Srbiji je potrebna nova administracija

Vreme velikih socijalnih i brutalnih revolucija je minulo, a otvoreni su brojni horizonti reformatorskih i epohalnih tehnologijskih inventivnosti i inovativnosti. U tom bespresedantnom prolomu promenili su se kriterijumi, smerovi i mere razvojnih postulata. Stvorena su nova internacionalna i nacionalna partnerstva, nastala je plima formiranja raznorodnih i raznovrsnih institucija i organizacija, stvoreni su novi stilovi liderstva, upravljanja i rukovođenja. Kreirane su nove razvojne mape i agende, kontinenta, regiona, država i njihovih konstituenata.

Države koje su prepoznale i uvazile potrebu permanentnog reformisanja državnog, javnog i privatnog sektora, kao i njihovih međusobnih prožimanja, obezbedile su stabilnije i učinkovitije razvojne performanse. Bez obzira na razlike u komponovanju njihovih zakonodavnih, izvršnih, upravnih i sudskih vlasti, teritorijalnu i funkcionalnu organizovanost, ključni evaluacioni agensi bili su i ostali njihovi građani i istrajno i pouzdano zadovoljavanje njihovih interesa i potreba.

Otuda i s toga ohrabruju i pružaju nadu nagoveštaji reformisanja državne/javne uprave/administracije Srbije, po meri potreba države i njenih građana. Iz iskustva evropskih država ima šta da se vidi i nauči, jer su u pitanju duge, dosledne i uspešne tradicije, brižljivo negovane i usavršavane, dodatno ojačane EU integracijskim procesima. Ostaje svakako neizostavno pitanje iskustvenog izbora koji bi bio najprimereniji stanju, potrebama i očekivanjima srpske države.
Usled neshvatljivo duge inercije održavanja, iz drugog vremena i drugih prilika, institucionalnog sistema i administrativnog aparata, koji se usto kaskadno prelivao sledom urušavanja minulih državotvornih realiteta, postojano se gubila njegova delatna efektivnost i efikasnost. Mada su uočavane brojne realne anomalije, disfukcionalnosti i iracionalnosti u organizaciji i funkcionisanju državne/javne uprave, izostajali su ozbiljniji i konzistentniji pokušaji njenih višedimenzionalnih rekonstrukcija. Najčešće izricano opravdanje takvog stanja poticalo je iz konstatacija o nedostacima koherentne političke volje na strani koalicione partijsko-partnerske vlasti. Takođe, indikativana je činjenica da su ključni ciljevi Strategije javne uprave u Srbiji, više puta inovirane, duže od jedne decenije, ostali uglavnom nerealizovani, kako u statici tako i u dinamici političkog sistema i njegovih relevantnih podsistema.

Međutim, poodmakli evropski integracioni procesi svakako zavređuju višedimenzionalna preispitivanja ideja i predloga nauke, struke i empirije u predstojećim procesima remodeliranja organizovanosti i funkcionalnosti administrativnog aparata, njegovih struktura i ovlasti. Time bi se konačno otvorio nužan i dovoljan prostor za brojne intervencionizme u njegovim normativnim – ustavnopravnim i zakonodavnim – sferama, nadležnostima i odgovornostima.
Nadalje, to bi bila i prilika da se preispita, preko realnih indikatora, teritorijalna organizovanost i administrativna funkcionalnost egzistirajućeg polit-ekonomskog i drugih relevantnih podsistema, njihova međusobna usklađenost sa potrebama dinamike privrednog i društvenog razvoja i šansama ojačavanja posustale prekogranične saradnje, kako sa državama, članicama EU, tako i državama aspirantima pridruživanja.

Za potrebe, ovog najavljenog, izuzetno značajnog poduhvata, neizostavno je formiranje održive strategije (re)osposobljavnja kadrova kako za pozicije postojećih administrativnih struktura tako i onih budućih, novouspostavljajućih. Taj zadatak bi se mogao obaviti uz podršku nekih od najrespektabilnijih obrazovnih evropskih/svetskih institucija, uz sadejstvo sa našim najrespektabilnijim univerzitetskim/fakultetskim centrima. To bi svakako bila i prilika da se po prvi put u nas na ozbiljniji način razmotri predlog za formiranje specijalizovane visoko-obrazovne institucije za sveukupne potrebe celovite nacionalne administracije, ključnih službi i pozicija javne uprave i javnog upravljanja. Nikako ne bi bilo uputno da se ova šansa propusti.

Autor je profesor Emeritus