Srbiji su potrebni moderniji lekovi za HIV

Vesna, šezdesetogodišnjakinja iz Beograda koja kao i sve njene vršnjakinje radi, brine o porodici, čuva unuke, međutim ono što je izdvaja od većine ostalih žena je to što ona već 32 godine živi sa HIV-om. Kada je saznala da je pozitivna tada se o HIV-u u našoj zemlji malo znalo, tako da tada sa svojih 27 godina nije ni znala šta joj se dešava.

– Ja sam postala HIV pozitivna kao intravenozni korisnik droga. Za svoje stanje nikoga nisam krivila jer kada se nesavesno ponašate svesni ste da nešto može da vam se desi, a meni se upravo to desilo, priča Vesna.

Terapija se u Srbiji prvi put pojavila 1997.godine i to samo dva leka, tako da je ona skoro 13 godina živela bez terapije i u tom periodu rodila zdravu ćerku koja i sada ne zna da joj majka ima HIV.

Danas je situacija drugačija jer su se u međuvremenu pored ta dva leka pojavili i novi, pa doktori na infektivnoj klinici danas raspolažu sa 15 različitih lekova.

Problem sa ovim lekovima je što oni iako deluju na pacijente i pomažu im da im broj kopija virusa u krvi bude nula, on na njih ostavlja i neželjene efekte. Uvođenjem savremenijih lekova druge i treće generacije i nabavkom testova za rezistenciju na terapiju kvalitet života kod mnogih pacijenata bio bi na višem nivou. Načelnik odeljenja za HIV i AIDS na infektivnoj klinici u Beogradu Đorđe Jevtović objašnjava da je antivirusna terapija kombinacija nekoliko lekova istovremeno i da su svi oni dostupni o trošku RFZO-a, ali problem je što oni nisu i najmoderniji.

– Sve su kombinacije efikasne u postizanju optimalne supresije replikacije virusa, ali neke od tih „zastrelih“ kombinacija imaju i značajna neželjena dejstva, zbog čega su i napuštene u bogatim zemljama, a korsite se još uvek u zemljama Trećeg sveta, kaže doktor Jevtović.

Neželjena dejstva

Veoma je važno razlikovati neželjena dejstva lekova od simptoma bolesti jer se simptomi leče na drugačiji način. Neželjeni efekti na ove lekove su mučnina, bol u stomaku, nesvestice, tahikardija, temperatura zbog čega se određeni pacijenti odlučuju da odustanu od terapije, ali oni nisu većina, kaže profesor Jevtović.

Đurica Stankov, aktivista ,,AS centra“, već 12 godina ima HIV, redovno koristi terapiju i kaže da ona na njega deluje i da do sada nije imao nekih zdravstvenih problema što se tiče HIV-a, ali u poslednje vreme ima određene zdravstvene probleme za koje kaže da su izazvane upravo terapijom

– Ljudi s obzirom da ovu terpiju moraju da piju čitavog života, posle više godina uzimanja terapije postepeno počinju da se razboljevaju od tih lekova, a ne od HIV-a i ta terapija je zaista štetna i napada vitalne organe. Ja već tri godine imam problem sa polineoropatijom. Čitav deo leve ruke prosto kao da je druga država, osećam kao da non stop mravi mrve nešto, kao da nije moj deo tela, kaže Stankov.

Nevena za razliku od njega pored HIV-a boluje i od Hepatitisa C tako da joj je jednom prilikom doktorka baš iz tih razloga prepisala lekove srednje generacije od kojih je njoj pozlilo i smatra da s obzirom da virus na svakog drugačije deluje veći izbor lekova, ali i dostupnost testova na rezistenciju koji bi svakome odmah pokazao koji mu lek najviše odgovara uštedeli i novac jer se ne bi trošio na lekove koji pacijentu ne odgovaraju.

Nadležnost

Dr Dragana Vujičić, pomoćnik ministra zdravlja u sektoru za lekove i medicinska sredstva, kaže da je postupak stavljanja lekova na listu koji se izdvajaju na teret sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja u nadležnosti Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje.

Sa druge strane, epidemiolog Vera Joković-Kostić kaže da se odluke o lekovima donose na nivou Ministarstva zdravlja, dok se Institut za javno zdravlje bavi nadzorom nad obolevanjem i umiranjem od HIV-a i AIDS-a.

Osim u Beogradu, infektivne klinike u Srbiji nalaze se i u Nišu, Kragujevcu i Novom Sadu. Njima su, prema mišljenju Rajka Grestića, predsednika udruženja „Crvena linija“ iz Novog Sada, pored savremenije terapije potrebna i modernija oprema, a u zemljama bivše Jugoslavije situacija je uglavnom slična.

– Što se tiče okruženja zemlje koje su u EU imaju savremeniju terpiju, dok su neke na našem nivou, a neke zaostaju i za Srbijom. Polako ali sigurno se uvode neki novi, bar za nas novi lekovi, a nadamo se da će država zapravo Fond odobriti i novije lekove koji se koriste i u Evropi. On ih za sad polako na kašičicu uvodi, objašnjava Grestić.

Sa druge strane, ono što najviše pogađa naše građane, prema mišljenju Đurice Stankova, je to što se u Hrvatskoj koja je pre dvadesetak godina bila ista država sa našom već duže vreme koriste moderniji lekovi.

– Ono što naše ljude zabrinjava je to što znaju da na samo 150 km od Beograda postoji mnogo bolja terapija, a ne mogu da je koriste jer nisu državljani te zemlje, navodi Stankov.

U Srbiji trenutno, prema podacima Instituta za javno zdravlje, živi oko 3.200 osoba zaraženih HIV-om. Ako se bolest otkrije na vreme i odmah krene sa terapijom šansa za normalan život bez komplikacija je vrlo moguć. Terapija za koju pored pacijenata i nadležni lekari smatraju da je zastarela daje određene rezultate što je nadležnim institucijama sasvim dovoljno i ne bave se previše ovim problemom.

Uvođenjem modernije terapije ovim pacijentima koji su pored institucija odbačeni i od društva država bi pružila i kvalitetniji i duži život sa mnogo manje negativnih efekata kakav vode građani ekonomski stabilnijih zemalja. Uspešnost lečenja bila bi uspešnija, a verovatnoća preživljavanja dužeg od 30 godina uz redovno uzimanje terapije bila bi viša od 80 odsto smatraju stručnjaci. Procene ukazuju da bi pojavom novih generacija terapije u budućnosti životni vek ljudi koji žive sa HIV-om bio približno isti onome kod ljudi koji taj za sada još uvek neizlečiv virus nemaju.