Srbika – najskuplja srpska knjiga

Da odmah razjasnimo: nije ona najskuplja po svojoj prodajnoj ceni, koja iznosi 3.500,00 dinara. Mnoge je višestruko nadmašuju. Ali, svojom prodajnom cenom, one pokrivaju proizvodnu, obezbeđujući i određeni profit. U Srbiku je, međutim, ako računamo i troškove višegodišnje pripreme, uložena tako velika suma novca da je ne može povratiti ni rasprodaja tiraža. Tiraž te prve knjige je, inače, 5.000 primeraka ali, dok se stiglo do njenog štampanja, utrošeno je, po nekim procenama, više od 100 (sto) miliona (budžetskih) dinara. Kada se ta suma podeli sa 5.000, ispada da proizvodna cena jednog primerka iznosi najmanje 20.000,00 dinara. Ako, dakle, odmah odete u knjižaru i Srbiku kupite po ceni od 3.500,00 dinara, država Srbija će vas častiti sa četvorostruko većim iznosom, čak sa 16.500,00 dinara. To je više nego što je ove godine dodala primanjima svojih činovnika i penzionera, ali još uvek manje nego što su dotirani kupci automobila „punto“.

Računica koju iznosimo nije, naravno, naša, pa zato nije na nama ni odgovornost za njenu potpunu tačnost. Takve kalkulacije potiču od bivših ili pak aktivnih saradnika na ovom najvećem nacionalnom projektu, koji smatraju da zato što je „nacionalni“ i „najveći“, ne mora biti i najskuplji budžetski projekt. Uz to, kažu, i bez zagarantovanih rokova završetka i konačne cene. Nije, međutim, ni što se tiče dotoka para od države, sve tako izvesno kako se čini onima koji ovaj projekt kritikuju kao preskup. Jer da je tako, ne bi Uređivački odbor imao potrebe da čak u Predgovoru prvoj knjizi upozorava: „I pored postojanja Zakona o Srpskoj enciklopediji, još, nažalost, nije obezbeđena puna institucionalna zaštita ovog projekta, pa ne postoji ni sigurnost da će on ubuduće dobijati finansijsku podršku.“

Šta bi to sad moglo biti uzrok ovakvoj zebnji, ako znamo da je propala ideja o stvaranju nekakvog leksikografskog centra ili zavoda u koji bi se, iz SANU i MS, izmestila izrada Srpske enciklopedije. Da podsetimo, svojevremeno je takvu zamisao lansirao Radoš Ljušić, dok je bio direktor Zavoda za udžbenike. Pre nekoliko godina obnovio ju je Slobodan Gavrilović, po dolasku na mesto direktora Službenog glasnika. Za njeno ostvarivanje, prvi je imao podršku tadašnjeg premijera Vojislava Koštunice a drugi aktuelnog predsednika Srbije, Borisa Tadića. Ko ne zna koliko je Srbija velika tajna, već je video Ljušića kao srpskog Krležu a Gavrilovića kao „panonskog Didroa“, ili obrnuto. Sve se, međutim, izjalovilo jer se neinstitucionalna zaštita, zvana lobiranje, pokazala efikasnijom. Nju obezbeđuju očevi i „oci nacije“ uvek kad potomci pokušaju da nasrnu na interese kaste „besmrtnika“. Tako je bilo i u ovom slučaju.

Dakle, šta je tu je. Enciklopedija je konačno startovala. To, kako god da se uzme, jeste neki datum u srpskoj kulturi i nauci. Da li, međutim, tako velik kako bi se dalo naslutiti iz trijumfalistički obojenih prvih rečenica već pomenutog predgovora, koje glase: „Knjiga koju čitalac ima u rukama obeležava odlučnu prekretnicu u srpskoj kulturi: Srbi su na sigurnom putu da steknu sveobuhvatnu i pouzdanu, višetomnu nacionalnu enciklopediju, te da među koricama desetotomne publikacije budu izložena važna i proverena saznanja o srpskom narodu, sakupljana u okviru mnogobrojnih disciplina.“

Takva tvrdnja se valjda može izreći tek kad je izvesno da je ponuđeno štivo doseglo granice vrhunske naučne enciklopedistike. A takav sud, naravno, može dati, pre svega, kritika. Kod nas je, nažalost, takva kritika nerazvijena pa se tzv. stručna razmatranja ovakvih i sličnih knjiga iscrpljuju u promotivnim samopohvalama u krugu istomišljenika ili u paušalnim diskvalifikacijama od strane različito motivisanih oponenata. Novinski osvrti i članci, pisani iz dnevne potrebe i profesionalne obaveze, obično se ignorišu i bagatelizuju ako se ne zadrže samo na pukom prenošenju autorskih i uredničkih prezentacija i glorifikacija ovakve vrste literature. Najgore je što se takav odnos praktikuje i kad novinar nabasa na greške ili propuste koji su vidljivi i golim okom. Potpisnik ovog teksta je tako svojevremeno primetio da u prvom tomu Srpskog biografskog rečnika (SBR) Matice srpske, čiji je glavni urednik Čedomir Popov, nedostaje bar desetak ličnosti koje ni po kom kriterijumu nisu smele biti zaobiđene, a da je uvrštena masa marginalnih i u neku ruku suvišnih, koje ga samo opterećuju. Sad u Enciklopediji – u kojoj je Č. Popov od početka do 1. juna 2008. godine bio predsednik Uređivačkog odbora pa, zbog deakumulacije funkcija, to mesto prepustio Draganu Staniću (Ivanu Negrišorcu) – sa tog mog spiska izostavljenih dobijaju mesto glumci Mija Aleksić i Slobodan Aligrudić, slikar Ilija Bašičević Bosilj i njegov sin, istoričar umetnosti i umetnik neobičnog profila, Dimitrije Bašičević Mangelos, te novinar Dragoslav Zira Adamović. I, pošto se već pominju novinari, koji su, inače, u ovoj Enciklopediji prilično prisutni, ne mogu a da odmah ne upitam urednike kako u njoj nije mogao da dobije mesto novinar evropskog i svetskog renomea, Frane Barbijeri – ako ne po tom, onda bar po formalnom kriterijumu, pošto je jedno vreme bio glavni urednik NIN-a i novinar „Politike“.

Prvo prelistavanje i delimično čitanje Enciklopedije ostavlja utisak da kriterijumi za uvršćivanje biografija nekih ličnosti nisu bili uvek na enciklopedijskom nivou i da su umnogome nalik na one primenjene u SBR. Uočava se takođe njena prilična podudarnost sa jednotomnom Enciklopedijom srpskog naroda, koja je, pod uredništvom Radoša Ljušića, objavljena 2008. godine u Zavodu za udžbenike. Već se mogu čuti mišljenja da je u izradi i jedne i druge korišćena ista baza podataka, s tim što se ta baza, u slučaju SE, predstavlja kao Azbučnik. Ako je tačno, kako se u Predgovoru SE tvrdi, da je integralni Azbučnik bio gotov još pre izlaska prve knjige, glasine koje pominjemo najefektnije bi bile otklonjene njegovim stavljanjem na javni uvid, preko sajta Projekta SE, Matice, SANU ili Zavoda za udžbenike. Tim više, što je, kažu, u svetu tako nešto, ako ne obavezno, ono bar uobičajeno.