Srce sistema koji razara i društvo i državu

Stranka Miloševića vladala je suvereno i predvodila Srbiju tokom ratnih razaranja, zločina, genocida, gubljenja života građana i drastičnog siromašenja. Nakon atentata na Zorana Đinđića, podržala je i prvu i drugu vladu Vojislava Koštunice, a od 2008. godine njen lider Ivica Dačić postaje koalicioni partner najpre vlasti DS Borisa Tadića, a potom 2012. i SNS Aleksandra Vučića. Imajući u vidu da je SPS odgovorna za kobnu politiku devedesetih, kao i da deli odgovornost i u nešto manje kobnom tranzicijskom razdoblju, pitali smo istoričare Branku Prpu i Milivoja Bešlina kako objašnjavaju fenomen prihvatljivosti i opstanka jedne takve partije, čak tri decenije na samom vrhu srpske politike.

– Paradoksalno je – kako narod konstantno i namerno bira i glasa za one koji ga vode u propast. Ali, očigledno je da ovde imamo posla sa društvenom matricom. To nije moderan fenomen, već vrlo živ i prisutan i u prethodnih sto i više godina. Reč je o trajnoj političkoj pojavi na ovim prostorima. Dilema Istok – Zapad, vrednosti Zapadne Evrope naspram onih iz Rusije su trajne dileme. Ideološka matrica je ista. I uvek je pobeđivalo ono čega je SPS oličenje. Ovdašnje društvo je oduvek bilo siromašno i polupismeno. Imamo, dakle, politički fenomen dugog trajanja – ističe za Danas Branka Prpa.

Ona dodaje da građani svaku vlast tretiraju kao elementarnu nepogodu, da se sačuva živa glava i ono malo egzistencijalne sigurnosti.

– I to je pristajanje na takav usud politike. Oni koji su na vlasti su na vlasti i ja tu ništa ne mogu. Ja kao građanin ne vidim mogućnost da nešto menjam. Neverovanje u sopstvene kapacitete je odlika tog permanentnog stanja. Međutim, mi možemo da kritikujemo običnog čoveka zbog izostanka svesti o mogućnosti promene, ali gde je ta mogućnost, gde je i šta radi ta druga strana koja bi to trebalo da realizuje. Mi danas imamo tu drugu stranu, opciju, navodno demokratsku, proevropsku, zasnovanu na idejama humanizma, koja je jedna atomivizovana grupacija, i koja, pritom, sve više liči na one protiv kojih bi trebalo da se bori. Tako dobijamo izbor iz šupljeg u prazno – kaže sagovornica našeg lista.

Ona konstatuje da ta druga opcija nikada zapravo nije uspela da pobedi i nadvlada, odnosno da je na delu sve vreme, u proteklih sto godina, jedna ista bitka, a da su SPS i SNS danas samo rezultat takvog stanja, a ne uzrok nečega novog.

Prema rečima istoričara Milivoja Bešlina, SPS je nastao, pokazaće se, po naše društvo dosta tragičnom fuzijom dogmatskih i konzervativnih delova Saveza komunista Srbije sa, takođe, konzervativnom ideologijom srpskog nacionalizma.

– Krajem osamdesetih, rigidni deo srpskih komunista je želeći da se održi na vlasti, umesto delegitimisane komunističke ideologije prigrlio srpski nacionalizam kao novu i snažnu legitimacijsku matricu i pokazaće se još zadugo, vladajuću ideološku paradigmu u društvu. Iz sinkretizma ovih dveju elemenata nastala je fanatizovana ideološka platforma koja će biti pogubna po višenacionalnu jugoslovensku federaciju. Iz navedenog sinkretizma ostala je i jaka partijska mašinerija, kontrola medija i tajnih službi, što je sve skupa stavljeno u funkciju ratne politike sa ciljem stvaranja velikodržavne tvorevine. Tragične posledice ovih istorijskih procesa i jugoistočna Evropa i sama Srbija osećaju i živeće još zadugo – kaže Milivoj Bešlin za Danas.

Međutim, dodaje on, svi navedeni procesi nisu nastali pukom slučajnošću.

– Srbija je birajući antizapadni, antievropski i antiliberalni odgovor s kraja osamdesetih godina 20. veka izabrala put koji je objašnjiv u kontekstu njene moderne istorije. Kao i više puta tokom svoje novije istorije Srbija je i sa SPS-om na čelu umesto unutrašnjeg razvoja odabrala spoljnu ekspanziju. Velikodržavni projekat do danas nije umro. A SPS je, uprkos apsolutne naprednjačke vlasti, u stvari i danas srce sistema koji razara i društvo i državu – napominje sagovornik Danasa.

Govoreći o lideru SPS Ivicu Dačiću i odgovarajući na konstataciju da se on u ovdašnjem društvu smatra „uspešnim“ političarem, Bešlin ukazuje da istorijska valorizacija svakog političara počinje od kvaliteta života građana, širenja polja slobode, jačanja društva, modernizacijskih učinaka u svojoj epohi itd.

– Imajući u vidu ove objektivne i ako smem reći univerzalne parametre, Dačić se ne može nipošto smatrati uspešnim političarem. Ako se kvalitet života poboljšava samo njemu i njegovom najbližem okruženju, a svima ostalima opada, kako takvog političara možemo opisati kao uspešnog?! Uz to, Dačićevi nediplomatski metodi tamo gde se traži diplomatsko umeće, njegova demagogija i kafanski pristup tamo gde situacija nalaže mudrost i odmerenost kao i veća okrenutost interesima režima u Kremlju nego vlastite zemlje ne čine ga po bilo čemu reprezentativnim i adekvatnim da nastavi sa obavlja tako važnu funkciju kao što je šef diplomatije – zaključuje Milivoj Bešlin za Danas.