karika u seniorskom timu, a u ranim dvadesetim lider i oslonac trenera.