U ovom trenutku neki momak ili neka cura, svejedno, koji rade negde, u nekoj samoposluzi ili u fabrici ili za šankom, kad pročitaju ovo, mogu da pomisle: ok, ako je mogao ovaj tip, onda mogu i ja.
Ja sam bio taj momak, imao sam 17 godina kad sam počeo da radim u radionici, i neki filmovi i neki pisci su mi davali snagu. Verujem u takvu angažovanost – kaže Srđan Valjarević, poznati pisac i gost zagrebačkog Festivala svjetske književnosti.
Srđan Valjarević jedan je od najčitanijih srpskih pisaca u Hrvatskoj, ali i u ostatku regije. Autor proznih zapisa Zimski dnevnik, romana LJudi za stolom, List na korici hleba, Dnevnik druge zime i Komo te knjige pjesama Džo Frejzer i 49 pesama među regionalnim ljubiteljima književnosti ima status stidljive rock-zvijezde koja rijetko nastupa uživo. No izgleda da je ovaj pisac, koji je svoju posljednju knjigu objavio prije čak 12 godina, ponovno spreman za objavljivanje, što se među njegovim čitaocima i u književnoj javnosti nestrpljivo iščekuje. Valjarević je proteklih dana u Zagrebu bio gost Festivala svjetske književnosti, gdje je u razgovoru s piscem Andrijom Škarom govorio o svojem pisanju, životu i drugim važnim temama.
* Već skoro dva desetljeća prati vas velika popularnost među čitateljima, takoreći kult, a živite povučeno i, kako bi mnogi rekli, poput samotnjaka. Većina vaših kolega grči se i muči kako bi bili što vidljiviji u medijima i na društvenim mrežama. Vas nema nigdje, a među najčitanijim ste piscima na postjugoslavenskom prostoru. Kako se sami odnosite prema tome?
– Nemam neki poseban odnos, to je nešto što čujem ili pročitam, ali i nešto o čemu ne mogu da razmišljam. Ništa od onoga što se dešava nakon što objavim ono što napišem nije u mojim rukama, time se više ne bavim. A i ne želim da bude drugačije, dobro je ovako. Ne želim da mi život bude pod uticajem toga, objavljivanje knjige, pojavljivanje tamo ili ovamo, objašnjavanje samoga sebe i onoga što radim, to mi je odvratno. Pišem zbog sebe, čak i ako neko pomisli da je pisanje uzaludno, da to ne treba nikome, ja to radim jer mi nije uzaludno, treba meni. Drugih ambicija i nemam.
* Što je, po vama, tome doprinijelo, osim nagrada i autentičnog književnog svijeta koji nudite u svojim prozama i poeziji?
– To je nešto što ja nikako ne mogu da znam. Ja se trudim da ne tupim. Eto, možda to.
* U “Dnevniku druge zime”, kao i u “Komu”, vaš pripovjedač je pasionirani hodač i promatrač. To je vaša dominantna perspektiva, čini se da bez hodanja ne bismo mogli ni zamisliti vašu književnost. Kroz vaše pisanje isprepliću se dva etosa i dvije prakse: hodačka/sportska i autodestrukcijska/ovisnička. U kojoj su one vezi u vašem životu i pisanju?
– Pešačim oduvek, nemam automobil, nemam bicikl, i oduvek sam voleo da pešačim. Ja sam pešak. To nije u nekoj velikoj vezi sa sportom, ali sigurno je da na izvestan način odredi i neki način života i gledanja na grad, ulice, druge prolaznike, zgrade, kuće, drveće, sve ono što čini taj život napolju. Drugačije prolazi vreme, i na drugačiji način, sigurno. I to je potpuno suprotna pozicija od ove druge koju ste naveli, koja je statična, najčešće nepomična, iako pijana, da tako kažemo. Ali i tako vreme prolazi na neki drugačiji način. Može da bude zanimljivo i tako. Meni više nije, bilo mi je dovoljno.
* Kad čitamo neke vaše romane, čini se kao da pišete nogama, ne rukom. Ne spadate u pisce koji sjede u svojim radnim sobama i stvaraju složene narative i fiktivne svjetove. Vaš protagonist je najčešće čovjek koji nepretenciozno hoda svijetom, bilježi viđeno i vlastita stanja i misli?
– Volim da koristim sve to što imam i što mogu, i noge, i ruke, da gledam i da slušam, pa onda sve to da prenosim u jezik koji najviše odgovara takvoj svakodnevici i takvom životu. Da svemu tome dam neku ulogu i značaj. Mali, ali značaj. Da istaknem stopala ili cipele i njihovu ulogu u svemu, na primer.
* Govorili ste u jednom intervjuu o angažiranom pisanju i rekli ste nešto zanimljivo, a svodilo se na to da postoje razne vrste angažiranog pisanja. Za vašu se književnost na prvi pogled ne može reći da je u pitanju vrsta društvenog angažmana: rat, nacionalizam i nasilje najčešće konstatirate, rijetko se bavite izravnom kritikom režima i politike. Na koji je način vaše pisanje ipak (društveno) angažirano?
– Znate, ja verujem da u ovom trenutku neki momak, ili neka cura, svejedno, cura koja radi negde, u nekoj samoposluzi ili u fabrici ili za šankom, i koja kad pročita ovo, može da pomisli: ok, ako je mogao ovaj tip onda mogu i ja, i da poveruje u sebe, i da ono nešto drugo što radi, šta god to bilo, pisanje, crtanje, pevanje, sviranje, ronjenje, prevođenje, bilo šta, da samo treba da nastavi, da bude uporna, da će joj upornost i trud ipak doneti nešto neočekivano, i da vredi biti uporan. Ja sam bio taj momak, imao sam 17 godina kad sam počeo da radim u radionici, posle sam imao 20 godina kad sam radio kao konobar, ili 22 godine kad sam radio kao moler u Zapadnom Berlinu, i gledao sam uveče filmove u <I>Kinoteci<I>, i neki filmovi su mi davali snagu. Ili sam čitao knjige, i neki pisci su mi davali tu snagu. Ne svi, naravno, ali neki jesu. Džon Kasavetes i njegovi jeftini filmovi, i Robert Breson i njegovi filmovi, i Robert Valzer i njegove priče, ili Simon Vejl i njene knjige… To mi je davalo snagu, a ne pivo i prijatelji, nikako, to je budalaština. Lakše sam podnosio radionicu. Ja verujem u takvu angažovanost. Neka cura ili neki momak mogu to da pomisle: u redu, ako može ovaj tip, mogu i ja. Ja o tome i pišem sve vreme i stalno. I da može i da se počne ponovo, ako se negde pogreši, pa opet, i kad misliš da je nemoguće, ponovo, isto, ispočetka. I ovo nije fraza, to je jednostavno činjenica, to postoji. O tome pišem, i to je moja angažovanost…
* Koliko često putujete izvan Srbije u posljednje vrijeme i što vam nose ta putovanja: predah, odmor, promjenu šetačke i spisateljske perspektive, nešto posve drugo?
– Jedno vreme nisam putovao uopšte, nekih četiri ili pet godina, ali od prošle godine ponovo putujem. I zbog obaveza sam putovao, a nedavno sam putovao i na Korčulu, posle 29 godina sam bio u tom gradu i na tom otoku. Boravio sam tamo pune tri sedmice. Pošto sam tamo proveo dosta vremena kad sam bio mlađi, kod rođaka koji je na Korčuli živeo, i pošto sam tamo i radio kao konobar punih pet letnjih sezona, i imao sam prijatelje tamo, sad mi je to sve bilo ipak sa dosta uzbuđenja. Poznajem i dalje sve te ulice, znam gde i kuda da idem, neke ljude sam prepoznavao na ulici, poznajem i obalu, i neke šume su mi poznate, ali je ipak sve drugačije. Druge emocije, nove. To je bilo uzbudljivo. Sreo sam se i lepo se družio sa starim i odličnim prijateljem Sinišom, nastavili smo tamo gde smo još onda stali, i to je bilo odlično. Ništa se tu nije promenilo u našem odnosu. A onda i neki ljudi više nisu živi, gazda Andrija kod kojeg sam radio, divan čovek, nije više živ, i to mi je nedostajalo, da s njim popričam. Uglavnom, to mi je najsvežije, ali i nešto što do sada nisam imao prilike da doživim. Da se vratim na mesto gde sam proveo puno vremena i da to mogu drugačije da sagledam, i to vreme onda, i samo mesto, mislim na grad Korčulu, i okolinu. Bilo je jako zanimljivo. Nisam imao slično putovanje…
* Najavljeno je da će početkom iduće godine izaći vaš novi roman, nakon 12 godina pauze. Već ste i potpisali ugovor s izdavačkom kućom Laguna za novu knjigu. Možete li nam otkriti čime se bavite u novoj knjizi, je li u pitanju kakav stilski i/ili tematski, formalni zaokret? U kojem je razdoblju pisana, čime ste u njoj bili zaokupljeni?
– To je tekst koji ima strukturu japanskih starih filmova, nema ni početak ni sredinu ni kraj, već je sve vreme samo sredina. Izvukao sam jedan period života i ispričao ga, bez nekih važnih događaja. Nema anegdota, nema ničega. Na drugačiji način sam pisao, mirnije, i to je sve. Biće uskoro.
Delovi iz intervjua objavljenog u zagrebačkim Novostima, 14. septembra
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
