Srbiji neophodna „vinska“ monografija

Ovo je, bez sumnje, dobar pokušaj da se javnosti u danima tih manifestacija ispunjenih strasnom prepuštanju čulnom, hedonističkom uživanju u jelu i vinu, skrene pažnja i na nepobitne činjenice da su ove prostore, mnogo pre nas, naseljavali ljudi nama slični ako ni po čemu drugom, onda bar po načinu na koji su zadovoljavali svoje egzistencijalne i druge potrebe. Naravno, koristeći njima, za to vreme primerene alate i druga oruđa.

Ako upotrebu figurine „Lady of Aleksandrovac“ u promo svrhe možemo i trebamo, pozdraviti kao osnovni pokušaj prezentovanja (pre)bogate kulturne baštine Župe Aleksandrovačke, onda smo u obavezi i da donosioce odluka kako na nacionalnom, tako i na lokalnom nivou, podsetimo na potrebu da nedovoljno istraženu kulturnu baštinu posmatraju kao strateški resurs s kojim upravljaju, kao nemerljivi kapital zajednice.

Ima li koga pozvanijeg danas od društvenih i kulturnih poslenika Aleksandrovca da se, primenjujući u svetu verifikovane postulate spoja kulture, kulturne baštine i potrebnih privredno-turističkih manifestacija, zalažu za formiranje jednog multidisciplinarnog tima na nacionalnom nivou koji bi trebalo da se pozabavi istorijom vina i vinogradarstva u Srbiji i na ovim prostorima. I to baš danas kada je veći deo trgovinskih lanaca u našoj zemlji u vlasništvu velikih međunarodnih korporacija, a u njihovim rafovima sve više je vina iz raznih zemalja i sa raznih kontinenata.

Kao rezultat takvih aktivnosti trebalo bi da nastane jedna obimna monografija koja bi bacila više svetla na istoriju vinogradarstva i vina. Separati koji bi trebalo da nastanu iz tako urađene monografije trebalo bi da se koriste u promotivnim aktivnostima u funkciji afirmacije naših vina i vinograda kao turističkih destinacija, pre svega u inostranstvu, ali i na domaćim sajmovima i za turističke organizacije u vinskim rejonima. Aleksandrovac je zato, što zbog svoje prošlosti, što zbog urađenog na lokalnom nivou, legitimni inicijator kako ideje o izradi nacionalne monografije vinogradarstva i vinarstva, tako i aktivnosti da se ova značajna grana poljoprivrede još više stimuliše merama državne politike i podrške.

Ovde, u srcu Župe, sve je podređeno i posvećeno vinu. A tako je odvajkada, dokle sežu pamćenje i stari pisani dokumenti. U jednom takvom dokumentu, ktitorskoj povelji velikog župana Stevana Nemanje, osnivača srpske države iz 1196. godine, kaže se da je manastiru Studenici poklonio više sela u ovom kraju: Popovac, Kožetin, Raklja, Velika Kruševica sa obavezom da „prinose vino potrebno manastiru“.

Ova pitanja o prošlim vremenima pokretala su pojedince u Aleksandrovcu da se, na organizovan i sistematski način, bave izučavanjem prošlosti. Jedan od takvih znamenitih i pojedinaca bio je i profesor Aleksandrovačke gimnazije Milosav Bondžić, koji je uspeo da svoju ljubav prema prošlosti Župe najpre prenese na dobar broj svojih učenika okupljenih u „Collegiuma historicuma Župa“ da bi potom zadobio i podršku šire zajednice pretočenu, 27. januara 1992. godine, u odluku opštine Aleksandrovac o formiranju Zavičajnog muzeja Aleksandrovca. Poseban deo etnografske postavke ovog muzeja jesu poljane. Radi se o naseobinama, kućama, građenim polovinom i krajem XIX veka za koje je znao još Josif Pančić i kojih je bilo na čak 29 lokaliteta. Građene su za potrebe ljudi koji su dolazili u Župu iz sela sa Kopaonika i Željina, da bi ovde obrađivali svoje vinograde.

Uticaj Provanse u Muzeju

Ovde radi jedinstveni Muzej vinarstva i vinogradarstva osnovan 31. marta 2000. godine. Muzej je smešten maltene u središtu grada, u objektu nekadašnje Poljoprivredne škole, sagrađene početkom dvadesetih godina prošlog veka u provansalskom stilu.

Savremeno i tradicionalno

Koreni izuzetno bogate vinske i vinogradarske prošlosti sežu u rani srednji vek, a procvat doživljavaju u godinama posle I svetskog rata kada se, kako kaže u svom radu pod nazivom „Prilog za proučavanje istorije vinogradarstva i vinarstva Župe“ kustos i upravnik Zavičajnog muzeja Ivan Brborić, formira nekoliko desetina jakih vinarsko-trgovačkih porodica koje su neprestano proširivale svoje površine pod vinogradima i gradile najsavremenije podrume. Samim tim unapređivale su poslove trgovine vinom, čak i van granica Kraljevine Jugoslavije. Osim što su imali vinske podrume, točione vina i kafane u svim većim gradovima u državi, slali su svoje mlađe generacije na školovanje u Francusku. Tako se stvarala ozbiljna grupa vinara koja je školovana u najboljim vinogradarskim rejonima Francuske i koja je stečeno znanje prenela na ove prostore, čime je kvalitet župskih vina dostigao evropski nivo.